Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom sedamnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu stambene zadruge i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naplatu duga koji traje preko 17 godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada od 1.100 evra i nalaže se ubrzanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“ u stečaju i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2088/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu “Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, je 5. aprila 2011. godine, preko zakonskog zastupnika, stečajnog upravnika Ninoslava Šimića iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58577/2010.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da ova parnica traje već 15 godina i da je neizvesno kada će ona biti okončana, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete i “pravo na troškove na ime sastava ove žalbe“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Privrednog suda u Novom Sadu je 7. juna 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta tog suda P. 2088/12 (koji je sada stvarno i mesno nadležni sud za postupanje u ovoj parnici, nakon otvaranja stečajnog postupka nad podnosiocem ustavne žalbe i preuzimanja parničnog postupka od strane stečajnog upravnika podnosioca, u smislu odredaba člana 89. stav 1. Zakona o stečaju i člana 25. stav 1. tačka 4) Zakona o uređenju sudova) i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku: da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih S.Z, S.S. i N.B, radi isplate duga i da je tužilac podneskom od 2. decembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženu i trećetuženu; da je Opštinski sud u Novom Sadu 13. februara 2003. godine doneo presudu P. 5536/96, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i da je Okružni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tužene, doneo rešenje Gž. 1584/2003 od 12. maja 2004. godine kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Novom Sadu na ponovni postupak i odlučivanje; da je prvostepeni sud doneo rešenje P. 4545/04 od 23. septembra 2004. godine, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja pravnog stava Vrhovnog suda Srbije povodom spornih pravnih pitanja i da je predmet arhiviran 21. februara 2006. godine; da je tužilac podneskom od 6. septembra 2010. godine predložio nastavak postupka, te je Osnovni sud u Novom Sadu zakazao ročište za glavnu raspravu za 25. januar 2011. godine; da je Osnovni sud u Novom Sadu 7. decembra 2010. godine doneo rešenje P. 58577/2010, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/2010 od 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tužiocem; da je stečajni upravnik tužioca podneskom od 9. marta 2011. godine obavestio parnični sud da preuzima postupak, te je Osnovni sud u Novom Sadu 15. marta 2011. godine doneo rešenje P. 58577/2010, kojim je nastavio parnični postupak i oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici, te je odredio da se spisi predmeta dostave Privrednom sudu u Novom Sadu, kao sada stvarno i mesno nadležnom sudu za postupanje u ovom predmetu; da se predmet sada vodi pod brojem P. 2088/12 i da je Privredni sud u Novom Sadu nakon preuzimanja predmeta uredno i ažurno postupao, preduzimajući sve potrebne procesne radnje i zakazujući ročišta za glavnu raspravu u redovnim vremenskim intervalima.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise traženog predmeta povodom koga je podneta ustavna žalba, te je utvrdio da je prvo ročište za glavnu raspravu u ovoj parnici održano 20. marta 1997. godine i da je Opštinski sud u Novom Sadu imao četiri perioda neaktivnosti (20. mart 1997. – 6. mart 1998. godine, 6. mart 1998. – 4. mart 1999. godine, 4. mart 1999. – 16. oktobar 2000. godine i 16. oktobar 2000. - 29. jun 2001. godine) u kojima nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbe člana 10. Z akona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovu parnicu, su po svojoj sadržini slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda. Ostalim odredbama istog zakona, koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da sud može odrediti prekid postupka ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 215. tačka 1)); da će se ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka njegov završetak (član 217. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 4. septembra 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, i da se predmet i dalje nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja pred Privrednim sudom u Novom Sadu, kao sada stvarno i mesno nadležnim sudom za postupanje u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/2010 od 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad podnosiocem ustavne žalbe i da je stečajni upravnik podnosioca 9. marta 2011. godine preuzeo postupak.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa nadalje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ovaj obligacioni spor traje više od 17 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, sedamnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije u presudnoj meri doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 17 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti Opštinskog suda u Novom Sadu, pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe septembra 1996. godine do 1. januara 2010. godine. Činjenice da je Opštinski sud u Novom Sadu održao prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu nakon više od šest meseci od dana podnošenja tužbe i da je taj sud u vremenskom intervalu od podnošenja tužbe do juna 2001. godine imao četiri perioda neaktivnosti u kojima nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu (od kojih je jedan trajao jednu godinu i sedam meseci), po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom obligacionom sporu nije postupa o u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine. Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je Opštinski sud u Novom Sadu rešenjem P. 4545/04 od 23. septembra 2004. godine prekinuo parnični postupak do rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. Iz spisa predmeta se ne može videti kada je Vrhovnom sudu Srbije dostavljen predlog za rešavanje spornog pravnog pitanja, kao ni da li je u proteklom periodu doneta odluka o ovom predlogu, ali iz spisa proizlazi da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka prvostepeni sud nije postupao u ovom predmetu sve do septembra 2010. godine, iako je bio dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak po donošenju odluke Vrhovnog suda Srbije o navedenom predlogu, odnosno da odluči o tužbenom zahtevu bez obzira na to da li je Vrhovni sud Srbije prihvatio ili odbio da zauzme stav o spornom pravnom pitanju. Pri tome, prvostepeni sud nije ni zatražio od Vrhovnog suda Srbije, odnosno sada Vrhovnog kasacionog suda izveštaj da li je taj sud zauzeo stav o spornom pravnom pitanju. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da podnosilac ustavne žalbe do septembra 2010. godine nije preduze o bilo koju radnju kojom bi pokazao želju i nameru da se postupak nastavi, iako je postupak prekinut na predlog parničnih stranaka. I pored ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe koji nije koristio svoja procesna prava u cilju nastavka, ubrzanja i okončanja parničnog postupka koji se vodi po njegovoj tužbi, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Privrednom sudu u Novom Sadu (kao sada stvarno i mesno nadležnom sudu za postupanje u ovom predmetu nakon otvaranja stečajnog postupka nad podnosiocem ustavne žalbe) da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

Uzimajući u obzir da je otvoren stečajni postupak nad podnosiocem ustavne žalbe i da sva prava stečajnog dužnika ulaze u stečajnu masu iz koje se namiruju potraživanja stečajnih poverilaca, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pasivno držanje podnosioca ustavne žalbe nakon donošenja rešenja o prekidu parničnog postupka Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4545/04 od 23. septembra 2004. godine, koje se manifestovalo u činjenici da podnosilac do septembra 2010. godine nije tražio nastavljanje postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom sedamnaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti