Povreda prava na suđenje u razumnom roku u osamnaestogodišnjem sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 18 godina, dok je u delu kojim se pobijaju presude žalba odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-15247/2021
18.06.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, dr Bojan Tubić, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „J.“ a.d. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „J.“a.d. Beograd i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18953/18 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo privrednog društva „J.“ a.d. Beograd na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „J.“ a.d. Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 5. novembra 2021. godine, preko punomoćnika B. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 18953/18, kao i protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1737/19 od 2. septembra 2021. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 18953/18 od 18. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojima se suštinski pružaju iste garancije kao i odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te Ustvni sud njihovu eventualnu povredu ceni u odnosu na ustavne odredbe.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa trajao punih 18 godina, bez opravdanih razloga i doprinosa podnosioca kao stranke u postupku; da izreka prvostepene presude ne sadrži precizno označenje perioda za koji je tužiocu dosuđeno predmetno potraživanje, što je uticalo na to da prigovor zastarelosti bude pogrešno ocenjen; da su osporene presude zasnovane na proizvoljnom mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, što sudovi prevazilaze konstatacijom da podnosilac nije predložio novo veštačenje, iako teret dokazivanja visine tužbenog zahteva nije bio na njemu, već na tužiocu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, sa alternativnim zahtevom za naknadu materijalne štete u visini iznosa koji su isplaćeni tužiocu po osnovu osporenih presuda. Takođe, istaknut je zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara, kao i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18953/18 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Vlada Stuparić iz Vrbovna kod Lazarevca podneo je 2. oktobra 2003. godine, u svojstvu tužioca, Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „J.“ a.d. Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate razlike u zaradi za period od 1. januara 2001. godine do podnošenja tužbe. Predmet je zaveden pod brojem P. 6364/03.

Prvo ročište održano je 27. oktobra 2003. godine. Tuženom je naloženo da dostavi izveštaj o ostvarenim radnim satima tužioca u periodu iz tužbe, kao i svim isplatama koje su mu izvršene. Budući da tužilac nije prihvatio izveštaj tuženog, na sledećem ročištu, koje je održano 12. novembra 2003. godine, određeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje. Rešenje o veštačenju otpravljeno je 26. marta 2004. godine. Imenovani veštak je 8. juna 2004. godine dostavio podnesak u kome je istakao da tužbeni zahtev tužioca nije precizno određen. Tužilac je podneskom od 2. novembra 2004. godine predložio da se promeni veštak, što je sud učinio tri dana kasnije. Nalaz i mišljenje (novog) sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke dostavljeno je sudu 9. maja 2005. godine.

U naredne dve godine zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 16. novembra 2006. godine, na predlog tužioca, određeno je novo ekonomsko-finansijsko veštačenje. Imenovani veštak je 13. marta 2007. godine vratio predmet, ukazujući da nije u mogućnosti da obavi veštačenje, ali mu je, na predlog tužioca sa ročišta održanog 23. aprila 2007. godine, predmet ponovo dat u rad. Dopisom od 11. jula 2007. godine imenovani veštak je zatražio nekoliko meseci dodatnog roka za preuzimanje predmeta. Nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 24. aprila 2008. godine. Stranke su svoje primedbe dostavile 20. oktobra i 10. novembra 2008. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine nadležnost Drugog opštinskog suda u Beogradu preuzeo je Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmetu je dodeljen broj P. 56732/10. Naredno ročište zakazano je i održano 7. juna 2010. godine. Tuženom je naložena dostava određenih normativnih akata. Na ročištu održanom 9. novembra 2010. godine, sud je, na predlog tuženog, odredio saobraćajno veštačenje na okolnost efektivnog vremena koje je tužilac proveo na radu u periodu iz tužbe. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka saobraćajne struke dostavljen je sudu 18. maja 2011. godine. Prethodno je imenovani veštak, dopisom od 20. decembra 2010. godine, obavestio sud da mu je u pisarnici dat pogrešan predmet, zbog čega je zatražio da mu se odgovarajući dostavi poštom. Naredno ročište održano je 29. novembra 2011. godine. Na primedbe tužioca od 24. novembra 2011. godine, veštak saobraćajne struke izjasnio se 6. novembra 2012. godine, nakon dva održana ročišta posle kojih su veštaku slate urgencije. Na ročištu održanom 25. decembra 2012. godine ponovo je određeno ekonomsko-finansijsko veštačenje. Tužilac nije odmah uplatio predujam troškova, te ga je sud dopisom od 30. septembra 2013. godine pozvao da to učini. Rešenje o veštačenju ekspedovano je 25. februara 2014. godine, a nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 22. maja 2014. godine.

Sledi period u kome pet ročišta za redom nije održano. Jedno zbog neurednog pozivanja punomoćnika tužioca, a četiri zbog štrajka advokata. Nakon tri održana ročišta u nastavku, glavna rasprava je zaključena 19. marta 2015. godine. Podneskom od 28. januara 2015. godine, tužilac je, saglasno mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke, precizirao tužbeni zahtev, tako što je isplatu razlike u zaradi zatražio zbirno za deo 2000. godine (oktobar – decembar), zatim za 2001. i 2002. godinu, kao i isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada za period od 1. oktobra 2000. do 15. januara 2002. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56732/10 od 19. marta 2015. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike u zaradi, dok je tužbeni zahtev za isplatu terenskog dodatka odbijen kao neosnovan.

Žalbe stranaka protiv navedene presude izjavljene su 1. i 3. aprila 2015. godine. Predmet je 20. maja 2015. godine prosleđen Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 1081/15 od 13. jula 2017. godine predmet vratio na dopunu postupka, nalazeći da žalba tužioca sadrži i predlog za donošenje dopunske presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem od 26. februara 2018. godine izvršio ispravku prvostepene presude, te je predmet 18. aprila 2018. godine ponovo prosleđen Apelacionom sudu u Beogradu, koji je presudom Gž1. 1800/18 od 22. oktobra 2018. godine potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu (po žalbi tužioca), a ukinuo u delu kojim je tužbeni zahtev tužioca usvojen (po žalbi tuženog).

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 18953/18. Nakon ročišta održanog 18. marta 2018. godine, glavna rasprava je zaključena.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18953/18 od 18. marta 2019. godine tužbeni zahtev tužioca je usvojen, osim za iznos od 1.230,10 dinara, koji se odnosi na period od 1. januara do 30. septembra 2000. godine.

Tuženi je 25. aprila 2019. godine izjavio žalbu. Predmet je 18. juna 2019. godine prosleđen Apelacionom sudu u Beogradu, koji je osporenom presudom Gž1. 1737/19 od 2. septembra 2021. godine žalbu odbio, te je osporena prvostepena presuda potvrđena u celini.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80 – dr.zakon, 36/80 - ispravka, 43/82 – dr.zakon, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 - ispravka i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak pokrenut 2. oktobra 2003. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1737/19 od 2. septembra 2021. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao skoro 18 godina (manje jedan mesec). Napred izneto samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osamnaestogodišnje trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti prvostepenog suda. Činjenice da je prva presuda doneta nakon 11 i po godina od podnošenja tužbe i da nijedno ročište za glavnu raspravu nije zakazano od 23. aprila 2007. do 7. juna 2010. godine, u kom periodu je sudskom veštaku dopušteno da izradu nalaza i mišljenja prolongira godinu dana, pri čemu su kašnjenja veštaka, koja su tolerisana od strane prvostepenog suda, obeležila celokupan dokazni postupak (o dužnosti suda da se stara o ažurnosti veštaka videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava (Veliko veće) u predmetu Sürmeli protiv Nemačke, broj predstavke 75529/01, od 8. juna 2006. godine, stav 129.), po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom predmetu nije postupao u skladu sa načelom hitnosti koje karakteriše ovu vrstu spora. Ustavni sud smatra i da je trajanje prvog žalbenog postupka od tri i po godine izvan granica razumnog roka. Tada je drugostepenom sudu bilo potrebno više od dve godine da uoči procesnu smetnju za postupanje po žalbi, zbog čega je predmet vraćen radi dopune prvostepenog postupka.

S druge strane, štrajk advokata u drugoj polovini 2014. godine imao je za posledicu nemogućnost održavanja četiri ročišta za glavnu raspravu, što je neznatno produžilo trajanje postupka. Takođe, kada je reč o podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da on svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju postupka.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i uticaj štrajka advokata, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će utvrđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi tog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

Ustavni sud je posebno cenio navod podnosioca da zbog načina na koji je formulisana izreka prvostepene presude prigovor zastarelosti nije mogao biti pravilno ocenjen, ali nalazi da je to bez uticaja, s obzirom na to da iz obrazloženja osporenih presuda i spisa predmeta nesumnjivo proizlazi da je reč o periodu od tri godine unazad od podnošenja tužbe, jer najstarije dosuđeno potraživanje tužioca potiče iz oktobra 2000. godine, a tužba je podneta 2. oktobra 2003. godine.

Takođe, bez uticaja je i navod da je prihvatanjem osporavanog mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke teret dokazivanja nezakonito prebačen na podnosioca ustavne žalbe. U situaciji kada se sudski veštak, koji je angažovan na predlog tužioca, izjasni o primedbama tuženog i sud zaključi da su bitne činjenice u dovoljnoj meri raspravljene, a tuženi ne iskoristi procesnu mogućnost iz člana 271. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) da angažuje stručnjaka ili drugog veštaka koji će da sačini nov nalaz i mišljenje, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nema proizvoljnosti u primeni pravila o teretu dokazivanja.

Sledom svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Kada je reč o pravima zajemčenim odredbama člana 36. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovih prava bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u osamnaestogodišnjem sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti