Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse Okružnog suda u Beogradu. Sud je u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke, narušavajući načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Radovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Radovanovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 4583/08 od 1. oktobra 2008. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Radovanović iz Beograda je 22. decembra 2008. godine, preko punomoćnika Jovice Kosića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 4583/08 od 1. oktobra 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da, nakon okončanja štrajka 28. novembra 2004. godine, poslodavac podnosioca ustavne žalbe - JAT Airways nije postupio saglasno zaključenim pregovorima i donetoj odluci od 29. novembra 2004. godine, te se stoga podnosilac ustavne žalbe obratio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, podnošenjem tužbe radi isplate razlike zarade. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 28. marta 2008. godine doneo presudu P1. 536/08 kojom je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 1. oktobra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž.I 4583/08 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Okružni sud u Beogradu pogrešnom primenom materijalnog prava, konkretno pozivanjem na odredbe Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, a zanemarivanjem odredaba Zakona o radu, osporenom presudom povredio njegovo Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Posebno je istakao da je tuženi svojom voljom potpisao sporazum "u pregovaranju radi okončanja štrajka" i doneo odluku "u postupku izvršenja sporazuma", a da je naknadno negirao "stvoreno pravo tužioca stvaranjem kvazi pravne situacije kojom pokušava da "legalizuje" - opravda svoje nezakonito postupanje i time se neosnovano obogati na račun tužioca". Podnosilac je naveo i da mu je ugovorom o radu utvrđena visina osnovne zarade i mogućnost da se tako utvrđena zarada uveća na ime stimulacije odlukom poslodavca, a da Zakon o radu ne precizira, niti ograničava poslodavca da u politici zarada primeni sva merila koja odgovaraju njegovom shvatanju raspodele zarada, kao bitnog elementa poslovanja. Stoga podnosilac ustavne žalbe smatra da je određivanje visine pojedinačnih zarada ili stimulacija deo poslovne politike preduzeća, te da je iz tih razloga sud u osporenoj presudi svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Podnosilac je dalje istakao da je diskriminisan u svom pravu da dođe do pravične odluke, jer su u određenim pravnosnažno okončanim postupcima vođenim pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu usvojeni tužbeni zahtevi njegovih kolega, pri istom činjeničnom i pravnom osnovu.

Iz navedenih razloga podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu.

2. U odgovoru Okružnog suda u Beogradu na ustavnu žalbu, koji je Ustavnom sudu dostavljen 27. aprila 2009. godine, istaknuto je da je Okružni sud povodom žalbi u predmetima pokrenutim po tužbama zaposlenih u Javnom preduzeću JAT Airways, uglavnom donosio odluke tako što je potvrđivao prvostepene odluke kojima je odbijen tužbeni zahtev ili tako što je preinačio presude u kojima je takav tužbeni zahtev usvajan. Prema navodima v.d. predsednika tog suda, samo je jedno veće Odeljenja za radne sporove, od tri, odnosno četiri koliko ih je bilo u 2007. godini, odnosno u 2008. godini, donosilo drugačije presude. Takođe je navedeno da je na sednici Odeljenja za radne sporove tog suda, a povodom različitog odlučivanja pri istom činjeničnom i pravnom osnovu, zauzeto pravno shvatanje prema kome sporazum zaključen između direktora i sindikata javnog preduzeća, u pogledu odredaba kojima se uređuju odnosi na temu uvećanja zarada u vidu stimulacije, povećanja njene novčane vrednosti ... mora da ispunjava uslove iz odredbi člana 3, 4. i 5. Uredbe o visini zarade u javnim preduzećima i stim u vezi biti zaključen uz saglasnost Vlade Republike Srbije, ili od nje naknadno odobren“. Takođe je navedeno da okolnost što je određeno veće tog suda u određenom periodu usvajalo tužbene zahteve iz ove vrste spora, može voditi povredi prava na pravično suđenje, ali je istaknuto da takvim postupanjem suda nije vršena nikakva diskriminacija.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv svog poslodavca Javnog preduzeća JAT Airways, radi isplate razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine, navodeći da je generalni direktor tog preduzeća 28. novembra 2004. godine, nakon okončanja pregovora sa štrajkačkim odborom, sa predstavnicima samostalnog sindikata kod tog poslodavca potpisao sporazum, a da je 29. novembra 2004. godine, u izvršavanju tog sporazuma doneo odluku broj 2741, kojom je predviđeno da tužiocu pripada utuženi iznos, a na ime razlike zarade koju je primio za novembar i decembar 2004. godine do punog iznosa zarade koja mu pripada u skladu sa navedenim sporazumom i odlukom. Dalje je naveo da mu u označenom periodu zarada nije isplaćena u skladu sa ovom odlukom, te da je na ime razlike zarade tuženi poslodavac dužan da mu isplati iznose konačno opredeljene tužbenim zahtevom.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 28. marta 2008. godine doneo presudu P1. 536/08 kojom je odbio tužbeni zahtev. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je u toku postupka utvrđeno da Vlada Republike Srbije nije dala saglasnost na sporazume zaključene 13. juna i 28. novembra 2004. godine između tuženog i Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije, kao ni na odluku generalnog direktora broj 2741 od 29. novembra 2004. godine, koja je doneta radi izvršavanja sporazuma od 28. novembra 2004. godine, a kako navedena saglasnost propisana Uredbom o visini zarade u javnim preduzećima nije data i „pošto generalni direktor javnog preduzeća čiji je osnivač Vlada Republike Srbije nije ovlašćen da bez saglasnosti osnivača sa Samostalnim sindikatom vazduhoplovstva Srbije uređuje međusobni odnos u pogledu isplata zarada, odnosno posebne stimulacije, to je sud tužbeni zahtev odbio“.

Protiv ove presude tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 1. oktobra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž.I 4583/08, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda P1. 536/08 od 28. marta 2008. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno, između ostalog, da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući u svemu razloge koje u bitnom prihvata i drugostepeni sud. Takođe je istaknuto da je naznačenim sporazumom izmenjen kolektivni ugovor tuženog, a što je moglo biti ostvareno samo pod uslovima propisanim tada važećim Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je odredbom člana 146. propisao da pojedinačni kolektivni ugovor za javna preduzeća i javne službe zaključuje osnivač ili organ koji on ovlasti, reprezentativni sindikat kod poslodavca i direktor, te kako u konkretnom slučaju osnivač nije bio učesnik naznačenog sporazuma, takav sporazum je nepostojeći akt.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1273/05 od 16. decembra 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca V. M. iz Beograda i obavezan je tuženi JAT Airways da tužiocu isplati na ime razlike zarade koju je primio za novembar i decembar 2004. godine određene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tuženog preduzeća JAT Airways, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž.I 1080/06 od 31. maja 2006. godine kojom je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1237/05 od 16. decembra 2006. godine. Okružni sud u Beogradu je u obrazloženju ove presude istakao, između ostalog, da „su bez uticaja navodi žalbe tuženog da Vlada utvrđuje masu zarade, te da je tuženi dužan da se pridržava akata kojima se provodi budžetska i ekonomska politika Vlade Republike Srbije, upravo imajući u vidu Odluku generalnog direktora broj 2741 od 29. novembra 2004. godine“.

Okružni sud u Beogradu je pojedinim svojim odlukama (na primer: presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 3823/06 od 18. oktobra 2006. godine, Gž.I 2345/06 od 22. novembra 2006. godine i Gž.I 2473/06 od 28. juna 2006. godine) potvrđivao presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca koji su se nalazili u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama (parnični postupci Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u predmetima: P1. 689/05, P1. 1208/05, P1. 1234/05, P1. 1258/05, P1. 1308/05, P1. 1314/05, P1. 1316/05).

U toku postupka pred Ustavnim sudom, Evropski sud za ljudska prava je 1. decembra 2009. godine objavio presudu u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije. Predmet je formiran povodom 31 pojedinačne predstavke aplikanata koji su bili članovi Samostalnog sindikata JAT Airways i koji su vodili parnične postupke pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu, zbog neisplaćene razlike zarade utvrđene sporazumom zaključenim između tog sindikata i poslodavca i odlukom generalnog direktora preduzeća JAT Airways. Podnosioci predstavki su se, po članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda žalili na „flagrantno nedoslednu sudsku praksu Okružnog suda u Beogradu u vezi sa isplatom istih naknada po osnovu rada“. Prema utvrđenom činjeničnom stanju u navedenoj presudi Evropskog suda, određeni podnosioci ustavne žalbe su „imali uspeha“ kod Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, ali su svi podnosioci predstavki bili neuspešni u žalbenom postupku pred Okružnim sudom u Beogradu, koji je u obrazloženjima presuda utvrdio da generalni direktor preduzeća JAT Airways nije bio ovlašćen da odobri isplatu predmetne naknade bez izričitog odobrenja Vlade. Evropski sud je utvrdio i da je Okružni sud u Beogradu u najmanje 17 drugih presuda „presudio u korist kolega podnosilaca predstavki“, bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja. Okružni sud u Beogradu je u obrazloženjima ovih presuda navodio da je preduzeće JAT Airways moralo da se pridržava sporazuma od 28. novembra 2004. godine, kao i odluke generalnog direktora od 29. novembra 2004. godine. Evropski sud je našao „da iako se mogu prihvatiti određena odstupanja u tumačenju kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu koji je, kao i sistem u Srbiji, zasnovan na mreži prvostepenih i drugostepenih sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, u predmetnim slučajevima u kojima protivrečna tumačenja proističu iz iste sudske nadležnosti, tj. sudske prakse Okružnog suda u Beogradu koji je sud poslednje instance u ovom pitanju (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03, stav 29, 24. mart 2009. godine) i uključuje nedosledno presuđivanje o zahtevima mnogih lica u identičnim situacijama, čak i posle usvajanja „mišljenja“ Okružnog suda od 27. septembra 2006. godine. Pošto ove protivrečnosti nisu institucionalno rešene, sve je to stvorilo stanje stalne nesigurnosti, što je zauzvrat moralo smanjiti poverenje javnosti u pravosuđe, pri čemu je to poverenje, jasno, jedno od osnovnih komponenti države zasnovane na vladavini prava. Sud, prema tome, nalazi, a da ne smatra da je prikladno da proglašava koji su stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki (videti, mutatis mutandis, Garcia Ruiz protiv Španije [VV], broj 30544/96, stav 28, ECHR, 1999-I), da ih je predmetna sudska nesigurnost sama po sebi lišila pravičnog suđenja pred Okružnim sudom u Beogradu. Zbog toga je došlo do povrede člana 6. stav 1. po ovom osnovu (videti, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, citiran u gornjem tekstu, stav 32, 24. mart 2009. godine)“. Povodom zahteva podnosilaca predstavki kojim su tražili da se „tuženoj državi naloži da isplati, iz svojih sredstava, odgovarajuće sume koje su tražili u njihovim parnicama pokrenutim protiv preduzeća JAT Airways“, Evropski sud je ove zahteve odbacio, uz obrazloženje da, imajući u vidu utvrđenu povredu i razloge zbog kojih je to učinio (pravna sigurnost), kao i s obzirom na odredbe člana 422. tačka 10) Zakona o parničnom postupku od 2004. godine (kojim je kao razlog za ponavljanje postupka predviđen slučaj kada je Evropski sud u međuvremenu doneo presudu u odnosu na Srbiju u vezi sa istim ili sličnim pravnim pitanjem), nije u nadležnosti tog suda da proglašava koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca, da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (član 81.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama, a da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 82.).

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti, između ostalog, vazdušnog saobraćaja (član 2. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće osniva Republika Srbija i da pravo osnivača iz stava 1. ovog člana ostvaruje Vlada Republike Srbije (član 4. st. 1. i 2.). Odredbama člana 22. ovog zakona bilo je propisano: da javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja i dostavlja ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu (stav 2.); da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća (stav 3.); da program, pored ostalog, naročito sadrži: planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada za godinu za koju se Program donosi (stav 4.); da Vlada, do donošenja Programa, može da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (stav 5.).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04). Ovom uredbom, koja je takođe bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2004. godine (član 1.). Odredbom člana 2. Uredbe bilo je propisano šta čini ukupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2003. godine, dok je odredbom člana 3. bilo propisano da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2004. godinu obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2004. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe. Odredbom člana 4. stav 2. Uredbe bilo je propisano da preduzeće čiji je osnivač Republika, ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada može da uveća uz saglasnost Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast. Ovom uredbom bilo je propisano i: da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiti umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata (član 9.); da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe (član 10.). Odredbom člana 12. ove uredbe bilo je propisano da se isplata zarada suprotno odredbama ove uredbe, sankcioniše kao privredni prestup.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda iz ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, a kasnije ispitivao postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, odnosno da li je primena materijalnog prava u tom postupku bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o različitom postupanju nadležnih sudova u Beogradu, posebno Okružnog suda u Beogradu, koji je, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da je takva praksa Okružnog suda u Beogradu u pogledu zaštite prava na isplatu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu, datom tako što je u određenim slučajevima pravnosnažno usvajao tužbeni zahtev, a u ostalim takav zahtev pravnosnažno odbijao, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je Evropski sud doneo uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji su stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u predmetima Už-143/2007 i Už-147/2007, kada je, pored ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. U ovim predmetima Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva pojedinih tužilaca i na taj način podnosioce ustavnih žalbi doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njihovog prava na naknadu zarade, u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za ocenu Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Saglasno navedenim odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni je imao pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantovala jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Odredbama ovog zakona je, takođe, bilo propisano da se pod pojmom "zarada" podrazumeva i uvećana zarada, s tim da uvećanje zarade koje je bilo predmet spora pred sudom, nije spadalo u Zakonom propisane slučajeve kada zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu, već je odredbom člana 82. stav 2. Zakona bila predviđena mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima bi zaposleni imao pravo na uvećanu zaradu.

Međutim, kako je tuženi, u konkretnom slučaju, javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, bilo regulisano Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, kao i Uredbom donetom za izvršavanje ovog zakona, saglasno napred navedenim odredbama Zakona i Uredbe, tuženi, pod pretnjom propisanih sankcija, nije mogao samostalno, bez saglasnosti nadležnog državnog organa, u ime osnivača, da donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada, niti da vrši obračun i isplatu uvećanih zarada bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade. Prema oceni Ustavnog suda, imajući u vidu izneto, ali i činjenicu da je odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog programa poslovanja, koji mora da sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu, po namenama, dakle i za zarade, i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću, kao i da na ovakav program Vlada mora da dâ saglasnost, te imajući u vidu i da je Vlada na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, navedenom Uredbom precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima, ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da "činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu, odnosno ovlašćenju poslovodstva - generalnog direktora da stimuliše radnika i odredi visinu zarade".

Iz iznetog sledi da, u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću, odnos poslodavca i zaposlenog jeste ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Dakle, po oceni Ustavnog suda, osnivač javnog preduzeća nema ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije za svakog zaposlenog, ali kada zbir pojedinačnih zarada i stimulacija utiče na ukupnu masu zarada, odnosno na njeno uvećanje, a što je bilo u konkretnom slučaju, jer uvećanje zarada određenim zaposlenima nije bilo praćeno smanjenjem zarada drugim zaposlenima kod tuženog ili smanjenjem ukupnog broja zaposlenih, čime bi se jedino mogla očuvati ista (projektovana) masa zarada, to saglasno članu 4. stav 2. Uredbe, svako takvo uvećanje pojedinačnih zarada i stimulacija podleže saglasnosti Vlade.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se obrazloženje presude temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari, te da materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i to da je tokom prvostepenog parničnog postupka utvrđeno da je sporazum koji je generalni direktor tuženog zaključio sa Samostalnim sindikatom, a koji je bio osnov za donošenje odluke generalnog direktora o obračunu i isplati posebne stimulacije, izričito predviđao da se posebna stimulacija po osnovu ostvarenih rezultata u trećem kvartalu 2004. godine isplaćuje samo zaposlenima koji su članovi tog sindikata, i to prema spisku overenom od strane ovlašćenog lica tog sindikata. Kako je navedeni osnov za obračun i isplatu posebne stimulacije, a time i za potraživanje uvećane zarade po ovom osnovu, suprotan prinudnim propisima, u konkretnom slučaju odredbi člana 12. tada važećeg Zakona o radu, jer među zaposlenima kod tuženog stvara diskriminaciju po osnovu članstva u određenom sindikatu, stavljajući, suprotno izričitoj zakonskoj zabrani, podnosioca ustavne žalbe u povoljniji položaj od zaposlenih koji rade na istim poslovima, a nisu članovi sindikata koji je sa generalnim direktorom zaključio sporazum, to Ustavni sud nalazi da i ova okolnost dodatno ukazuje da primena materijalnog prava u osporenoj presudi nije dovela do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Međutim, s obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da je sama činjenica da je isti sud, Okružni sud u Beogradu, povodom identične činjenične i pravne situacije donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utrvdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, odnosno da je osporena odluka Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud još jednom naglašava da nije nadležan za ujednačavanje sudske prakse redovnih sudova, ali s obzirom na svoj Ustavom utvrđeni položaj, kao državni organ koji štiti ljudska i manjinska prava i slobode, ukazuje da je u interesu ostvarivanja Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje neophodno da nadležni redovni sudovi, u situacijama kada nalaze da dotadašnja sudska praksa nije u skladu sa merodavnim materijalnim pravom, pre donošenja odluke, preduzmu sve radnje predviđene odgovarajućim procesnim zakonima, kako bi Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici, zauzeo stav o spornom pravnom pitanju i time doprineo ujednačavanju sudske prakse.

6. Odlučujući o postojanju povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za tvrdnju da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako je Okružni sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti