Ustavna žalba zbog neujednačene sudske prakse o isplati uvećane zarade

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu policajca zbog povrede prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da je Okružni sud u Beogradu u istovetnim pravnim i činjeničnim situacijama donosio različite odluke o pravu na uvećanu zaradu za rad na Kosovu i Metohiji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Grujice Dančetovića iz Kosovske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Grujice Dančetovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 3431/08 od 20. maja 2009. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Grujica Dančetović iz Kosovske Mitrovice je 14. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Milana Stanića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 3431/08 od 20. maja 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je na osnovu Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, Vlada Republike Srbije donela Zaključak 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kojim su obavezana sva ministarstva i posebne organizacije da se pridržavaju preporuka sadržanih u Informaciji, u kojoj je navedeno da su zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, zadržali status zaposlenih i ostvaruju pravo na platu, odnosno zaradu ili naknadu plate u skladu sa Zaključcima Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Civilnom misijom Ujedinjenih nacija od 24. januara i 29. maja 2000. godine; da je Informacijom propisano i da zaposleni koji žive i rade na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uvećanu za 100%; da je podnosilac zaposlen kao policajac u SUP Kosovska Mitrovica, da živi na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i da mu, u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije, pripada zarada uvećana za 100%; da je podnosiocu isplaćivana samo osnovna zarada, „sa tzv. kosovskim dodatkom“, koji ne predstavlja uvećanu zaradu za 100%, već u znatno manjem iznosu, te da je iz tog razloga 28. marta 2006. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, ali je njegov tužbeni zahtev odbijen presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2816/06 od 22. januara 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.I 3431/08 od 20. maja 2009. godine; da je Okružni sud u Beogradu „u potpuno identičnim slučajevima“ donosio različite presude (Gž.I 1749/07 od 11. aprila 2007. godine, Gž.I 3073/07 od 4. jula 2007. godine, Gž.I 17/07 od 14. februara 2007. godine, Gž.I 3179/07 od 14. jula 2007. godine, Gž.I 816/07 od 17. januara 2008. godine), kojima su potvrđivane prvostepene presude i pravnosnažno usvojeni tužbeni zahtevi kolega podnosioca ustavne žalbe, kojim su tražili isplatu razlike zarade i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu opisanim postupanjem Okružnog suda u Beogradu povređena navedena prava, te od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu i odredi pravičnu naknadu štete koja je pričinjena u visini manje isplaćene zarade, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, manje uplaćenim doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje i troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka, kao i postupka po ustavnoj žalbi po advokatskoj tarifi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvri:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2816/06 od 22. januara 2008. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio, između ostalog, da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova, da tužiocu na ime duga koji predstavlja manje isplaćenu zaradu za navedeni period isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da se obaveže tužena da uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih razliku u doprinosima za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih na ukupan. U obrazloženju ove presude navedeno je: da je tokom trajanja parničnog postupka utvrđeno da je tužilac radio u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, na radnom mestu policajca SUP Priština, a da je od 15. februara 2004. godine raspoređen u SUP Kosovska Mitrovica, na radno mesto vođa smene Dežurne službe, Policijska stanica Zubin Potok (2. kategorija); da je za vreme rada primao platu uvećanu sa posebnom naknadom, kako je to predviđeno Pravilnikom o posebnim naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova sa područja Kosova i Metohije; da tužena nije tužiocu za navedeni period isplaćivala zaradu uvećanu za 100%; da je prvostepeni sud na ovako utvrđeno činjenično stanje primenio odredbe člana 295. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 1. Pravilnika o posebnim naknadama radnicima unutrašnjih poslova na području AP Kosovo i Metohija, prema kojoj radniku Ministarstva unutrašnjih poslova koji stalno boravi i obavlja poslove iz delokruga Ministarstva na području AP Kosovo i Metohija, odnosno koji stalno boravi na tom području, pripada pravo na posebnu naknadu; da je tužiocu isplaćivana zarada sa posebnom naknadom, a u skladu sa navedenim pravnikom, te da je tužiocu već obračunata i isplaćena uvećana zarada; da je tužena za naznačeni period obračunala i isplatila tužiocu platu u skladu sa napred navedenim, te da je na taj način ispunila svoje obaveze prema tužiocu; da po oceni prvostepenog suda, tužilac pogrešno smatra da treba kumulisati pravo iz navedenih odredaba i pravo koje je zasnovao na Zaključku Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kojim je predviđeno da zaposleni koji žive i rade na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primaju platu u odnosu na zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%, s obzirom na to da se ova pravna norma primenjuje u odnosu na one radne sredine gde odredbama zakona i kolektivnog ugovora nije drugačije određeno; da je sud, u skladu sa napred navedenim, ocenio da tužiocu ne pripada pravo na doprinose na novčani iznos koje potražuje. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž.I 3431/07 od 20. maja 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2816/06 od 22. januara 2008. godine, navodeći u obrazloženju da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljno jasne razloge, koje u svemu prihvata i drugostepeni sud u postupku žalbene kontrole.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.I 3179/07 od 4. jula 2007. godine, na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, odbijena je kao neosnovana žalba tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1095/06 od 17. januara 2007. godine, doneta po tužbi tužioca I.B. iz Leška, kojom je, između ostalog, traženo da se obaveže tužena da mu na ime neisplaćene zarade za navedeni period isplati određeni novčani iznos, kao i da za tužioca uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih odgovarajuće novčane iznose na ime doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. U obrazloženju ove drugostepene odluke navedeno je: da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac radnik tužene koji je od 13. avgusta 1998. godine bio raspoređen na radno mesto policajac PS Kosovska Mitrovica i da ima prebivalište na teritoriji AP Kosovo i Metohija; da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je tužiocu dosudio naknadu materijalne štete na ime izostale razlike zarade u navedenom periodu, imajući u vidu da tuženi ima pravo na navedene iznose s obzirom na Zaključke Vlade Republike Srbije 03 broj 80/16 od 25. januara 2000. godine i 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine; da nisu od bitnog uticaja navodi tužene da je tužiocu isplaćivana zarada shodno Pravilniku o posebnim naknadama radnicima u Ministarstvu unutrašnjih poslova na području AP Kosovo i Metohija, kojim je utvrđena posebna naknada za lica koja borave i rade na području te autonomne pokrajine, imajući u vidu da navedeni zaključci Vlade Republike Srbije uzimaju u obzir zaradu po opštim aktima, u koje spada i navedeni pravilnik, pa na tako dobijene iznose predviđaju razliku zarade koju tužilac traži.

Okružni sud u Beogradu je isti stav izrazio i u apostrofiranoj presudi tog suda Gž.I 1749/07 od 11. aprila 2007. godine.

4. U toku postupka pred Ustavnim sudom, Evropski sud za ljudska prava je 5. oktobra 2010. godine objavio presudu u predmetu Rakić i drugi protiv Srbije, broj predstavke 47460/07. Predmet je formiran povodom 30 pojedinačnih predstavki aplikanata - zaposlenih kao policajci u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, koji žive i rade na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Aplikanti su vodili parnične postupke protiv Ministarstva unutrašnjih poslova pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu u kojima su tražili isplatu razlike između dobijenog povećanja plata i onog koje je Vlada odobrila, kao i uplatu pripadajućih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Prema utvrđenom činjeničnom stanju u navedenoj presudi Evropskog suda, određeni podnosioci predstavki su „imali uspeha“ kod Prvog opštinskog suda u Beogradu, ali su svi podnosioci predstavki bili neuspešni u žalbenom postupku pred Okružnim sudom u Beogradu, koji je u obrazloženjima presuda utvrdio, između ostalog, da su važeći domaći propisi sadržani u odluci Ministarstva unutrašnjih poslova usvojenoj 31. januara 2000. godine. Međutim, u sedamdeset tri druge presude, usvojene između 25. januara 2006. godine i 1. oktobra 2008. godine, Okružni sud u Beogradu je presudio u korist tužilaca, uprkos činjenici da su njihovi zahtevi zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na ista pravna pitanja. U obrazloženju presuda donetih u tim drugim predmetima, Okružni sud je utvrdio da su, između ostalog, plate tužilaca morale da se isplaćuju u skladu sa odlukama Vlade Srbije od 24. januara 2000. godine i/ili 17. jula 2003. godine. Dalje je navedeno da su od sedamdeset tri presude, u pedeset slučajeva tuženi uložili revizije Vrhovnom sudu Srbije. U preostala dvadeset tri slučaja, međutim, tuženi nisu uložili te žalbe, zbog nemogućnosti da to učine zbog nedovoljne visine novčanog cenzusa tužbenog zahteva. Odlučujući o revizijama, Vrhovni sud je presudio protiv tužilaca, iako sa donekle drugačijim obrazloženjem u poređenju sa obrazloženjem Okružnog suda u Beogradu. Vrhovni sud je posebno utvrdio, između ostalog, da odluka Vlade od 17. jula 2003. godine nije bila direktno primenjiva. Građansko odeljenje Vrhovnog suda je u međuvremenu, 23. septembra 2008. godine, održalo sastanak na kome je trebalo da se reši pitanje odlučivanja u svim predmetima kao što su predmeti podnosilaca predstavki. U zapisniku sa ovog sastanka, konstatovano je, između ostalog, da je u dva predmeta evidentirana 2008. godine, gde su razmatrane revizije, Vrhovni sud zapravo potvrdio odluke nižih sudova donete u korist tužilaca (Rev.II 429/08 i Rev. 623/08). Međutim, ovaj sastanak je na kraju odložen da bi se sačekao ishod predmeta koji je pokrenut pred Ustavnim sudom Srbije u vezi sa razmatranjem ustavnosti zaključka Vlade usvojenog 17. jula 2003. godine. Ustavni sud je 16. aprila 2010. godine utvrdio da je sporna odluka neustavna. Evropski sud je navedenom presudom utvrdio da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije kada je našao „da iako se određena odstupanja u tumačenju mogu prihvatiti kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema koji je, baš kao i srpski, zasnovan na mreži sudećih i apelacionih sudova koji imaju nadležnost nad određenom teritorijom, u slučajevima podnosilaca predstavki suprotna tumačenja proistekla su iz iste sudske nadležnosti, tj. Okružnog suda u Beogradu, i podrazumevala su dosledno presuđivanje zahteva podnetih od strane mnogih lica u istim situacijama (videti odluku Vinčić i drugi protiv Srbije, stav 56; videti takođe, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03, stav 29, 24. mart 2009. godine). Dalje je navedeno da je sve to stvorilo stanje trajne neizvesnosti, koje je zauzvrat moralo umanjiti poverenje javnosti u pravosuđe, pri čemu je to poverenje, jasno, jedna od osnovnih komponenti države zasnovane na vladavini prava.

5. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, te da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 2. i 3.)

Polazeći od navedenog, za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u stavu 1. tačke 1. prihvaćena je Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Zaključka. Informacijom u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je prema tački 1. osporenog Zaključka, sastavni deo Zaključka, u cilju rešavanja pitanja "radno-pravnog statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, privremeno do donošenja odgovarajućih zakona, uredi(ti)... (na sledeći način)...:

1. Iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija, a koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniće se tako da:

- zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%,

- zaposleni koji žive na području uže Srbije, a rade na području AP Kosovo i Metohija, primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uvećanu za 25%,

- zaposleni koji žive i rade van područja AP Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom za obavljanje poslova na koje su raspoređeni,

- zaposleni koji žive na području AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar-jun 2003, uvećanu za 30%,

- zaposleni koji žive van područja AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar-jun 2003. godine.

Uvećanje plate, odnosno zarade iz alineje 1. ove tačke obračunava se na iznos plate, odnosno zarade koji se dobija na osnovu koeficijenta i osnovica utvrđene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom."

6. Analizirajući navode ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac postojanje povrede navedenog prava zasniva na različitom postupanju Okružnog suda u Beogradu, koji je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude i time podnosioca ustavne žalbe doveo u neravnopravan položaj u odnosu na one kojima je tužbeni zahtev pravnosnažno usvojen.

U vezi ovih navoda, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova nužno ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, u situaciji kada ovo ujednačavanje izostane, odnosno kad sud koji je u konkretnom slučaju sud najviše instance u predmetima koji su zasnovani na istim činjenicama i istom pravnom pitanju, donese različite presude, odnosno kad pravnosnažno u jednima usvoji, a u drugima odbije tužbene zahteve, takva praksa suprotna je principu pravne sigurnosti, kao elementu prava na pravično suđenje (o povredi prava na pravnu sigurnost videti odluke Evropskog suda za ljudska prava Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Bein protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od toga da je presudom Okružnog suda u Beogradu protiv koje je podneta ustavna žalba pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a da je u bar dve presude istog suda, kao suda najviše instance u konkretnim slučajevima (Gž.I 3179/07 od 4. jula 2007. godine i Gž.I 1749/07 od 11. aprila 2007. godine) pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev drugih tužilaca, iako su se svi navedeni tužbeni zahtevi zasnivali na istom činjeničnom stanju i odnosili na ista pravna pitanja, utvrdio da je navedenom praksom Okružnog suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, a time i na pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je stav da različitim odlučivanjem suda opšte nadležnosti koji je u konkretnom slučaju sud najviše instance u predmetima koji su zasnovani na istom činjeničnom stanju i istovremeno se odnose na ista pravna pitanja, dolazi do povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zauzeo, između ostalog, i u predmetima Už-143/2007 i Už-1515/2008, kao i da je ovakva ocena u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (pored gore navedenih odluka Evropskog suda za ljudska prava, videti i odluku Rakić i dr. protiv Srbije).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje ostvari objavljivanjem Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na rad sa stanovišta navoda ustavne žalbe, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe Zaključka Vlade Republike Srbije od 17. jula 2003. godine na koje se podnosilac poziva nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Polazeći od činjenice da je predmetni parnični postupak okončan pre objavljivanja navedene odluke Ustavnog suda, te da podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na rad zasniva na činjenici da je ostao uskraćen za iznos naknade koja je utvrđena navedenim Zaključkom Vlade Republike Srbije, Ustavni sud, imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, nije ni cenio ove navode ustavne žalbe.

U pogledu istaknute povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije ničim potkrepio svoje navode, odnosno da nije pružio dokaze da je zbog nekog njegovog ličnog svojstva na bilo koji način diskriminisan, u situaciji kad je Okružni sud u Beogradu u činjenično i pravno istim slučajevim drugačije odlučivao.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je ocenio da je navedeni zahtev neosnovan s obzirom na to da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

8. S obzirom na navedeno Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević