Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u preostalom delu odbačena zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO, Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ DOO i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1086/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novosadsko izdavačko-trgovinsko preduzeće „NIP“ DOO, Novi Sad, podnelo je Ustavnom sudu, 18. februara 2014. godine, preko punomoćnika Miroslava Đerkovića, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 1086/10 i protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 1086/10 od 27. novembra 2012. godine u stavovima drugom i trećem izreke i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 534/13 od 20. decembra 2013. godine, zbog povrede načela iz člana 22. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je parnični postupak najpre vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu, a potom pred Privrednim sudom u Beogradu radi utvrđenja spornog potraživanja; da je od podnošenja predloga za izvršenje - 28. oktobra 1996. godine pa do pravnosnažnog okočanja, parnični postupak trajao 18 godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da osporava prvostepenu presudu u delu kojim mu je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje osnovanosti potraživanja, kao i u delu kojim je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka; da drugostepenom presudom nije odlučeno o troškovima tog postupka; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, što je rezultat proizvoljnog odlučivanja i povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava; u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava je ukazao na rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 262/01 od 25. jula 2001. godine, presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 11372/2005 od 26. decembra 2005. godine i presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 9684/07 od 24. januara 2008. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 1086/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 28. oktobra 1996. godine predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Privrednom sudu u Novom Sadu, protiv izvršnog dužnika Građevinskog preduzeća „Rad“ iz Beograda, radi namirenja novčanog potraživanja izvršenjem na novčanim sredstvima izvršnog dužnika.

Privredni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Iv. 6575/96 od 30. oktobra 1996. godine kojim se oglasio mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Privredni sud u Beogradu doneo je rešenje o izvršenju Iv. 55/97 od 15. januara 1997. godine.

U postupku odlučivanja o prigovoru izvršnog dužnika, rešenje o izvršenju Iv. 55/97 od 15. januara 1997. godine je stavljeno van snage i spis predmeta je dostavljen parničnom odeljenju istoga suda.

Nakon dva neodržana ročišta usled izostanka punomoćnika parničnih stranaka, Privredni sud u Beogradu se rešenjem P. 1329/97 od 16. septembra 1997. godine oglasio mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu, imajući u vidu da su parnične stranke ugovorom predvidele mesnu nadležnost Privrednog suda u Novom Sadu.

Do donošenja rešenja o prekidu postupka P. 4036/97 od 10. oktobra 2001. godine, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim - rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 212/96 od 13. marta 2001. godine, pred Privrednim sudom u Novom Sadu održano je 12 ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, dok tri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 11. februara 2008. godine predložio nastavak parničnog postupka, jer je rešenjem stečajnog veća Trgovinskog suda u Beogradu upućen na parnicu radi utvrđenja osporenog potraživanja u stečajnom postupku.

Rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 407/08 od 22. februara 2008. godine nastavljen je postupak u ovoj parnici, a isti sud se oglasio mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Trgovinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom (stečajnom) sudu.

Pred Trgovinskim odnosno Privrednim sudom u Beogradu održano je 13 ročišta, na kojima su izvedeni dokazi ekonomskim veštačenjem, saslušanjem sudskog veštaka i svedoka, dok sedam ročišta nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1086/10 od 27. novembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, ukinuto u obavezujućem delu rešenje o izvršenju Privrednog suda u Novom Sadu Iv. 55/97 od 15. januara 1997. godine, kao i za troškove izvršenja. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je osnovano njegovo potraživanje prema tuženom Građevinskom preduzeću „Rad“, u stečaju, iz Beograda, za iznos glavnog duga od 433.910,00 dinara, sa opredeljenom kamatom, a stavom trećim je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 175.500,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora br. 10194 koji je zaključen 9 . februara 1995. godine, a kojim je tuženi kao naručilac neopozivo naručio registar žiro računa SRJ za 1995/96 godinu po pretplatnoj ceni od 2.900,00 dinara, i to tri komada, ukupnog iznosa od 8.700,00 dinara, kao i oglas u kolor tehnici na 1/1 strane u iznosu od 5.900,00 dinara, te da ukupan iznos po navedenom ugovoru iznosi 14.600,00 dinara; da je tužilac isporučio tuženom četiri registra žiro računa preduzeća i drugih pravnih lica SRJ za 1995/96 godinu; da je za isporučene registre, tuženom, ispostavio račun br. 66587 od 14. septembra 1995. godine, koji je usklađen sa uslovima i sadržajem otpremnice br. 595 na iznos od 31.200,00 dinara; da je tuženi dopisom od 18. novembra 1996. godine od tužioca tražio da obustavi isporuke izdanja po otpremnici br. 595 od 1. novembra 1996. godine i otpremnici br. 546 od 20. novembra 1995. godine, kao i ugovoru br. 10194 od 9. februara 1995. godine, sa obaveštenjem da je tužilac 22. maja 1995. godine naplatio sa žiro računa tuženog akceptnim nalogom iznos od 14.600,00 dinara, a prema dogovoru sa tuženim na ime predefinisanja ugovora br. 10194 i predračuna br. 33158 od 10. februara 1995. godine; da je tužilac dopis tuženog o raskidu ugovora br. 10194 od 9. februara 1995. godine primio 26. novembra 1996. godine; da je nakon toga, tužilac nastavio sa ispostavljanjem računa tuženom po osnovu ugovora br. 10194 od 9. februara 1995. godine i to računa br. 33777 od 10. jula 1 996. godine na iznos od 16.600,00 dinara, kao i računa br. 34300 od 3. januara 1997. godine na iznos od 25.410,00 dinara; da je tuženi dopisom od 15. marta 2000. godine pod br. 03-1941 koji je naslovljen na tužioca, vratio tužiocu četiri primerka kompleta koji je dostavljen bez porudžbine tuženom. Prvostepeni sud je utvrdio da je dopisom tuženog br. 01-1808 od 18. novembra 1996. godine, a koji je tužilac primio 26. novembra 1996. godine, ugovor br. 10194 koji je zaključen 9. februara 1995. godine raskinut, te da je roba, odnosno registri koji su isporučeni po osnovu tog ugovora do njegovog raskida, plaćena od strane tužioca realizacijom akceptnog naloga tuženog br. 42542553 od 22. maja 1995. godine, pre faktičke predaje robe koja je bila predmet zaključenog u govora. Nakon što je ugovor raskinut, tužilac je nastavio sa isporukom registara i ispostavljanjem računa koje je tuženi vraćao.

Prvostepeni sud je zauzeo stanovište da je potraživanje tužioca prema tuženom neosnovano, jer smatra da tužilac ne može zahtevati ispunjenje ugovorne obaveze u situaciji kada je ugovor raskinut i kada je pisanu izjavu o raskidu ugovora od strane tuženog primio, imajući u vidu da je svoje ugovorne obaveze do raskida ugovora tuženi ispunio i platio naknadu za isporučene registre.

Odlučujući o žalbi, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 534/13 od 20. decembra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 1086/10 od 27. novembra 2012. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da kako su strane u obligacionom odnosu shodno članu 10 . Zakona o obligacionim odnosima slobodne da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja svoje odnose urede po svojoj volji, to ni jedna ugovorna strana ne može naterati drugu stranu da ostane u poslovnom odnosu u kome ne želi da ostane, a ugovorne odredbe prema kojima se ugovor ne može raskinuti bez izričite saglasnosti jedne strane suprotne su imperativnim propisima i kao takve u smislu člana 103 . stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima ne proizvode pravno dejstvo; da je ugovor koji je bio zaključen na deset godina raskinut pre njegovog isteka i da poslovni odnos među parničnim strankama više ne postoji, jer nema saglasnosti volja ugovornih strana kao bitnog elementa ugovora u smislu člana 26 . Zakona o obligacionim odnosima i da nakon prijema obaveštenja tuženog o raskidu ugovora nije bilo osnova za ispostavljanje računa i vršenje bilo kakvih usluga od strane tužioca, jer nije bilo ni ugovornog odnosa. Drugostepeni sud posebno nalazi da su bez uticaja navodi tužioca o primeni odredbe člana 262. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, jer u konkretnom slučaju nema ugovornog odnosa, s obzirom na to da je isti raskinut od strane tuženog. Pored navedenog, nalazi da nema ni obaveze iz člana 454 . stav 1 . istog Zakona o obligacionim odnosima o preuzimanju stvari od strane kupca i plaćanje cene, jer navedena obaveza postoji samo dok postoji ugovor koji je osnov za predaju stvari, odnosno za plaćanje cene. Drugostepeni sud, takođe, nalazi da se odredbe čl. 481. i 482 . Zakona o obligacionim odnosima, na koje se tužilac poziva, a koje regulišu prav o na reklamaciju robe iz ugovora o privredi, ne mogu primeniti na predmetnu situaciju, jer tuženi robu isporučenu nakon što je dao izjavu da raskida ugovor nije vraćao zbog reklamacije na kvalitet iste, već iz razloga što nije bilo nikakvog osnova za isporuku te robe, odnosno registara, pa ni ovlašćenja od strane tuženog da iste i primi. Tako đe je našao da je bez uticaja na drugačiju odluku i navod tužioca da je prvostepeni sud svoju odluku zasnovao na iskazu svedoka, jer u ovoj pravnoj stvari relevantne činjenice nisu utvrđene samo izvođenjem dokaza saslušanjem svedoka, već je bitna i odlučna činjenica za odluku u ovoj pravnoj stvari to da je od strane tuženog pismenim putem data izjava da se ugovor raskida, da je tu izjavu tužilac primio i od tog trenutka poslovni odnos po osnovu ugovora koji je bio zaključen više nije postojao. U situaciji kada je odredba ugovora kojom je bilo konstatovano da se ugovor ne može raskinuti bez izričite saglasnosti tužioca suprotna imperativnim propisima, i to čl anu 103 . stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima i da kao takva ne proizvodi pravno dejstvo, to sledi da je izjava o raskidu ugovora proizvela pravno dejstvo, pa u takvoj situaciji nema ni osnova za naplatu potraživanja koja su zasnovana na tom ugovornom odnosu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak, pored ostalog, prekida i kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije; (član 214. tačka 5)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1) - 5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i " Službeni list SRJ ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano: da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.); da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave podnet 28. oktobra 1996. godine Privrednom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 534/12 od 20. decembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao 17 godina i dva meseca, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi utvrđenja potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu ugovora o izdavanju publikacija registra žiro računa preduzeća i drugih pravnih lica. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju radi utvrđivanja činjeničnog stanja prvostepeni sud morao da sprovede nešto obimniji dokazni postupak, ekonomskim veštačenjem, saslušanjem sudskog veštaka i svedoka, što je nužno dovelo do dužeg trajanja postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, Ustavni sud je ocenio da su doprineli dužini trajanja parničnog postupka. Naime, tužilac je podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave Privrednom sudu u Novom Sadu, iako je u vreme podnošenja predloga za izvršenje i za sprovođenje izvršenja na novčanim sredstvima koja se vode na računu dužnika kod organizacije koja obavlja poslove platnog prometa bila predviđena mesna nadležnost suda na čijem području se nalazi jedinica Službe kod koje se vodi račun dužnika. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe doprineo dužini trajanja parničnog postupka, jer se iz navedenog razloga Privredni sud u Novom Sadu oglasio mesno nenadležnim za postupanje po predlogu za izvršenje i spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Beogradu. Nakon donošenja rešenja o izvršenju Privredni sud u Beogradu je po stavljanju van snage rešenja o izvršenju, postupak nastavio pred parničnim odeljenjem istog suda, ali se po izostanku punomoćnika parničnih stranaka sa ročišta od 21. maja i 16. septembra 1997. godine, oglasio mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta ustupio na nadležnost Privrednom sudu u Novom Sadu kao mesno nadležnom, jer su stranke ugovorile mesnu nadležnost tog suda u slučaju spora.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedovoljno ažurno i nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao 17 godina i dva meseca (ne računajući u odgovornost suda period od šest godina i četiri meseca koliko je parnični postupak bio u prekidu, zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tuženim), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, period u kom je parnica bila u prekidu i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski privredni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi zapravo ponavlja navode već iznete u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, i koji su bili predmet razmatranja i ocene od strane drugostepenog suda u postupku po žalbi, o čemu su u osporenoj presudi dati jasni, detaljni i u svemu argumentovani razlozi.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo izloženo stanovište u osporenim presudama, da je ugovor koji je bio zaključen na deset godina raskinut pisanom izjavom volje kupca pre njegovog isteka i da je poslovni odnos među parničnim strankama time prestao da postoji, jer nije bilo saglasnosti volja ugovornih strana kao bitnog elementa ugovora u smislu člana 26. Zakona o obligacionim odnosima, te da nakon prijema obaveštenja tuženog o raskidu ugovora nije bilo osnova za ispostavljanje računa i vršenje bilo kakvih usluga od strane tužioca, jer nije bilo ni ugovornog odnosa.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavn ih načela i prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe je ukazao na rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 262/01 od 25. jula 2001. godine, presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 11372/2005 od 26. decembra 2005. godine i presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 9684/07 od 24. januara 2008. godine.

Imajući u vidu da su rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 262/01 od 25. jula 2001. godine ukinute presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 5665/00 od 21. decembra 2000. godine i presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 3502/07 od 24. aprila 2000. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 11372/05 od 26. decembra 2005. godine je delimično potvrđena presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1345/02 od 8. septembra 2005. godine, dok je u preostalom delu ista ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, Ustavni sud nalazi da navedenim odlukama nije konačno meritorno odlučeno u parničnom postupku, te iste ne mogu predstavljati dokaz za tvrdnje o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U odnosu na presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 9684/07 od 24. januara 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da drugostepeni sud, kao sud poslednje instance, nije doneo različit u odluk u o osnovanosti tužbenih zahteva koji su bili zasnovani na bitno sličnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju, s obzirom na to da činjenično stanje u toj parnici nije bilo identično.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti