Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku protiv preduzeća sa društvenim kapitalom

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu, te dodelio naknadu štete. Neizvršenje potraživanja prema preduzeću sa društvenim kapitalom u dužem periodu predstavlja povredu ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M. iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4. St. 1045/21 od 20. aprila 2021. godine i rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2544/21 od 16. septembra 2021. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se rešenje Privrednog suda u Beogradu R4. St. 1045/21 od 20. aprila 2021. godine i rešenje Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2544/21 od 16. septembra 2021. godine.

3. Usvaja se ustavna žalbe S. M. i utvrđuje se da su joj povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12.

4. Utvrđuje se pravo S. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo S. M. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz Kraljeva je 3. novembra 2021. godine, preko punomoćnika I. D. P, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu R4. St. 1045/21 od 20. aprila 2021. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2544/21 od 16. septembra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12.

Podnositeljka ustavne žalbe je 28. novembra 2023. godine, preko istog punomoćnika, Privrednom sudu u Beogradu podnela prigovor radi ubrzavanja postupka u predmetu St. 266/12, a koji prigovor je usled izmena i dopuna Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, smatran ustavnom žalbom, te je dostavljen Ustavnom sudu na postupanje. Podnositeljka je ovaj zahtev precizirala podneskom od 3. januara 2024. godine, te je zahtevala utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12. Ustavni sud je predmetnu ustavnu žalbu od 28. novembra 2023. godine, kao i podnesak od 3. januara 2024. godine, smatrao dopunama inicijalne ustavne žalbe od 3. novembra 2021. godine.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da je osporenim rešenjima neosnovano pravnosnažno odbijen njen prigovor radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka u kome još uvek nije naplatila svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku – preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom.

Ustavnom žalbom je traženo da se utvrdi da su podnositeljki osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, kao i da su joj u osporenom stečajnom postupku povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu. Takođe, podnositeljka je zahtevala da joj bude utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete i pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku, a koja su još uvek nenamirena. Pored toga, ustavnom žalbom od 28. novembra 2023. godine, koju je Ustavni sud smatrao dopunom inicijalne ustavne žalbe, podnositeljka je zahtevala naknadu troškova postupka po prigovoru radi ubrzavanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 266/12 od 8. juna 2012. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „Š.“ Beograd.

DP „Š.“ Beograd nalazi u društvenom vlasništvu.

Podnositeljka ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavila svoja potraživanja iz radnog odnosa koja su joj utvrđena, ali nisu u celosti namirena.

Osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4. St. 1045/21 od 20. aprila 2021. godine odbijen je prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnet radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2544/21 od 16. septembra 2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, a navedeno prvostepeno rešenje Privrednog suda u Beogradu je potvrđeno. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno da dužina trajanja postupka sama po sebi ne dovodi do povrede prava u svakom slučaju, budući da se za postojanje povrede ovog prava cene svi kriterijumi iz odredbe člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te da trajanje predmetnog stečajnog postupka, ne zavisi samo od stečajnog suda i stečajnog upravnika.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ispitujući navode podnositeljke u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu i Privrednog apelacionog suda kojima je pravnosnažno odbijen njen prigovor radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnositeljke o povredi označenog prava zasnovana na navodima da je njen prigovor proizvoljno odbijen i da osporena rešenja ne sadrže odgovarajuća obrazloženja, zasnovano na praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnositeljke koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odlukama Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine i Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od navedenih stavova i ocena, Ustavni sud ukazuje da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, koja je navedena u označenim Odlukama.

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni stečajni postupak u trenutku donošenja osporenih rešenja trajao više od osam godina, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Privrednog suda u Beogradu i Privrednog apelacionog suda merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način na štetu podnositeljke.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporena rešenja, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da osporeni stečajni postupak koji se vodi prema preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom (DP „Š.“ Beograd) traje više od osam godina, pri čemu u navedenom periodu utvrđeno potraživanje podnositeljke iz radnog odnosa nije namireno, a sporni postupak je i dalje u toku, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnju podnositeljke da joj je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Beogradu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa, prema stečajnom dužniku sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 266/12, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

11. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se prigovor podnositeljke u smislu citiranih izmena zakona smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev podnositeljke za naknadu troškova u postupku po prigovoru radi ubrzavanja postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima – ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu su i ove ustavne žalbe dodatno veštački fragmentisane tako što su podnošene posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnositeljke ustavne žalbe, koja će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev podnosteljke, rešavajući kao u tački 6. izreke.

12. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku protiv preduzeća sa društvenim kapitalom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti