Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 11 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 1.200 evra svakom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. Ž . i A . Ž, oboje iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. Ž . i A . Ž . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11202/14 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.2 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. Ž . i A . Ž, oboje iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 22. februara 201 7. godine, preko punomoćnika V. P , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 7. aprila 2017. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11202/14, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6464/16 od 5. oktobra 201 6. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. Ustava. Podnosioci su istakli i povredu prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak, koji je vođen radi utvrđenja i isplate duga, trajao 11 godina, usled nesavesnog i neažurnog rada suda. Stoga su podnosioci ustavne žalbe istakli da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Povredu prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, podnosioci zasnivaju na tvrdnji da drugostepeni sud nije razmotrio bitne žalbene navode, iznete u njihovoj žalbi, posebno u pogledu izvedenih dokaza i primene materijalnog prava, odnosno da je propustio da ispita žalbene navode u pogledu odlučnih činjenica koje su od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava. S tim u vezi, ukazali su na propust suda da se izjasni o žalbenim navodima u pogledu postojanja nedopuštene pobude, zelenaškog ugovora i nesposobnosti rasuđivanja njihovog pravnog prethodnika. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presud u i da im utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete , kao i da naloži odlaganje izvršenja osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 11202/14 , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

D. S . podneo je, 8. novembra 200 5. godine, Trećem opštinskom sudu u Beogradu, tužbu protiv tuženih L. Ž . i A . Ž, radi utvrđenja i isplate duga. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 3036/05. U toku postupka, predmet je dva puta dobio novi broj P. 2420/07 i P. 2725/08, a n akon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni postupak je nastavio da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 49920/10.

U postupku prethodnog ispitivanja tužbe, prvo je tužba vraćena tužiocu radi uređenja, a nakon uređenja tužbe, tri puta je pokušano dostavljanje tužbe na odgovor tuženima , ali je pismeno vraćano sudu kao neuručeno, s konstatacijom da primaoci nisu tražili pismeno, iako im je ostavljeno obaveštenje da ga mogu preuzeti na šalteru dostavne pošte . Nakon prijema odgovora na tužbu, održano je pripremno ročište za glavnu raspravu 14. septembra 2006. godine. U toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazanih petnaest ročišta za glavnu raspravu, održano je jedanaest ročišta, dok četiri ročišta nisu održana, i to dva zbog izostanka uredno pozvanih stranaka, jedno zbog protesta zapisničara i jedno zbog nedolaska svedoka. Jedno ročište je otkazano pismenim putem , bez navođenja posebnih razloga za to. Sud je dva puta, zbog neopravdanog izostanka stranaka sa ročišta, doneo rešenja kojim je utvrdio povlačenje tužbe, a koja su kasnije stavljena van snage po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Prvi put je rešenje kojim je utvrđeno povlačenje tužbe stavljeno van snage u roku od mesec dana, i to iz razloga što su oba punomoćnika stranaka evidentirala isto vreme održavanja zakazanog ročišta, koje je bilo drugačije od zakazanog. Drugi put je rešenje stavljeno van snage u roku od četiri meseca, i to iz razloga jer je promenjen postupajući sudija, tj. predsednik veća, o čemu punomoćnik tužioca nije bio obavešten, te nije došao ispred odgovarajuće sudnice u vreme zakazano za održavanje ročišta. U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi saslušanjem stranaka i svedoka, veštačenjem, kao i čitanjem pismene dokumentacije. Na četiri održana ročišta saslušan je po jedan svedok, odnosno stranka , a na dva održana ročišta saslušana su po dva svedoka, odnosno stranke. Pri tome, na dva o tih ročišta konstatovano je da se ona odlažu zbog proteka vremena predviđenog za njegovo trajanje, iako su na tim ročištima bila prisutna i druga lica koje je trebalo saslušati. Takođe, na jednom održanom ročištu nije izveden nijedan dokaz, već su se parnične stranke samo ponovo izjasnile o navodima tužbe i odgovora na tužbu . U periodu od 21. septembra 2009. godine do 18. novembra 2010. godine nije održano nijedno ročište.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49920/10 od 9. novembra 2011. godine, odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca za utvrđenje i isplatu duga. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 25. aprila 20 12. godine, a tuženi je dostavio odgovor na žalbu 29. juna 2012. godine, te su potom spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu polovinom decembra 2012. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9117/12 od 28. maja 2014 . godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 16. juna 2014 . godine.

U ponovnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, predmet je dobio broj P. 11202/14. U toku ovog dela postupka održano je jedno ročište, dok dva ročišta nisu održana zbog štrajka advokata. Na ročištu održanom 8. aprila 2015. godine pročitani su svi dokazi iz spisa predmeta i zaključena je rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11202/14 od 8. aprila 201 5. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je pravo tužioca da se u svojstvu poverioca iza pok. A. Ž, kao ostavioca, namiri iz njegove zaostavštine, koju čini ½ idealnog dela označenog stana, i to za iznos duga od 20.451,67 evra, sa opredeljenom kamatom . U stavu drugom izreke presude obavezani su tuženi , ovde podnosioci ustavne žalbe, da po osnovu primljenog nasleđa iza pok. oca A. Ž . iz njegove zaostavštine , koju čini ½ dela označenog stana, isplate tužiocu po osnovu ugovora o zajmu od 18. marta 2002. godine, zaključenog sa pok. A. Ž, iznos duga od 20.451,67 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , sa opredeljenom kamatom. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tuženih 30. septembra 2015. godine. Protiv navedene presude tuženi su izjavili žalbu 14. oktobra 2015. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6464/16 od 5. oktobra 201 6. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je prvostepena presuda u prvom stavu izreke, tako što je odbijen kao neosnovan predmetni tužbeni zahtev za utvrđenje, dok je u stavu drugom izreke odbijena kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke koji se odnosi na obavezu tuženih da isplate tužiocu iznos od 20.451,67 evra. U stavu trećem izreke preinačena je presuda u preostalom delu drugog stava izreke koji se odnosi na kamatu. P ismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tuženih 23. januara 2017 . godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede pozivaju podnosi oci ustavne žalbe, zajemčena su pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na pravno sredstvo (član 36. stav 2.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U vezi sa istaknutim povredama prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da je sadržina prava garantovana navedenim odredbama Konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, i to odredbama člana 32. stav 1. i 36. stav 2. Ustava, zbog čega Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ceni u odnosu na odredbe Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 8. novembra 200 5. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6464/16 od 5. oktobra 201 6. godine, koja je punomoćniku podnosilaca dostavljena 23. januara 201 7. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao deset godina i 11 meseci.

Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka, samo po sebi, moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odluč ivanja o tome da li je podnosiocima ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stran aka u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podn osioce.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, što je zahtevalo i nešto obimniji dokazni postupak. Pored toga, postojale su i određene objektivne okolnosti koje su u manjoj meri uticale na duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni. Dva ročišta za glavnu raspravu u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom nisu održana zbog štrajka advokata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da se predmetna parnica koja je vođena radi utvrđenja i isplat e duga, a u kojoj su oni imali svojstvo tuženih, okonča blagovremeno.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su oni u manjoj meri doprineli dužem trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, tri puta je pokušano dostavljanje tužbe tuženima na odgovor, ali je pismeno vraćano sudu kao neuručeno s konstatacijom da primaoci nisu tražili pismeno.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je prva prvostepena presuda doneta nakon šest godina . Odgovornost prvostepenog suda za dugo trajanje postupka ogleda se u tome što su na četiri ročišta za glavnu raspravu izvedeni dokazi saslušanjem po jednog svedoka, odnosno stranke, a na dva ročišta su saslušana po dva svedoka, odnosno stranke, iz čega sledi da sud, prilikom izvođenja dokaza, nije vodio računa o koncentraciji dokaza na glavnoj rasprav i. Ustavni nalazi da je sud odgovoran i za neodržavanje nekoliko ročišta. Ovo se odnosi i na ročište na kome je sud po drugi put doneo rešenje kojim je utvrđeno da je tužba povučena, zbog neopravdanog izostanka stranaka, a koje je kasnije stavljeno van snage iz razloga što sud nije obavestio punomoćnika tužioca o promeni postupajućeg sudije i sudnice u kojoj će se to ročište održati. Takođe, treba imati u vidu da je prvostepeni sud bio potpuno neaktivan godinu dana i dva meseci (od 21. septembra 2009 . do 18. novembra 20 10. godine), tj. nije održao nijedno ročište. Ustavni sud nalazi da ni ponovni postupak pred prvostepenim sudom nije bio u dovoljnoj meri efikasan, iako je prvostepena presuda doneta u roku od deset meseci. Ovo iz razloga što je u tom periodu sud održao samo jedno ročište , na kome je sproveo dokazni postupak čitanjem svih dokaza iz spisa predmeta i što je pismeni otpravak presude dostavio punomoćniku podnosilaca nakon skoro šest meseci . Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da u ponovnom postupku dva zakazana ročišta nisu održana iz razloga koja se ne mogu staviti na teret sudu (zbog štrajka advokata) , ali nalazi da to nije od uticaja na prethodnu ocenu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku podnosio cima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu ne materijalne štete svakom u iznosu od po 1 .200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6464/16 od 5. oktobra 2016. godine, sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosioci povredu ovog prava ističu zbog propusta drugostepenog suda da ispita žalbene navode u pogledu odlučnih činjenica, koje su od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava .

Ustavni sud ukazuje na to da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i da ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na to da je odredbom člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude (drugostepeni) sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i pravno utemeljene razloge na kojima zasniva svoju odluku o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za isplatu duga . Takođe, iz sadržine osporene presude proizlazi da je drugostepeni sud cenio žalbene navode podnosilaca kojima osporavaju ocenu dokaza i činjenične zaključke prvostepenog suda, i to kako u pogledu neosnovanosti navoda o nedopuštenoj pobudi i zelenaškom ugovoru, tako i u pogledu navoda o nesposobnosti rasuđivanja pravnog prethodnika podnosilaca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da drugostepeni sud kada presudom odbije žalbu, kao u konkretnom slučaju , u pogledu osporene presude u delu kojom je potvrđena prvostepena odluka o osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu duga, nije ni u obavezi da detaljno obrazlaže presudu, saglasno odredbi člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Stoga je Ustavni sud ocenio da su očigledno ne osnovani navodi podnosilaca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje.

S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe povredu prava iz člana 36 . stav 2. Ustava, u suštini, zasniva ju na istim razlozima koje su isticali i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravno sredstvo, potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredb ama člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Predlog podnosilaca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja osporene sudsk e odluk e Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti