Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u poreskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kompanije „Velefarm Holding“ A.D. izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Žalba se odnosila na utvrđenu obavezu plaćanja PDV-a, a Sud je zaključio da se njome u suštini osporava zakonitost, a ne ustavnost akta.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1520/2009
19.01.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika, i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Kompanije „Velefarm Holding“ A.D. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. januara 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Kompanije „Velefarm Holding“ A.D. izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 6641/07 od 15. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Kompanija „Velefarm Holding“ A.D. iz Beograda je 14. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Sonje Spasović, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 6641/07 od 15. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su organi uprave i Vrhovni sud Srbije utvrdili da podnosilac ustavne žalbe, kao poreski obveznik, nije obračunao svoju poresku obavezu po osnovu poreza na dodatu vrednost u 2005. godini za isporučena dobra na teritoriju Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, za koja nije ispunio kumulativne uslove iz člana 3. stav 2. Uredbe o izvršavanju Zakona o porezu na dodatu vrednost na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija za vreme važenja Rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 u iznosima kako je bilo navedeno, što je, po shvatanju podnosioca ustavne žalbe, suprotno odredbama čl. 37. i 49. Zakona o porezu na dodatu vrednost; da je tačno da je podnosilac u navedenom periodu otpremao robu na teritoriju Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i to u svoj poslovni centar u Kosovskoj Mitrovici, koji je sastavni deo poreskog obveznika, te da ovakva radnja predstavlja otpremanje robe u sopstveno skladište i da pravi promet robe nastaje tek kada poslovni centar Kosovska Mitrovica proda istu robu svojim kupcima, jer se tada prodaja iskazuje u poslovnim knjigama poreskog obveznika kao prihod od prodaje; da u pogledu ispunjavanja kumulativnih uslova iz člana 10. Uredbe Ministarstvo finansija još uvek nema zauzet stav o tome da li se ova regulativa odnosi i na otpremanje robe u poslovni centar u Kosovskoj Mitrovici, te da postoji pravna praznina i da se konkretan slučaj ne može podvesti pod član 10. Uredbe; da je podnosilac ustavne žalbe tek po dobijanju isprava o uplatama kupaca ostvarivao prava koja mu daje Zakon o porezu na dodatu vrednost, a ne pre toga, tako da je, po mišljenju podnosioca, u celosti ispoštovan i član 10. navedene Uredbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd – Filijala Voždovac broj 47-019-0127/06-030/11 od 21. decembra 2006. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrđen porez na dodatu vrednost za promet dobara i usluga i prethodni porez, i to za poreski period od 1. novembra 2005. godine do 30. novembra 2005. godine, kao i pravo na poreski kredit u istom periodu, a u iznosima navedenim u izreci rešenja.

Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu koja je rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Centrala, Sektor za poresko-pravne poslove i koordinaciju broj 47-00465/2007-07 od 14. juna 2007. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu nadležnom sudu. Vrhovni sud Srbije je, 15. aprila 2009. godine, rešavajući u upravnom sporu o tužbi podnosioca, doneo osporenu presudu U. 6641/07, kojom je tužba odbijena. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je pravilno shvatanje prvostepenog organa da je tužilac obveznik poreza na dodatu vrednost po osnovu ustupljenog poslovnog prostora bez naknade povezanim pravnim licima, kao i po osnovu isporuke dobara na teritoriju Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija u svoj poslovni centar u Kosovskoj Mitrovici, u skladu sa odredbom člana 10. stav 4. Uredbe o izvršavanju Zakona o porezu na dodatu vrednost na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija za vreme važenja Rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244; da je, po oceni tog suda, pravilno odlučio tuženi organ kada je tužiocu utvrdio obavezu plaćanja poreza na dodatu vrednost po osnovu davanja poslovnog prostora bez naknade pravnim licima koja imaju svoj poreski identifikacioni broj i poslovne račune, jer u skladu sa odredbama Zakona o porezu na dodatu vrednost i za promet usluga bez naknade postoji obaveza obračunavanja i plaćanja poreza na dodatu vrednost; da nije od uticaja činjenica da su u pitanju ugovori zaključeni na neodređeno vreme, jer se, u konkretnom slučaju, radi o uslugama koje su ekonomski deljive po mesecima i usluga se smatra izvršenom kada je okončano pružanje dela usluge; da je, po oceni tog suda, neosnovan i navod tužioca koji se odnosi na utvrđenu obavezu poreza na dodatu vrednost za isporuku dobara na teritoriju Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, u njegov poslovni centar u Kosovskoj Mitrovici, iz razloga što je tužilac stavio na uvid specifikacije uplata kupaca na njegov račun u kontrolisanom periodu, koji ne predstavljaju dokaze u smislu odredbe člana 10. stav 4. Uredbe, te je tužilac ostvario oporeziv prihod i ne može biti oslobođen plaćanja poreza na dodatu vrednost.

4. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe koje je u žalbi označeno, već punomoćnik podnosioca doslovno ponavlja ili parafrazira razloge iznete u tužbi podnetoj Vrhovnom sudu Srbije protiv konačnog upravnog akta drugostepenog organa uprave. Podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporene presude, smatrajući da poreski organi nisu mogli da obračunaju podnosiocu porez na dodatu vrednost u 2005. godini za isporučena dobra na teritoriju Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova ili konačnih upravnih akata. U postupku ustavnosudske zaštite po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom koje podnosilac ustavne žalbe ističe. Stoga se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Kako u konkretnom slučaju pravo na imovinu iz člana 58. Ustava ne sadrži jemstvo koje bi se odnosilo na neplaćanje poreza i drugih javnih dažbina, već je, naprotiv, odredbom člana 91. stav 2. Ustava utvrđeno da je obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina opšta i da se zasniva na ekonomskoj moći obveznika, to razlozi istaknuti u ustavnoj žalbi ne mogu ukazivati na to da je osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, jer ovim pojedinačnim aktom nije ni odlučivano o nekom njegovom imovinskom pravu, već mu je utvrđena poreska obaveza, kao fiskalna dažbina koju je dužan da plati za promet dobara i usluga.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Ustavni sud je u svom Rešenju Už-1977/2009 od 8. jula 2010. godine zauzeo isti pravni stav u pogledu istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

VRŠI FUNKCIJU PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

sudija

dr Agneš Kartag Odri

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u poreskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti