Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedamnaest godina. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbačen kao neblagovremen, a kao satisfakcija određeno je objavljivanje odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Delića iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Delića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5309/06 (prvobitno P. 160/94) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Delić iz Zrenjanina je 6. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Lidije Đerić, advokata iz Beograda, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5309/06 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3296/10 od 18. januara 2011. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1414/10 od 5. maja 2010. godine i dela presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5309/06 od 9. aprila 2008. godine, kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe preko dosuđenog, pa do traženog iznosa, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu preinačena prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu u usvajajućem delu, a osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda je odbijena revizija izjavljena protiv drugostepene presude kao neosnovana, jer su nadležni sudovi utvrdili da na strani tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine od nevlasnika, shodno odredbi člana 32. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa; da sudovi nisu pravilno cenili savesnost podnosioca u konkretnom slučaju, jer nisu uzeli u obzir ishod krivičnih postupaka koji su vođeni i neosnovano su utvrdili da je podnosilac platio nerealnu kupoprodajnu cenu, jer nije sprovedeno veštačenje o vrednosti spornih mašina u odnosu na plaćenu kupoprodajnu cenu; da sud nije uopšte cenio savesnost rada državnog organa prilikom vraćanja oduzetih predmeta, zbog očigledno nezakonitog i nepravilnog postupanja zloupotrebom i prekoračenjem ovlašćenja; da su stoga usled nezakonitog postupanja državnih organa bili ispunjeni svi uslovi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima za odgovornost Republike Srbije za naknadu štete; da je suđenje za naknadu štete trajalo sedamnaest godina, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava podnosioca na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, da poništi osporene presude i odredi da se posledice nezakonitog i nepravilnog rada Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, shodno odredbi člana 35. stav 2. Ustava, otklone naknadom štete podnosiocu, te da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Podneskom od 6. marta 2012. godine podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje i odredi naknadu materijalne štete u iznosu od 15.558.590 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. februara 2008. godine pa do isplate, zbog uskraćenog prava na naknadu štete predviđenog odredbom člana 35. stav 2. Ustava i naknade troškova parničnog postupka u iznosu od 550.150 dinara, kao i da utvrdi da je u osporenom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku i odredi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 250.000 dinara, te da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, izjašnjenja Osnovnog suda u Novom Sadu u pogledu trajanja osporenog postupka datog u dopisu tog suda Su VIII-33/14 od 20. januara 2014. godine i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5309/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. januara 1994. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova – Sekretarijata za unutrašnje poslove Novi Sad, kao prvotužene i R. R, kao drugotuženog, radi povraćaja pokretnih stvari, sa predlogom da se prema tuženima donese privremena mera kojom bi se naložilo tuženima da stvari predaju na skladištenje i čuvanje navedenom preduzeću do pravnosnažnog okončanja spora, te da im se zabrani svako raspolaganje stvarima, uz napomenu da je drugotuženi na nepoznatom mestu prebivališta i boravišta, te se predlaže da mu sud odredi privremenog staraoca.

Prva prvostepene presuda u ovom sporu P. 160/94 je doneta 18. oktobra 2001. godine, posle sedam godina i devet meseci od podošenja tužbe, a u predmetu je postupalo troje sudija u funkciji predsednika veća.

U ovom periodu Opštinski sud u Novom Sadu je zakazao dvadeset ročišta (21. februara i 22. marta 1994, 17. januara, 14. februara, 6. septembra i 9. novembra 1995, 4. marta, 16. septembra, 16. oktobra i 15. decembra 1996, 26. marta 1997, 30. marta 1998, 1. novembra 1999, 20. septembra i 24. novembra 2000, te 30. januara, 5. juna, 5. septembra, 11. oktobra i 18. oktobra 2001. godine), od kojih osam nije održano ili je odloženo bez raspravljanja.

Na ročištu zakazanom za 6. septembar 1995. godine sud je odredio mirovanje postupka, jer stranke, niti njihovi punomoćnici nisu pristupili, iako su bili uredno pozvani. Na ročištu održanom 9. novembra 1995. godine sud je, na predlog punomoćnika tužioca, dozvolio povraćaj u pređašnje stanje.

Kako je Ministarstvo unutrašnjih poslova obavestilo parnični sud da ne raspolaže adresom drugotuženog R. R, jer se isti ne vodi u njihovoj evidenciji, po zahtevu prvostepenog suda Centar za socijalni rad u Novom Sadu je rešenjem od 5. aprila 1996. godine drugotuženom postavio staraoca za poseban slučaj – advokata G. K.

Na ročištu održanom 16. septembra 1996. godine sud je rešio da pozove tužioca radi saslušanja, ali je naredno ročište zakazano za 16. oktobar 1996. godine odloženo na molbu punomoćnika tužioca, a na sledećem ročištu održanom 25. decembra 1996. godine naloženo je punomoćniku tužioca da dostavi tačnu adresu tužioca, s obzirom na to da se tužiocu nije mogao uručiti poziv na adresu kojom je sud raspolagao. Na narednom ročištu održanom 26. marta 1997. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da nije bio u mogućnosti da stupi u kontakt sa tužiocem, te je o adresi tužioca obavestio sud podneskom od 25. decembra 1997. godine, a tužilac je saslušan u svojstvu parnične stranke na ročištu održanom 30. marta 1998. godine. Punomoćnik tužioca je i na ročištu održanom 5. juna 2001. godine zatražio da mu se ostavi rok za pribavljanje tačne adrese tužioca.

Zastupnik prvotužene je podneskom od 6. novembra 1996. godine podneo predlog za prekid parničnog postupka do okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv tužioca u predmetu K. 1465/95, o kome je odlučeno odbijanjem u presudi od 9. aprila 2008. godine.

Punomoćnik tužilaca je precizirao tužbeni zahtev podneskom od 25. decembra 1996. godine, u kome je stavio predlog facultas alternativa, a zatim i podneskom od 27. marta 2000. godine.

Do donošenja navedene prvostepene presude, Opštinski sud u Novom Sadu je sproveo dokazni postupak tako što je saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušao svedoka M. P, sproveo veštačenje putem veštaka mašinske struke R. Z, te pročitao nalaz i mišljenje veštaka od 7. marta 2000. godine, sa dopunom od 20. decembra 2000. godine i saslušao veštaka, pročitao potvrdu o privremeno oduzetim predmetima od 6. novembra 1993. godine i od 10. novembra 19993. godine, potvrdu o vraćenim predmetima, izvršio uvid u spise predmeta OJT u Novom Sadu Kt. 2852/93, kao i uvid u krivični spis tog suda K. 1465/94.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 160/94 od 18. oktobra 2001. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani su tuženi prvog i drugog reda da tužiocu predaju u posed pokretne stvari bliže navedene u stavu prvom izreke ili da ukoliko ne predaju navedene stvari u posed tužiocu u roku od 15 dana od pravosnažnosti presude, oni se ove svoje obaveze mogu osloboditi plaćanjem tužiocu procenjene tržišne vrednosti ovih pokretnih stvari čiji ukupan zbir iznosi 9.016.560 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14. decembra 2000. godine pa do konačne isplate (stav prvi izreke), obavezani su tuženi da tužiocu isplate troškove parničnog postupka u iznosu od 146.950 dinara (stav drugi izreke) i odbijen je deo tužbenog zahteva tužioca iznad ovde i ovako dosuđenog, pa do traženog iznosa od 9.145.560 dinara, kao i deo predloga za naknadu troškova parničnog postupka iznad ovde dosuđenog iznosa do trženog iznosa od 147.925 dinara (stav treći izreke).

Protiv navedene presude prvotužena i staralac za poseban slučaj drugotuženog su izjavili žalbu 31. oktobra 2001. godine i 6. novembra 2001. godine.

Rešavajući po izjavljenim žalbama, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 132/02 od 22. maja 2002. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 160/94 od 18. oktobra 2001. godine u pobijanom usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog toga što je utvrdio da je prvostepena presuda doneta uz pričinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 1. tačka 14) Zakona o parničnom postupku, da je činjenično stanje nedovoljno utvrđeno, a materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 6235/02 od 25. novembra 2002. godine naložio tužiocu da uredi svoj tužbeni zahtev u skladu sa zahtevom iz rešenja Okružnog suda u Novom Sadu, tuženom prvog reda da se detaljno izjasni na osnovu kojih razloga je predao navedene pokretne stvari tuženom drugog reda i da dostavi svu dokumentaciju kojom raspolaže povodom ovih pokretnih stvari, a svim parničnim strankama da dostave dokaze na okolnosti na koje je u svom rešenju ukazao Okružni sud.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 20. februara 2003. godine povukao tužbu protiv drugotuženog R. R, pa je rešenjem prvostepenog suda od 27. maja 2003. godine postupak u odnosu na ovog tuženog obustavljen.

Podneskom od 10. aprila 2003. godine punomoćnik tužioca je precizirao tužbeni zahtev, tako što je pored primarnog tužbenog zahteva za povraćaj stvari istakao i eventualni tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nesavesnog rada državnih organa.

U ponovnom prvostepenom postupku zakazano je osam ročišta (27. marta, 27. maja i 17. juna 2003, te 21. aprila, 19. maja, 16. juna, 15. septembra i 3. novembra 2004. godine), od kojih su dva odložena, a od početka 2004. godine u predmetu je postupao novi, četvrti predsednik sudskog veća.

Na ročištu od 27. maja 2003. godine usvojen je dokazni predlog tužene da se sasluša svedok Ž. N, sledeće ročište zakazano za 17. juni 2003. godine nije održano iz razloga što svedok nije uredno pozvan, a tuženoj je naloženo da dostavi tačnu adresu predloženog svedoka. Podneskom od 17. septembra 2003. godine punomoćnik tužioca je izvestio sud da je predloženi svedok preminuo 2001. godine.

U nastavku postupka izvedeno je dopunsko veštačenje, putem dopunskog nalaza i mišljenja veštaka od 14. juna 2004. godine i saslušanja veštaka R. Z.

Na ročištu održanom 16. juna 2004. godine tužilac je precizirao svoj primarni i eventualni tužbeni zahtev.

Drugom prvostepenom presudom u ovom sporu P. 6235/02 od 3. novembra 2004. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je odbio primarni tužbeni zahtev tužioca za predaju u posed pokretnih stvari, a usvojio eventualni tužbeni zahtev i obavezao tuženu Republiku Srbiju - MUP Srbije - SUP Novi Sad da tužiocu na ime naknade štete zbog nesavesnog rada državnog organa isplati iznos od 10.623.720 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. juna 2004. godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 9. decembra, a tužilac 14. decembra 2004. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 103/05 od 28. aprila 2005. godine vratio spise predmet P. 6235/02 prvostepenom sudu radi obavljanja izviđajnih radnji, a zatim je presudom Gž. 2967/05 od 22. septembra 2005. godine odbio žalbe i potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6235/02 od 3. novembra 2004. godine.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju 11. novembra 2005. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3059/05 od 24. maja 2006. godine usvojio reviziju tuženog i ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2967/05 od 22. septembra 2005. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6235/02 od 3. novembra 2004. godine u odnosu na odluku o eventualnom tužbenom zahtevu tužioca i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, koji je vođen pred novim, petim predsednikom sudskog veća, zakazano je deset ročišta (29. novembra 2006, 24. januara, 27. marta, 28. maja, 8. oktobra, 11. decembra i 21. decembra 2007. i 26. februara, 21. marta i 9. aprila 2008. godine), od kojih tri nisu održana. U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su svedoci D. T, T. P. i B. P, saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i sprovedeno dopunsko veštačenje putem dopunskog nalaza i mišljenja veštaka R. Z. od 22. februara 2008. godine, pismenog izjašnjenja veštaka na podnesak tuženog i saslušanja veštaka, a izvršen je i uvid u dokumentaciju dostavljenu od strane parničnih stranaka.

Podneskom od 24. marta 2008. godine punomoćnik tužioca je precizirao tužbeni zahtev.

Opštinski sud u Novom Sadu je osporenom presudom P. 5309/06 od 9. aprila 2008. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i naložio tuženom da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 7.445.440 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. februara 2008. godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 55.150 dinara, a sa delom tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa od 7.445.40 dinara pa do traženog iznosa od 15.558.590 dinara tužioca odbio.

Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 10. juna 2008. godine, a tužilac 24. juna 2008. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1414/10 od 5. maja 2010. godine žalbu tužioca odbio, a žalbu tužene usvojio, te je presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5309/06 od 9. aprila 2008. godine preinačio u usvajajućem delu, kao i odluku o troškovima parničnog postupka, tako što je odbio zahtev tužioca za naknadu štete u iznosu od 7.445.440 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. februara 2008. godine do isplate i tužioca obavezao da tuženom na ime troškova prvostepenog postupka plati 445.250 dinara i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev.

Apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud potpuno, pravilno i bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka utvrdio činjenično stanje, ali je odluku o tužbenom zahtevu u usvajajućem delu zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je u sklopu osnovano žalbom osporene aktivne legitimacije tužioca, drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev odbio; da činjenično utvrđenje o okolnostima kupovine spornih stvari ne ukazuje na ispunjenost uslova za sticanje svojine od nevlasnika shodno odredbi člana 31. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da utvrđenje da je tužilac preko posrednika kupio predmetne stvari od Ž. Š. bez prateće dokumentacije i pored saznanja da iste potiču iz ratom zahvaćenog područja Republike Srpske, po ceni znatno nižoj od realne prema tržišnim uslovima, shodno osnovanim žalbenim navodima ne stvara osnov za zaključak o vlasništvu tužioca na kupljenim stvarima i ovlašćenju da zahteva isplatu naknade nakon oduzimanja istih i vraćanja R. R, koji se pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova pismenom dokumentacijom legitimisao kao vlasnik; ovo iz razloga što pored uslova savesnosti za sticanje od nevlasika, član 31. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa predviđa i uslov prema kome stvar treba da je pribavljena od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari; da činjenično utvrđenje da ga poreklo kupljenih mašina nije interesovalo, te da su mu usmene garancije Ž. N. kao posrednika, da su mašine legalno ušle u SR Jugoslaviju iz Republike Srpske, bile dovoljne da zaključi ugovor o kupovini, čini tužioca nesavesnim, budući da bi svaki prosečan pribavilac takvih stvari mogao posumnjati da iste kupuje od nevlasnika, tim pre što iz utvrđenih činjenica sledi da je tužilac poslovni čovek; da kako iz činjeničnog utvrđenja sledi da tužilac nije stekao pravo svojine na predmetnim pokretnim stvarima, neosnovan je njegov zahtev za isplatu potraživane novčane protivvrednosti oduzetih stvari, tim pre, što nema nepravilnog rada državnog organa prilikom oduzimanja predmetnih stvari, koje su privremeno oduzete kao predmeti koji potiču iz izvršenja krivičnog dela, a koje su potom vraćene legitimisanom vlasniku, shodno članu 215. tada važećeg Zakona o krivičnom postupku, kojim je regulisano vraćanje predmeta koji su u toku krivičnog ili pretkrivičnog postupka privremeno oduzeti, a koji će se vratiti vlasniku, odnosno držaocu; da kako činjenično utvrđenje isključuju osnov za deliktnu odgovornost države za potraživanu naknadu štete, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tako što je tužbeni zahtev odbio, dok je u odbijajućem delu presudu potvrdio iz rečenih razloga.

Protiv drugostepene presude tužilac je 18. juna 2010. godine izjavio reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 3296/10 od 18. januara 2011. godine odbio reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1414/10 od 5. maja 2010. godine kao neosnovanu.

Vrhovni kasacioni sud je našao da nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je neosnovan revizijski razlog da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku; da je kod činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku, drugostepeni sud pravilno odbio u celosti tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da iz odredbe člana 31. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa proizlazi da je jedan od uslova za sticanje svojine od nevlasnika savesnost sticaoca, odnosno da je prema okolnostima konkretnog slučaja opravdano sticalac verovao da je druga ugovorna strana vlasnik ili da je ovlašćena da u ime vlasnika zaključi ugovor; da je, takođe, za ocenu savesnosti, koja se ceni kao vrednosno merilo u odnosu na pravila morala i dobrih običaja, od značaja i činjenica da li je ugovorena i isplaćena cena bila realna i u saglasnosti sa stvarnom tržišnom cenom kupljenih stvari; da je prema činjeničnom utvrđenju, tužilac predmetne pokretne stvari kupio bez prateće dokumentacije, znajući da iste potiču sa područja zahvaćenog ratnim dejstvima; da je tužilac posedovao privatno preduzeće koje se bavilo trgovinom, pa je prema prirodi delatnosti koju je obavljao, morao da zna koja je realna cena za robu koju je kupio preko posrednika koga je površno poznavao, kako je to u postupku utvrđeno, a ipak olako prihvatio obećanje da će propratna dokumentacija o vlasništvu nad mašinama stići „u vrlo kratkom roku“; da je isticanje u reviziji da je odbačena krivična prijava za krivično delo prikrivanja koja je podneta protiv tužioca bez značaja za drugačije rešenje ove pravne stvari; da revident ukazuje da su radnici MUP-a bili u obavezi da predmetne stvari vrate tužiocu, jer je R. R. dokazao da je vlasnik samo dela stvari; da je činjenica ko je vlasnik utvrđena u postupku i ne može biti predmet posebne ocene revizijskog suda, jer se prema odredbi člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; da stoga tužilac neosnovano potražuje naknadu štete, jer se prema svim okolnostima postojećim u vreme kupoprodaje predmetnih stvari ne radi o takvom pravnom poslu koji može biti osnov za sticanje svojine od nevlasnika, s obzirom na to da je, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, tužilac bio nesavestan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Služben i glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao nakon stupanja na snagu, je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st . 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku tužba podneta 13. januara 1994. godine, a da je okončan donošenjem revizijske presude 18. januara 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do njegovog okončanja predmetni parnični postupak trajao punih sedamnaest godine i našao je da ovakvo trajanje parničnog postupka očigledno premašuje standarde razumnog trajanja sudskog postupka usvojene kako u praksi ovog suda, tako i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju radilo o sporu znatne složenosti u kome je sud imao da se izjasni o većem broju činjeničnih i pravnih pitanja i da je u tom cilju prvostepeni sud izveo relativno obiman dokazni postupak. Međutim, po oceni Ustavnog suda ova pitanja, ipak, nisu bila takve prirode da opravdavaju tako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je predmet spora bio od nesumnjivog značaja za podnosioca ustavne žalbe i da je podnosilac nesumnjivo imao interes za efikasno rešavanje spora.

Ustavni sud je utvrdio da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe, takođe, u određenoj meri doprinelo trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, saslušanje tužioca kao parnične stranke koje je bilo određeno na ročištu 16. septembra 1996. godine nije bilo moguće sprovesti sve do 30. marta 1998. godine, jer podnosilac nije obavestio sud, ni svog punomoćnika, o promeni boravišta, te je punomoćnik tužioca dostavio njegovu tačnu adresu posle godinu dana od takvog naloga prvostepenog suda (podneskom od 25. decembra 1997. godine); punomoćniku tužioca je i na ročište 5. juna 2001. godine, koje je odloženo, ponovo ostavljen rok za pribavljanje tačne adrese tuženog; zatim, ročište zakazano za 16. oktobar 1996. godine nije održano na molbu punomoćnika tužioca, a zbog neodazivanja stranaka pozivu za ročište, prvostepeni sud je 6. septembra 1995. godine odredio mirovanje postupka. Pored toga, tužilac u parničnom postupku je dužan da u tužbi, između ostalog, navede određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima zasniva zahtev i dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, te da po mogućnosti uz tužbu dostavi sve dokaze. Naime, bez obzira na to što stranke mogu u toku cele glavne rasprave da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze, kao i da preinače tužbeni zahtev, postupanje stranke u skladu sa navedenom obavezom nesumnjivo utiče na efikasnost postupka. Podnosilac ustavne žalbe je, pak, 20. februara 2003. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženog, te je postupak u daljem toku nastavljen u odnosu na prvotuženu, a eventualni tužbeni zahtev za naknadu štete prema prvotuženoj, o kome je odlučeno osporenim presudama, je stavio tek u podnesku od 10. aprila 2003. godine.

Međutim, bez obzira na ovaj doprinos podnosioca dužini trajanja postupka, ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je nerazumno dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 5309/06 prouzrokovano prvenstveno neodgovarajućim postupanjem nadležnih sudova, a, pre svega, Opštinskog suda u Novom Sadu. Tako se neefiksano i nedeltovorno postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu ogleda u tome što je u periodu od sedam godine i devet meseci, koliko je prošlo do donošenja prve prvostepene presude održao svega dvanaest ročišta, što znači da su ročišta održavana u neprihvatljivo dugim rokovima. Takođe, činjenica da je u osporenom postupku postupalo čak pet sudija u funkciji predsednika sudskog veća je svakako bila od uticaja na trajanje postupka u konkretnom slučaju. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Osim toga, Ustavni sud nalazi da se doprinos Opštinskog suda u Novom Sadu neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka ogleda posebno u činjenici da je prvostepeni sud dva puta donosio prvostepene presude koje su ukidane bilo od strane Okružnog suda u Novom Sadu u postupku po žalbi (presuda P. 160/94 od 18. oktobra 2001. godine), bilo u postupku po reviziji, kada su rešenjem Vrhovnog suda Srbije ukinute presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2967/05 od 22. septembra 2005. godine i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 6235/02 od 3. novembra 2004. godine u odnosu na odluku o eventualnom tužbenom zahtevu tužioca i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ustavni sud ukazuje da, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u p ravnom sistemu države (videti npr. Pavlyulynets protiv Ukarajine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godin e).

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5199/06 (prvobitno P. 160/94) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3296/10 od 18. januara 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1414/10 od 5. maja 2010. godine i delom presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5309/06 od 9. aprila 2008. godine, kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe preko dosuđenog, pa do traženog iznosa, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje osporenim presudama zasniva na navodima o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom njihovog donošenja, koje je podnosilac već iznosio u parničnom postupku, a o kojima su se već izjasnili kako drugostepeni, tako i revizijski sud. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da su nadležni sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili arbitrernim. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavnih prava podnosioca, već se njome u suštini traži od Ustavnog suda da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Kako se ukazivanje ustavne žalbe na povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava osporenim presudama zasniva u osnovi na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, u pogledu koga je Ustavni sud utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi tog prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale usled povrede prava na suđenje u razumnom roku stavio tek u dopuni ustavne žalbe koju je podneo Usta vnom sudu 6. marta 2012. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu nematerijalne štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11) , koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen (videti, pored drugih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine)

8. Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se kao oblik pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe, ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić