Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi za isplatu naknade za oduzetu imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosilaca protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na naknadu za oduzetu imovinu, jer je tužbeni zahtev bio preuranjen, pre donošenja zakona o restituciji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1518/2011
19.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. (1) i M. M. (2), oboje iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M. (1) i M. M. (2) protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1452/10 od 21. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. (1) i M. M. (2), oboje iz B, su 6. aprila 2011. godine, preko punomoćnika V. I, advokata iz B, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1452/10 od 21. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na naknadu za oduzetu imovinu iz člana 58. stav 2. Ustava i prava na nasleđivanje iz člana 59. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno zaključio da je preuranjen njihov tužbeni zahtev za isplatu naknade za oduzetu imovinu, jer je pravnim prethodnicima podnosilaca oduzeto pravo svojine na spornoj nepokretnosti u korist države i da je na taj način povređeno njihovo pravo zajemčeno odredbom člana 58. stav 2. Ustava. Oni navode i da je revizijski sud proizvoljno ocenio da pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe, sada pok. H. M, nije postala vlasnik sporne kuće u Ulici B. br. 5 u Beogradu u momentu smrti pok. O. M, jer je i ranije važećim propisima bilo predviđeno da zaostavština ostavioca prelazi po sili zakona na naslednike u trenutku njegove smrti, te da je osporenom presudom povređeno i njihovo pravo na nasleđivanje sporne kuće, odnosno pravo na nasleđivanje novčane naknade zbog oduzimanja te kuće, koje je izvršeno na osnovu rešenja Prvog sreskog suda za Grad Beograd od 26. oktobra 1950. godine. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci M. M. (1) i M. M. (2), ovde podnosioci ustavne žalbe, su podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotužene Opštine S. g, B. i drugotužene Republike Srbije, radi isplate naknade za oduzetu kuću u Ulici B. br. 5 u B.

Prvostepeni sud je 25. jula 2007. godine doneo presudu P. 6250/03, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao prvotuženu i drugotuženu da im na ime naknade za oduzetu kuću solidarno isplate iznos od 13.986.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. marta 2007. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu zatezne kamate na navedeni novčani iznos od 27. marta 2000. godine; u stavu trećem izreke obavezao tužene da isplate tužiocima troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je 11. marta 2009. godine doneo presudu Gž. 374/08, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu trećem izreke kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, te je u tom delu vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

Odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 374/08 od 11. marta 2009. godine, Vrhovni kasacioni sud je 21. oktobra 2010. godine doneo osporenu presudu Rev. 1452/10, kojom je usvojio reviziju i preinačio drugostepenu presudu u stavu prvom izreke i prvostepenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva za solidarnu isplatu iznosa od 13.986.000,00 dinara, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, zgrada u Ulici B. br. 5 u B. bila u svojini H. M. i O. M, koji su rešenjem Sreskog narodnog odbora u Bečeju proglašeni za umrle 28. januara 1942. godine i da je po sprovedenom ostavinskom postupku iza navedenih lica doneto ostavinsko rešenje od strane Sreskog suda u Bečeju O. 814/47 od 18. avgusta 1954. godine, po kome su nepokretnosti u Bečeju na jednake delove nasledili E. U, sestričina pok. H. i H. M, sestričina pok. O, a da predmet nasleđivanja u ovom ostavinskom postupku nije bila sporna zgrada; da se sporna zgrada u toku Drugog svetskog rata našla u prometu, i to po osnovu ovlašćenja Ministarstva finansija i akta Komesarske uprave jevrejskom nepokretnom imovinom, pa je na osnovu kupoprodajnog ugovora od 11. avgusta 1943. godine nepokretnost prešla u svojinu Z. P; da je prema rešenju Ov. br. 201/46-3 od 13. juna 1946. godine sporna nepokretnost stavljena pod sekvestar države, s tim što je u tom rešenju navedeno da vlasnici ove nepokretnosti (H. M. i O. M.) nisu osuđeni presudom, niti su lica iz člana 28. Zakona o konfiskaciji da bi se sprovela konfiskacija njihove imovine, te da je rešenjem Prvog sreskog suda za Grad Beograd od 26. oktobra 1950. godine sporna zgrada preneta u svojinu države u skladu sa članom 7. Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača; da je na osnovu izvoda iz zemljišnih knjiga utvrđeno da je navedena nepokretnost u državnoj svojini, a pravo raspolaganja na stanovima u zgradi u Ulici B. br. 5 u B. upisano je u korist prvotužene Opštine S. g, koja je u periodu od 1991. do 1993. godine izvršila prodaju stanova nosiocima stanarskog prava; da su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev tužilaca, nalazeći da tuženi nisu na zakonit način stekli pravo svojine na spornoj nepokretnosti sa kojom su raspolagali, zbog čega tužioci imaju pravo na naknadu štete u visini vrednosti te nepokretnosti, a da revizijski sud smatra da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava; da je pogrešno stanovište nižestepenih sudova da je pravni prethodnik tužilaca H. M, u momentu proglašenja O. M. za umrlu, postala vlasnik polovine sporne zgrade, jer je ona rešenjem Sreskog suda u Bečeju O. 814/47 od 18. avgusta 1954. godine oglašena za naslednika samo na imovini u B; da je sporna nepokretnost, na osnovu odluke o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine i o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i o sekvestru koje su okupatorske vlasti prisilno otuđile i na osnovu rešenja o konfiskaciji, prešla u državnu upravu narodnih odbora do kanačnog rešenja pitanja svojine; da je Zakon o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača u članu 1. regulisao režim napuštene imovine za vreme okupacije i rokove kada se ta imovina može vratiti, te je rešenjem Prvog sreskog suda za G. B. od 26. oktobra 1950. godine brisan upis vlasništva u korist Z. P, uspostavljena svojina na ravne delove u korist H. M. i O. M, a zatim preneta u državnu svojinu kao opštenarodna imovina; da se, po oceni revizijskog suda, radi o imovini na kojoj je država stekla pravo svojine na zakonit način u smislu navedenog zakonskog propisa, a da država još nije donela propise o vraćanju imovine, odnosno isplati naknade za oduzetu imovinu, sem što je sporna nepokretnost evidentirana na teritoriji Republike Srbije na osnovu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine (“Službeni glasnik RS“, broj 45/05); da imajući u vidu da je sporna zgrada oduzeta i postala državna svojina po važećim propisima posle 9. marta 1945. godine i da nijednim propisom do trenutka odlučivanja u ovom sporu nije regulisano vraćanje oduzete imovine bivšim vlasnicima ili njihovim pravnim sledbenicima, odnosno isplata naknade za oduzetu imovinu, to je revizijski sud ocenio da je tužbeni zahtev tužilaca preuranjen.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, je utvrđeno: da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 2.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom i da p ravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza (član 59.).

Odredbama člana 1. stav 1. i 3. Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača (“Službeni list DFJ“, broj 36/45) je predviđeno da se sva imovina fizičkih i pravnih lica na području Jugoslavije, koju su sopstvenici, odnosno uživaoci morali napustiti u toku okupacije zemlje, kao i imovina koja im je protiv njihove volje, uz naknadu ili bez, oduzeta kojim bilo načinom od strane okupatora ili njegovih pomagača, iz rasističkih, verskih, nacionalističkih ili političkih razloga, bilo da je napuštena ili da je pod pritiskom okupatorskih vlasti prešla u svojinu trećih lica (član 2. Odluke Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije od 21. novembra 1944. godine), vraća odmah vlasnicima bez obzira na eventualna potraživanja držaoca imovine protiv vlasnika u vezi sa ovom imovinom, te da će se za povraćaj imovine vlasnik obratiti nadležnom sudu i da se pod imovinom u smislu ovog zakona, pored ostalog, imaju smatrati nepokretna dobra.

Odredbama člana 7. stav 1. i 3. Zakona o potvrdi i izmenama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača (“Službeni list FNRJ“, broj 64/46), koji je stupio na snagu 17. avgusta 1946. godine, je propisano da će sud, u slučaju kada je nesumnjivo utvrđeno da je sopstvenik umro, kao i u slučaju kad se sopstvenik nije pojavio, na zahtev bliskih srodnika predati ovima imovinu na upravu do rasprave zaostavštine i da bliski srodnici mogu pokrenuti ostavinski postupak u roku od godinu dana po stupanju na snagu ovog zakona, odnosno od dana pravosnažnosti odluke o proglašenju nestalog sopstvenika umrlim, te da će ako to ne učine u ovim rokovima, imovina preći u svojinu države.

Odredbama Zakona o prijavljivanju i evidentiranju imovine (“Službeni glasnik RS“, br. 45/05 i 72/11) je propisano: da se ovim zakonom uređuje postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine (član 1.); da će se pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama ovog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, urediti posebnim zakonom (član 9. stav 1.).

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 6. oktobra 2012. godine i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari , je propisano: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine) (član 1. stav 1.); da se pravo na vraćanje imovine po odredbama ovog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu i primenom Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača (“Službeni list DFJ“, broj 36/45) i Zakona o potvrdi i izmenama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača (“Službeni list FNRJ“, broj 64/46) (član 2. tač. 20) i 21)); da se imovina vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu, u skladu sa ovim zakonom (član 4.); da pravo na vraćanje ili obeštećenje, pored ostalih, ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim – njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)); da se osniva Agencija za restituciju, radi vođenja postupka i odlučivanja o zahtevima za vraćanje imovine, kao i radi isplate novčane naknade i obeštećenja i obavljanja drugih poslova utvrđenih zakonom (član 51. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu za oduzetu imovinu.

Naime, prilikom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav predviđa u članu 58. i konstatovao da najviši pravni akt u Republici Srbiji garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. U tom kontekstu, podnosioci ustavne žalbe su u predmetnom parničnom postupku tražili da im se isplati naknada za spornu nepokretnost na kojoj su pravo svojine imali sada pok. H. M. i O. M. (čiji je pravni sledbenik bila sada pok. H. M, pravni prethodnik podnosilaca) i koja je na osnovu rešenja Prvog sreskog suda za G. B. od 26. oktobra 1950. godine preneta u svojinu države. Imajući u vidu da su navedeni vlasnici zgrade u Ulici B. br. 5 u B, ubijeni u B. 1942. godine kao pripadnici jevrejskog naroda i da su nakon toga okupatorske vlasti oduzele tu zgradu, otuđujući je u korist Z. P. na osnovu ugovora o kupoprodaji, Ustavni sud je zaključio da je ova nepokretnost nesporno ulazila u imovinski režim predviđen odredbama člana 1. Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača i da je tim zakonom predviđeno da se takva imovina vraća vlasnicima nakon njihovog obraćanja nadležnom sudu. U tom smislu, odredbama člana 7. st. 1. i 3. Zakona o potvrdi i izmenama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača, koji je stupio na snagu 17. avgusta 1946. godine, je propisano da će se imovina sopstvenika, u slučajevima kada je nesumnjivo utvrđeno da je on umro ili se nije pojavio, predati na upravu bliskim srodnicima sopstvenika na njihov zahtev do rasprave zaostavštine, te da bliski srodnici mogu pokrenuti ostavinski postupak iza sopstvenika u roku od godinu dana po stupanju na snagu ovog zakona, odnosno od dana pravosnažnosti odluke o proglašenju nestalog sopstvenika umrlim, a da će u suprotnom slučaju, ukoliko bliski srodnici sopstvenika ne pokrenu ostavinu u navedenim rokovima, ova imovina preći u svojinu države. S obzirom na to da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe, sada pok. H. M, pokrenula ostavinski postupak iza pok. H. M. i O. M. nakon proteka rokova propisanih odredbama navedenog zakona, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je pravni prethodnik drugotužene stekao pravo svojine na spornoj nepokretnosti na osnovu zakonitog pravnog osnova. Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je odredbama Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine iz 2005. godine uređen postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine i da je ovaj zakon odredio da će se posebnim zakonom urediti pitanje prava na povraćaj takve imovine, odnosno prava na obeštećenje za oduzetu imovinu, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje tih prava. Kako je odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je stupio na snagu 6. oktobra 2012. godine (dakle, nakon pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka), regulisano da naslednici lica kome je oduzeta imovina imaju pravo na obeštećenje za imovinu oduzetu primenom Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača i Zakona o potvrdi i izmenama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača, Ustavni sud je našao da upravo navedeni zakon predstavlja instrument realizacije prava zajemčenog odredbom člana 58. stav 2. Ustava i da će podnosioci ustavne žalbe imati mogućnost da u odgovarajućem upravnom postupku, podnošenjem zahteva Agenciji za restituciju, ostvare prava vezana za oduzetu imovinu. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe preuranjen i da u trenutku rešavanja spornog pravnog odnosa nije postojao zakonski propis koji je uredio pitanje vraćanja oduzete imovine i isplate obeštećenja za oduzetu imovinu. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1452/10 od 21. oktobra 2010. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu za oduzetu imovinu iz člana 58. stav 2. Ustava.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 59. Ustava u revizijskom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava na nasleđivanje temelje na činjenici da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno ocenio da njihov pravni prethodnik, sada pok. H. M, nije postala vlasnik na spornoj zgradi u trenutku smrti njenog pravnog prethodnika, sada pok. O. M. Imajući u vidu da je i prema pravnim pravilima koja su važila u vreme smrti sada pok. O. M. bilo predviđeno da se pravo svojine na stvari stiče po osnovu nasleđivanja, po sili zakona, u trenutku smrti ostavioca, Ustavni sud je našao da je revizijski sud izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da sada pok. H. M, pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe, nije postala vlasnik na spornoj zgradi u trenutku smrti sada pok. O. M. Međutim, budući da pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe nije pokrenula ostavinski postupak iza pok. O. M. u roku propisanom odredbom člana 7. stav 3. Zakona o potvrdi i izmenama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača, Ustavni sud je konstatovao da je pravni prethodnik drugotužene imao pravni osnov za sticanje svojine na spornoj nepokretnosti, u smislu navedene zakonske odredbe, te da nijedan pravni propis u trenutku smrti pravnog prethodnika podnosilaca nije regulisao pitanje vraćanja oduzete imovine. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da sporna zgrada ili naknada za oduzetu zgradu nisu mogli biti predmet zaostavštine iza pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe. Samim tim, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1452/10 od 21. oktobra 2010. godine nije moglo ni biti povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na nasleđivanje.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), te je odlučio kao u izreci.

6. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi za isplatu naknade za oduzetu imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti