Povreda prava na pravično suđenje zbog dvostrukog umanjenja naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Očigledno je nepravedno da se isti iznos lične invalidnine koristi za umanjenje i naknade nematerijalne štete i naknade materijalne štete, što je posledica dugotrajnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Hinića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Hinića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12633/11 od 29. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12633/11 od 29. novembra 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 44-26/09 od 10. oktobra 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Milana Hinića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 3395 Batajnica u predmetu int. broj 03/206-10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Hinić iz Sombora podneo je Ustavnom sudu, 19. februara 20 14. godine, preko punomoćnika Gordane Katanića , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12633/11 od 29. novembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 21, 32. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je Upravni sud u dvema presudama donetim u razmaku od dve godine zauzeo različit stav o validnosti naknadno pribavljenih dokaza na kojima su zasnovana konačna rešenja; da podnosiocu pre prestanka službe nije omogućeno ostvarivanje jednog od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je u izveštaju Nacionalne službe za zapošljavanje dat samo statistički prikaz o broju nezaposlenih lica, slobodnim i popunjenim radnim mestima za četvrti stepen stručne spreme, u zanimanju maturant gimnazije; da stoga taj izveštaj nije dokaz da je podnosiocu pre prestanka službe u Vojsci data mogućnost da zasnuje radni odnos na drugom radnom mestu, uz prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju; da ni potvrde Ministarstva odbrane, pribavljene šest godina nakon prestanka službe, nisu dovoljan dokaz da je postupak zakonito sproveden.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže se time da je postupak trajao punih osam godina, uz višestruko vraćanje predmeta na ponovni postupak. S tim u vezi je postavljen zahtev da Ustavni sud utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete u opredeljenom novčanom iznosu.

Pored toga, predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, utvrdi povredu prava garantovanih Ustavom i odredi da Upravni sud ponovo sprovede upravni spor i meritorno odluči o tužbi podnosioca ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 44-26/09 , Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1239/06 i Upravnog suda U. 12633/11, kao i iz celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 3395 Batajnica int. broj 03/206-10 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u VP 3395-2 Batajnica, prestaje služba u Vojsci SCG, po potrebi službe, dana 10. maja 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj 5. maja 2005. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja, VP 1094 Beograd je donela rešenje UP-2 broj 60-3/302-2 od 7. juna 2005. godine, kojim je istu odbila.

Podnosilac je 19. jula 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podneo tužbu protiv konačnog rešenja, o kojoj je, nakon preuzimanja nerešenih predmeta, odlučio Vrhovni sud Srbije. Taj sud je 4. septembra 2008. godine doneo presudu U-SCG 1239/06 , kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio pobijano rešenje. Vrhovni sud Srbije je našao da u spisima predmeta nema akta na osnovu koga je utvrđeno da je ukinuto radno mesto podnosioca, niti ima dokaza da je prethodno pokušano da mu se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Navedena presuda je 10. novembra 2008. godine dostavljena drugostepenom organu.

VP 5002 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje Up-2 broj 44-13/09 od 30. septembra 2009. godine, kojim je odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 586-6 od 14. jula 2009. godine iz koje proizlazi da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine predviđeno da se na radnom mestu na kome je bio raspoređen podnosilac odredi podoficir umesto civilnog lica; potvrdu Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 10767-35 od 21. oktobra 2008. godine iz koje proizlazi da u vreme prestanka službe podnosioca, bez njegove saglasnosti, nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0116-052-3/2009 od 28. aprila 2008. godine iz koga proizlaze podaci o slobodnim radnim mestima za zanimanje maturant gimnazije za period od 1. aprila do 31. maja 2005. godine.

Upravni sud je presudom U. 12813/10 (2009) od 1. juna 2011. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno konačno rešenje. Taj sud je našao da se isprave, na koje se pozvao tuženi organ, ne mogu prihvatiti sa sigurnošću, jer su pribavljene 2008. i 2009. godine, te ne predstavljaju dokaz o tome da je prvostepeni organ raspolagao podacima sadržanim u njima u vreme donošenja prvostepenog rešenja.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 44-26/09 od 10. oktobra 2011. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene nove isprave, i to: potvrda Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 1074-2 od 5. jula 2011. godine iz koje proizlazi da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine predviđeno da se na radnom mestu na kome je bio raspoređen podnosilac odredi podoficir umesto civilnog lica; potvrdu Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 5052-2 od 12. jula 2011. godine iz koje proizlazi da se podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog toga što su, pored rasformiranja jednog broja jedinica i ustanova i ukidanja više formacijskih i radnih mesta na kojima su bila raspoređena civilna lica na službi u Vojsci, odnosno smanjenja broja izvršilaca na pojedinim radnim i formacijskim mestima, saglasno navedenoj odluci ministra odbrane od 8. aprila 2005. godine, ukinuta i sva upražnjena (odnosno nepopunjena) formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci i u ustanovama Ministarstva odbrane; izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala za grad Beograd broj 0116-052-3/2009 od 29. jula 2011. godine iz koga proizlazi da je u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine bilo prijavljenih potreba za zanimanjem maturant gimnazije i da je određeni broj radnih mesta popunjen, ali da je na evidenciji nezaposlenih na dan 31. maja 2005. godine ostalo ukupno 7.253 lica u zanimanju maturant gimnazije; da se podnosilac izjasnio o navedenim ispravama, pozivajući se na stav koji je zauzeo Upravni sud u presudi od 1. juna 2011. godine, prema kome takvi akti ne predstavljaju dokaz da je prvostepeni organ raspolagao podacima sadržanim u njima, u vreme donošenja prvostepenog rešenja 2005. godine; da podnosilac, iako je bio povređen na radu i potom bio na bolovanju, ne spada u kategoriju lica koja su odredbama člana 144. st. 3. i 4. Zakona zaštićeni od prestanka službe.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12633/11 od 29. novembra 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da se potvrdama i izveštajem pribavljenim 2011. godine dokazuju činjenice koje su postojale u vreme donošenja rešenja o prestanku službe podnosioca, zbog čega se njima otklanjaju propusti na koje ukazao u svojoj ranijoj presudi. Isti sud je našao da je tuženi organ pravilno obrazložio zašto se podnosiocu nije moglo obezbediti nijedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

Odredbom člana 63. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je bio snazi do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt (…) , stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta i ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu.

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)); da civilnom licu u Vojsci koje je invalid rada ne može prestati služba po odredbi člana 143. tačka 9. ovog zakona dok mu se ne obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti ili ne ostvari pravo na penziju (član 144. stav 4.).

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što je u pravnosnažno okončanom upravnom postupku odlučeno da mu prestane služba u Vojsci, iako nema dokaza o tome da je pre prestanka službe pokušano da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon). Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava smatra posledicom proizvoljne ocene dokaza i proizvoljne primene merodavnog prava na njegovu štetu.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa tih stanovišta.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnosioca u Vojsci moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu, da li je postojao neki od razloga iz člana 144. st. 3. i 4. Zakona zbog kojih mu nije mogla prestati služba i da li je bilo moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosioca ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već je drugostepeni organ imao zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donese novo rešenje zasnovano na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, da nisu postojali zakonski razlozi zbog kojih mu nije mogla prestati služba i da mu se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja mu po navedenim zakonskim odredbama pripadaju.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Ustavni sud je potom našao da su drugostepeni organ i Upravni sud dali dovoljne razloge zbog kojih su ocenili da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučn ih činjenica o ukidanju radnog mesta podnosioca i nemogućnosti njegovog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni drugostepenog organa, podnosiocu pre prestanka službe nije moglo obezbediti zasnivanja radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, Ustavni sud konstatuje da su oni zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz izveštaja Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala za grad Beograd od 29. jula 2011. godine. Prema obrazloženju drugostepenog rešenja, iz navedenog akta proizlazi da je u periodu pre prestanka službe podnosioca bilo prijavljenih potreba za zapošljavanjem u zanimanju maturant gimnazije, da je određeni broj radnih mesta popunjen i da je na evidenciji nezaposlenih ostao određeni broj lica navedenog stepena i vrste stručne spreme. Ipak, drugostepeni organ je na osnovu tog akta zaključio da podnosilac pre prestanka službe nije mogao zasnovati radni odnos van Vojske i Ministarstva odbrane. Navedene razloge u potpunosti je prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi.

Ustavni sud ukazuje da je član 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije uslovljavao prestanak službe civilnog lica time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. Okolnost da se civilno lice nalazilo na službi u Vojsci nije sprečavala da se sve do datuma prestanka službe pokuša zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane, budući da je odredba člana 90. stav 4. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisivala da se zaposleni mogao prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. S obzirom na to da pre prestanka službe podnosioca u Vojsci nije pokušano da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud smatra da se kod naknadnog ispitivanja mogućnosti ostvarivanja navedenih prava u tom periodu morao uvažiti značaj postojanja odgovarajućeg radnog mesta pri ocen i zakonitosti odluke o prestanku službe podnosioca. Tim pre što u vreme naknadnog utvrđivanja činjeničnog stanja koje je postojalo u periodu do prestanka službe podnosioca, nije bilo moguće proveriti da li bi posredovanje u zapošljavanju za takvo radno mesto dovelo do zasnivanja radnog odnosa. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda bilo neophodno utvrditi da li je podnosilac u relevantnom periodu ispunjava o uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu za koje je prijavljena potreba zapošljavanj a.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da su razlozi Upravnog suda za primenu merodavnih odredaba Zakona zasnovani na proizvoljnoj oceni dokaza, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12633/11 od 29. novembra 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 44-26/09 od 10. oktobra 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojnom poštom 3395 Batajnica int. broj 03/206-10, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 5. maja 2005. godine, kada je podnosilac izjavio žalbu u upravnom postupku, do 29. novembra 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 12633/11. Dakle, nešto duže od osam godina i šest meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto ukida. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnosiocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude poništeno u upravnom sporu.

Ustavni sud, međutim, smatra da je glavni uzrok zbog koga je osporeni postupak izašao iz okvira razumnog roka, zauzimanje različitog stava Upravnog suda po pitanju validnosti naknadno pribavljenih dokaza i duže trajanje prvog i trećeg po redu upravnog spora. Naime, taj sud je u osporenoj presudi, za razliku od presude iz 2011. godine, izneo potpuno suprotan stav o istom pitanju, što je dovelo do još jednog poništaja drugostepenog rešenja i vraćanja predmeta na ponovni postupak. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on, saglasno odredbi člana 63. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, mogao da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja, u postupku izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije od 4. septembra 2008. godine, što prema stanju u spisima predmeta nije učinio.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa u prvoj fazi postupka, a potom protivrečno i sporije odlučivanje nadležnih sudova u upravnom sporu, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, kao i propuštanje podnosioca da koristi pravna sredstva za ubrzanje jednog dela pomenutog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. S obzirom na to da je utvrdio povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi ostalih ustavnih prava i ustavnog načela, na koje se podnosilac pozvao.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog dvostrukog umanjenja naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti