Ustavna žalba: Povreda zabrane trgovine ljudima i prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja žalbu oštećene u krivičnom postupku za trgovinu ljudima. Utvrđena je povreda zabrane trgovine ljudima zbog neefikasnog postupanja tužilaštva i suda, kao i povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog dugotrajnosti postupka. Dosuđena je naknada štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ. iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ. i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na zabranu trgovine ljudima, zajemčeno članom 26. stav 2. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog utvrđene povrede prava iz člana 26. stav 2. Ustava. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Usvaja se ustavna žalba M. Đ. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 4219/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije.
4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
5. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
O b r a z l o ž e nj e
1.1. M. Đ. iz Pančeva podnela je Ustavnom sudu, 22. februara 2017. godine, preko punomoćnika T. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine, zbog povrede prava iz čl. 22, 26, 32. i 36. Ustava Republike Srbije i prava iz čl. 4. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i radnje Višeg suda u Beogradu koja se ogleda u povredi prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. Ustava, u postupku koji je vođen u predmetu K. 4219/10 Višeg suda u Beogradu.
Kako se prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.
Podnositeljka izjavljuje ustavnu žalbu kao lice koje je u osporenom krivičnom postupku u kome je doneto osporeno rešenje imalo svojstvo oštećene.
1.2. U ustavnoj žalbi je, između ostalog, izneto:
1.2.1. Navodi koji se odnose na povredu prava iz člana 32. Ustava
- da je „Više javno tužilaštvo u toku glavnog pretresa, a nakon potvrđivanja optužnice primenilo institut odlaganja krivičnog gonjenja, pa je svojim aktom Kt. 1113/10 od 8. septembra 2016. godine obavestilo sud da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja okrivljenog I.P, s obzirom na to da je okrivljeni izvršio u roku meru koja mu je naredbom o odlaganju krivičnog gonjenja odredilo tužilaštvo. Rešenje o obustavi krivičnog postupka Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine je nezakonito s obzirom na to da je Viši sud u Beogradu bitno povredio odredbe člana 352. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku. Sud nije imao zakonsko ovlašćenje da donese pobijano rešenje s obzirom na to da u konkretnom slučaju nisu bile ispunjene zakonske pretpostavke za donošenje rešenja“;
- da je sud pogrešno utvrdio bitne činjenice za donošenje osporenog rešenja, jer nadležni javni tužilac ovlašćenje za primenu instituta odlaganja krivičnog gonjenja ima samo kao organ u predistražnom i istražnom postupku i u tom smislu može jedino odbaciti krivičnu prijavu; kako javni tužilac posle potvrđivanja optužnice više nema pravni položaj organa, već stranke u postupku, javni tužilac nije imao ni pravo odbacivanja krivične prijave, a ni pravo odustanka od optužbe iz razloga primene ovog instituta;
- da se „oportunitet prema okrivljenom I.P. nije mogao primeniti jer je optužnica potvrđena, o kom spornom pravnom pitanju se jasno izjasnio i Vrhovni kasacioni sud na sednici od 2. decembra i 14. decembra 2013. godine“;
- da „kako je Više javno tužilaštvo u Beogradu o nezakonitom 'odustanku od optužbe' primenom instituta odlaganja krivičnog gonjenja, Sud obavestio aktom Kt. 1113/10 od 8. septembra 2016. godine, to je i Viši sud u Beogradu takođe doneo nezakonito i nepravilno rešenje o obustavi krivičnog postupka K. 4219/10 i to van glavnog pretresa dana 15. septembra 2016. godine. Ovaj akt nadležnog javnog tužioca o 'odustanku' i rešenje Suda o obustavi krivičnog postupka, oba po donošenju, nisu dostavljeni oštećenoj kako bi se izjasnila da li želi da stupi na mesto javnog tužioca i zastupa optužbu“;
1.2.2. Navodi koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. Ustava
- da je osporeni krivični postupak trajao sedam godina, kao i da je oštećena M. Đ. redovno dolazila na glavni pretres;
- da je najveći broj puta zakazani glavni pretres odložen zbog sprečenosti branioca okrivljenih;
- da je glavni pretres zakazan 27 puta, od čega je odložen 17 puta;
1.2.3. Navodi koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu pred sudovima zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava
- da je „Sud takođe, suprotno članu 52. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pre proteka propisanog roka, računajući od dana izjave javnog tužioca o odustanku od optužbe, u kom roku je ona mogla i imala pravo da se izjasni da želi da zastupa optužbu i stekne položaj oštećene kao tužioca i to van glavnog pretresa, doneo ovo osporavano rešenje o obustavi postupka i oglasio ga pravnosnažnim. Na taj način Sud je grubo povredio prava oštećene propisane članom 50. (pravo na obaveštenje o odbacivanju krivične prijave ili o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja) i član 52. (pravo da se izjasni u propisanom roku da li želi da preuzme krivično gonjenje)“;
1.2.4. Navodi koji se odnose na povredu prava zajemčenog članom st. 2. i 3. Ustava.
- da je okrivljenima prvobitnom optužnicom stavljeno na teret krivično delo trgovine ljudima iz člana 388. stav 6. u vezi st. 3. i 1. Krivičnog zakonika, a izmenjenom optužnicom V.S. i D.B. je stavljeno na teret krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije, dok je potom u odnosu na I.P. prekvalifikovano u krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. Krivičnog zakonika;
- da „na osnovu svih izvedenih dokaza tokom postupka, nedvosmisleno proizlazi da su okrivljeni u grupi, silom i pretnjom, zloupotrebljavajući teške prilike maloletne oštećene vršili njenu eksploataciju primoravajući je na pružanje seksualnih usluga za koje su uzimali novac od klijenata, što su i sami u svojim iznetim odbranama potvrdili. Iz navedenih dokaza u krivičnom postupku nedvosmisleno i jasno proizlazi da se u radnjama okrivljenih stiču obeležja izvršenja krivičnog dela trgovine ljudima i to u kvalifikovanom obliku, s obzirom na to da je krivično delo izvršeno prema maloletnom licu“;
- da je „obeležja radnje izvršenja krivičnog dela posredovanje u vršenju prostitucije i to učestvovanje u predaji drugome radi vršenja prostitucije (je) moguće samo u situaciji dovođenja u vezu klijenata i osobe koja se prostituiše bez naknade ili uz naknadu čiju vrstu i vrednost slobodnom voljom dominantno definiše osoba koja se prostituiše i koja i u slučaju prethodnog dogovora ima mogućnost da bira i odabira klijente, da određuje način angažmana i vrstu pružanja seksualnih usluga, a naročito izbor prestanka bavljenjem prostitucijom. Oštećena u konkretnom slučaju nije ostvarivala nikakvu zaradu, nije imala ni slobodu izbora u pogledu bilo čega od navedenog, već je na to bila prisiljena od strane okrivljenih. Čak i u slučaju dobrovoljnog pristanka, dati pristanak nema značaja ukoliko se osoba koja se predaje radi bavljenja prostitucijom eksploatiše“;
- da je potpuno zanemarena činjenica da se radi o maloletnoj oštećenoj, te da za postojanje krivičnog dela trgovine ljudima izvršene prema maloletnom licu uopšte i nije potrebno dokazivati upotrebu sile, pretnje ili drugih sredstava izvršenja;
- da je oštećena tokom glavnog pretresa trpela dodatnu traumu i stres, na šta ukazuje veštačenje obavljeno od sudskih veštaka A. J. i N. J, iz koga proizlazi da je oštećena u vreme veštačenja trpela posledice pretrpljene traume koje se detektuje kao postraumatski stresni poremećaj, te da zbog pretprljenog straha kroz koji je prošla izvršenjem krivičnog dela od strane okrivljenih nastoji da potisne proživljena iskustva i uspostavi kontrolu nad dešavanjima u spostvenom životu.
1.2.5. Navodi koji se odnose na povredu odredbe člana 22. Ustava
U odnosu na istaknutu povredu odredbe člana 22. Ustava nisu istaknuti posebni i konkretni navodi.
1.3. Podnositeljka je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i predmet vrati u stanje pre donošenja osporenog rešenja, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, sa obeštećenjem, kao i da obaveže Republiku Srbiju da joj isplati iznos od 800.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje
Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta K. 4219/10 Višeg suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
- da je podnositeljka ustavne žalbe rođena 8. septembra 1992. godine, te da njeno porodično domaćinstvo čine majka i sestra;
- da su 25. novembra 2010. godine doneta rešenja o sprovođenju istrage Ki. 2452/10 protiv V.S, D.B. i I.P;
- da je oštećena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, istakla imovinskopravni zahtev 1. decembra 2010. godine u toku istrage;
- da je Više javno tužilaštvo u Beogradu 10. decembra 2010. godine podnelo optužnicu Kt. 1113/10 Višem sudu u Beogradu protiv V.S, D.B. i I.P, zbog krivičnog dela trgovine ljudima iz člana 388. stav 6. u vezi st. 1. i 3. Krivičnog zakonika;
- da je u optužnici, između ostalog, navedeno da su okrivljeni V.S, D.B. i I.P. „u periodu od juna meseca 2009. godine do novembra meseca 2009. godine u Beogradu, u stanju uračunljivosti, svesni zabranjenosti svog dela čije su izvršenje hteli, u grupi, po prethodnom dogovoru, silom i pretnjom zloupotrebom odnosa zavisnosti i poverenja, okrivljeni V.S. vrbovao, prevozio i predavao oštećenu maloletnu M.Đ. ovde (podnositeljku ustavne žalbe), okrivljeni D.B. posredovao, a okrivljeni I.P. prevozio i predavao oštećenu maloletnu M.Đ, sve u cilju njene seksualne eksploatacije, na taj način što je maloletna M.Đ. u junu mesecu upoznala okrivljenog V.S. sa kojim je započela emotivnu vezu, pa nakon što je zadobio njeno poverenje neutvrđenog dana u julu mesecu 2009. godine, dok su se nalazili u njegovom stanu, izvadio pištolj i rekao oštećenoj da je makro i da će od tog trenutka ona raditi za njega i to tako što će muškarcima koje on 'obezbedi' pružati seksualne usluge bez pogovora, pri tome joj je zapretio da ako to ne učini da će ubiti nju, njenu majku i sestru, te da će im zapaliti kuću i da ga ne prijavljuje policiji jer će u tom slučaju njoj i članovima njene porodice biti još gore, kao i da će klipove iz njegovog mobilnog telefona na kojima se nalazila maloletna oštećena sa drugim muškarcima u seksualnom odnosu pokazati njenoj majci, te je maloletna oštećena, kako nije imala kome da se obrati, a uplašena za svoj život i život članova svoje porodice pristala i u narednim mesecima se u Beogradu sastajala sa okrivljenim V.S. po čijim je uputstvima odlazila na ugovorene lokacije gde je pružala seksualne usluge ili su je na te lokacije prevozili okrivljeni V.S. i I.P. koji su unapred na vratima stana 'klijenata' od njih uzimali novac u iznosu od 100 do 250 evra koliko je koštao sat seksualnog odnosa i nakon toga dolazili po maloletnu oštećenu ili je ona nakon pruženih seksualnih usluga iste naplaćivala, novac odmah davala okrivljenom V.S, pa je u navedenom periodu na taj način primoravana na pružanje seksualnih usluga do 7 puta u toku jednog dana, čak i u vreme trajanja menstrualnog ciklusa i to sa različitim muškarcima koje je uglavnom 'obezbeđivao' i pronalazio okrivljeni D.B, koji je i sam koristio maloletnu oštećenu i sa njom imao seksualne odnose bez nadoknade, na koje je ona pristajala jer je takva naređenja dobijala od okrivljenog V.S, koga se plašila čak i kada nije fizički bio prisutan, jer joj je pretio da mora da radi po njegovim uputstvima inače će poslati nekoga da naudi njoj i njenoj porodici, koje pretnje je maloletna oštećena ozbiljno shvatala obzirom da ju je okrivljeni V.S. par puta udario šakom u lice na javnom mestu i špicem noža prelazio po telu i butinama, a nikada joj nije davao deo novca koji je pružanjem seksualnih usluga zaradila, čime su izvršili krivično delo trgovina ljudima iz člana 388. stav 6. u vezi st. 3. i 1. Krivičnog zakonika“;
- da su rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 – Kv. 101/11 od 10. januara 2011. godine odbijeni kao neosnovani prigovori branioca okrivljenog V.S. i I.P. izjavljeni protiv optužnice Kt. 1113/10 od 10. decembra 2010. godine;
- da se krivični postupak protiv okrivljenih vodio u predmetu Višeg suda u Beogradu K. 4219/10;
- da je u toku 2011. godine glavni pretres održan dva puta, dok dva puta nije;
- da su veštaci psihijatrijske struke dostavili 8. aprila i 10. maja 2011. godine Višem sudu u Beogradu nalaz i mišljenje u odnosu na okrivljene; iz nalaza i mišljenja veštaka proizlazi da su okrivljeni D.B, I.P, i V.S. psihički zdrave ličnosti;
- da je u nalazu i mišljenju veštaka u odnosu na oštećenu, između ostalog, navedeno da „kod M. Đ. nema znakova ni simptoma bilo kakvog privremenog ili trajnog duševnog oboljenja, privremene duševne poremećenosti ili slaboumlja. M. Đ. je osoba čiji je stepen sveukupne duševne razvijenosti, u vreme kritičnih okolnosti bio usklađen sa njenim kalendarskim uzrastom. Naime, iako se u imenovane na nivou crta ličnosti, detektuje izvestan stepen hipervirgilnosti, opsesivnosti i konfuzije u pogledu vlastitog identiteta, navedeno su prevashodno reakcije na pretrpljeno iskustvo, kao i nastojanje da se uspostavi kontrola nad dešavanjima u sopstvenom životu. M. Đ. je osoba normalne organizacije ličnosti, bez oštećenja bilo kog kvaliteta inteligencije. Samim tim, u imenovane izostaju konfabularne tendence. Međutim, značajno povišenje Cashel indeksa (80), koji optimalno razlikuje defanzivno i iskreno odgovaranje (na inventaru ličnosti) upućuje na mogućnost disimulacije. U slučaju imenovane se ne radi o potiskivanju eventualne psihopatologije, već neprijatnih/nepovoljnih iskustava. Tako, nedvosmisleno artikuliše emocionalni diskomfor povezan sa kritičnim okolnostima“;
- da je na glavnom pretresu 29. juna 2011. godine isključena javnost, a oštećena je trebalo da bude saslušana u svojstvu svedoka bez prisustva okrivljenih, ali joj je pozlilo; u zapisniku je navedeno da „oštećena Đ. M. izjavi da se oseća loše, da je povraćala, malaksala je jedva stoji i da nije u mogućnosti da da iskaz na današnjem glavnom pretresu. Jako sam se isprepadala kada sam ih videla i od ovog stresa mi je loše i imam mučninu“;
- da tokom 2012. i 2013. godine glavni pretres nije održan četiri puta, dok je dva puta održan;
- da je na glavnom pretresu održanom 20. februara 2013. godine, punomoćnik oštećene, advokat T. K, zatražila da se svi okrivljeni udalje iz sudnice dok se saslušava svedok – oštećena iz razloga jer je oštećena još uvek pod terapijom od posledica ovog događaja, te punomoćnik smatra da će oštećena dati bolji i kvalitetniji iskaz bez njihovog prisustva; međutim, sudsko veće je odbilo ovaj predlog, jer je smatralo da ne postoje opravdani razlozi za ispitivanje svedoka u odsustvu okrivljenih. Javnost je bila isključena samo za vreme saslušanja oštećene; u zapisniku je, između ostalog, navedeno da „konstatuje se da svedok oštećena ćuti i izjavljuje: Ja se plašim, ne znam da li će neko od okrivljenih zbog toga što im se neće svideti šta ja pričam skočiti na mene. Za reč se javlja ponovo advokat T. K. i izjavi da oštećena ne želi da svedoči danas jer je pod stresom, jer je očigledno jako loše prihvatila ovu Vašu odluku i vidljivo je da drhti i da je uznemirena i uplašena. Predsednik veća pozvao je pripadnike sudske straže da spreče eventualni napad na oštećenu od okrivljenih kako sugeriše njen punomoćnik,… Oštećena izjavi: Posle svega ovoga što se izdogađalo moja rođena sestra pozvala je A, a to je organizacija koja se bavi pružanjem pomoći žrtvama trgovine ljudima, htela je da vidi da li bi neko mogao da mi pomogne, neki psiholog, pa sam ja tako upoznala D, čijeg prezimena se ne sećam, za koju mislim da je psiholog, i one su mi obezbedile psihološku pomoć. Ja imam psihoterapiju i redovno idem na terapiju već dve godine u stanu kod neuropsihijatra koji sarađuje sa A.“;
- da su na glavnom pretresu održanom 25. septembra 2013. godine saslušani svedoci I.D. i R.S. iz nevladine organizacije A. na okolnost podrške žrtvi krivičnog dela;
- da je tokom 2014. i 2015. godine jednom održan glavni pretres, koji je počeo iznova zbog promene predsednika veća, a u devet navrata pretres nije održan;
- da je podnositeljka ustavne žalbe 9. oktobra 2015. godine podnela postupajućem sudu zahtev za određivanje statusa posebno osetljivog svedoka; u zahtevu je, između ostalog, navedeno da „ukoliko odlučite da po treći put dajem iskaz u ovom postupku, s obzirom na dodatnu traumatizaciju koju svojim ponovljenim svedočenjima proživljavam, omogućite saslušanje bez prisustva okrivljenih i drugih učesnika u postupku i to ukoliko je moguće u drugoj prostoriji uz upotrebu tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka. Ukoliko to nije moguće, molim Vas da mi se pitanja postavljaju samo preko Vas kao predsednika veća. Takođe Vas molim da ne dozvolite moje suočavanje sa okrivljenima, imajući u vidu prisutan strah i sve posledice izvršenog krivičnog dela po moje zdravstveno stanje“; o navedenom zahtevu nije nikada odlučeno;
- da tri puta pretres nije održan tokom 2016. godine;
- da je punomoćnik oštećene 13. maja 2016. godine uputio podnesak Višem sudu u Beogradu u kome je predložila da Sud donese rešenje kojim će oštećenoj dodeliti status posebno osetljivog svedoka kako bi se „sprečilo ponavljanje sekundarne viktimizacije kojoj je oštećena bila izložena prilikom prethodnog saslušanja“; takođe, zatraženo je da se oštećena sasluša uz upotrebu tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka; u podnesku je istaknuto da M. Đ. na glavne pretrese dolazi pod strahom i stresom; o napred navedenom postupajući sud nije doneo nikakvu odluku;
- da je 16. maja 2016. godine odlučeno da se ne održi glavni pretres; u zapisniku o glavnom pretresu je navedeno da je „pre odluke o održavanju glavnog pretresa zamenik Višeg javnog tužioca u Beogradu J.B.C. obavestila sud da je ona obrađivač predmeta, kao i da su je kontaktirali branioci prvookrivljenog i drugookrivljenog (misli se na okrivljene V.S. i D.B.), te da je došlo do razgovora o eventualnom zaključenju sporazuma o priznanju krivičnog dela, navodeći da je spremna da razgovara i sa braniocem trećeokrivljenog (okrivljeni I.P.), te predlaže, imajući u vidu ozbiljnost ovih razgovora, da se glavni pretres ne održi. Branioci prvookrivljenog i drugookrivljenog izjavljuju da su tačni navodi zamenika Višeg javnog tužioca u Beogradu, navodeći da postoji mogućnost dogovora sa tužiocem, jer njihovi klijenti takođe smatraju da bi se, imajući u vidu stav tužilaštva, ovaj postupak mogao završiti sporazumom. Branilac trećeokrivljenog izjavljuje da se on konsultovao sa svojim klijentom, te da on sigurno neće u ovom trenutku ulaziti u pregovore za priznanje krivice“; iz zapisnika proističe da su oštećena, ovde podnositeljka ustavne žalbe i njen punomoćnik – advokat T. K. bile prisutne;
- da je aktom Kt. 1113/10 od 18. maja 2016. godine Više javno tužilaštvo u Beogradu izmenilo optužnicu Kt. 1113/10 od 10. decembra 2010. godine tako što je okrivljenima V.S. i D.B. stavilo na teret da su u saizvršilaštvu učinili krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije iz člana 184. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, a okrivljenom I.P. je stavljeno na teret krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika; u aktu je navedeno da su okrivljeni V.S. i D.B. „u periodu od juna meseca 2009. godine do novembra meseca 2009. godine u Beogradu u stanju uračunljivosti, iako su bili svesni svog dela i hteli njegovo izvršenje, a bili svesni da je njihovo delo zabranjeno, učestovali u predaji oštećene maloletne M. Đ. drugome radi vršenja prostitucije, na taj način što je okrivljeni V.S. ugovarao pružanje seksualnih usluga oštećene sa NN muškarcima koje je oštećena pružala na lokacijama klijenata po ceni od 100 do 250 evra po jednom satu i koji je unapred uzimao novac od klijenata, ili je novac oštećena naplaćivala od klijenata i predavala na ruke okrivljenom V.S, a oštećenoj nije davao deo zarađenog novca od pružanja seksualnih usluga, a okrivljeni D.B. obezbeđivao i nalazio klijente – NN muškarce kojima je oštećena pružala seksualne usluge, čime su u saizvršilaštvu izvršili krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije iz člana 184. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika“ a „okrivljeni I.P. u periodu od juna meseca 2009. godine do novembra meseca 2009. godine u Beogradu, u stanju uračunljivosti, iako je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, a bio je svestan da je njegovo delo zabranjeno, pružio pomoć učiniocima krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora preko pet godina i pomogao da učinioci ne budu otkriveni, na taj način što je u označenom periodu prevozio oštećenu maloletni M.Đ. na lokacije klijenata kojima je pružala seksualne usluge po nalozima okrivljenog V.S. i okrivljenog D.B, za koje je znao da učestvuje u predaji oštećene drugome radi vršenja prostitucije, pa da učinioci ne bi bili otkriveni prevozio oštećenu do navedenih lokacija svojim motociklom, čime je izvršio krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika“;
- da je Više javno tužilaštvo u Beogradu 18. maja 2016. godine, na osnovu člana 283. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, donelo naredbu Kt. 1113/10 – Keo. 28/16 kojom je odložilo krivično gonjenje okrivljenog I.P, zbog krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika; navedenom naredbom naloženo je okrivljenom I.P. da plati iznos od 150.000 dinara u roku od tri meseca od 18. maja 2016. godine; u naredbi je navedeno da ako okrivljeni prihvaćenu obavezu ne izvrši u ostavljenom roku, protiv njega će biti nastavljen dalji postupak, kao i da ukoliko okrivljeni prihvaćenu obavezu izvrši u roku od tri meseca od dana prijema naredbe, krivični postupak će biti obustavljen;
- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 (Spk. 106/16) – Kv. 1617/16 od 23. maja 2016. godine razdvojen krivični postupak prema okrivljenom V.S;
- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 (Spk. 107/16) – Kv. 1618/16 od 23. maja 2016. godine razdvojen krivični postupak prema okrivljenom D.B;
- da je presudom Višeg suda u Beogradu Spk. 106/16 – K. 269/16 od 30. maja 2016. godine prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela Sk. 117/16 od 18. maja 2016. godine, te je okrivljeni V.S. oglašen krivim da je izvršio krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije iz člana 184. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od sedam meseci i novčanu kaznu u iznosu od 100.000 dinara;
- da je presudom Višeg suda u Beogradu Spk. 107/16 – K. 270/16 od 30. maja 2016. godine prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela Sk. 118/16 od 18. maja 2016. godine, te je okrivljeni D.B. oglašen krivim da je učinio krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije iz člana 184. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, te je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od sedam meseci i novčanu kaznu u iznosu od 100.000 dinara;
- da je advokatski pripravnik punomoćnika oštećene 20. jula 2016. godine razgledao spise predmeta;
- da je u službenoj belešci Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Keo. 28/16 – Kt. 1113/10 od 8. septembra 2016. godine navedeno da je Više javno tužilaštvo, na osnovu člana 283. Zakonika o krivičnom postupku, donelo naredbu kojom je naloženo okrivljenom I.P, protiv koga se vodio krivični postupak zbog krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, da uplati 150.000 dinara na ime oportuniteta Republike Srbije, u roku od tri meseca od prijema naredbe; kako je okrivljeni I.P. 5. septembra 2016. godine dostavio dokaz da je izvršio u roku meru naloženu naredbom, s obzirom na to da je dana 8. juna 2016. godine izvršio uplatu iznosa od 100.000 dinara i 5. septembra 2016. godine izvršio uplatu iznosa od 50.000 dinara, o čemu su priloženi originalni primerci naloga za uplatu, Više javno tužilaštvo u Beogradu je odustalo od daljeg krivičnog gonjenja u predmetu Kt. 1113/10 protiv okrivljenog I.P;
- da je aktom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1113/10 od 8. septembra 2016. godine obavešten Viši sud u Beogradu da je Više javno tužilaštvo u Beogradu odustalo od daljeg krivičnog gonjenja okrivljenog I.P, s obzirom na to da je „okrivljeni izvršio u roku meru koju mu je naredbom o odlaganju krivičnog gonjenja odredilo ovo tužilaštvo“;
- da iz zapisnika o glavnom pretresu od 14. septembra 2016. godine proističe da se pretres neće održati jer je „Više javno tužilaštvo u Beogradu svojim aktom Kt. 1113/10 od 8. septembra 2016. godine,…, obavestilo sud da je Više javno tužilaštvo u Beogradu odustalo od daljeg gonjenja prema okrivljenom I.P. protiv koga se po izmenjenoj optužnici Višeg javnog tužilaštva Kt. 1113/10 od 18. maja 2016. godine vodi krivični postupak zbog krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, s obzirom da je okrivljeni izvršio u roku meru koju mu je naredbom o odlaganju krivičnog gonjenja odredilo tužilaštvo“; takođe, u zapisniku je navedeno da će sud naknadno doneti odluku po primljenom aktu Tužilaštva; oštećena i njen punomoćnik su bile prisutne na pretresu;
- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine prema okrivljenom I.P. obustavljen krivični postupak, na osnovu člana 352. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku;
- da je Republičko javno tužilaštvo, na inicijativu punomoćnika oštećene, podnelo 27. juna 2017. godine zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine;
- da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 669/17 od 4. jula 2017. godine odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti podnet protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine; u obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da „po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda za pravilnu i ujednačenu primenu prava od značaja bi bilo pitanje postupanja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu koje je nakon stupanja optužnice na pravnu snagu odustalo od daljeg krivičnog gonjenja prema okrivljenom I.P. s obzirom da je okrivljeni izvršio u roku meru koja mu je naredbom o odlaganju krivičnog gonjenja odredilo tužilaštvo, a što spada u krug ovlašćenja koje Javni tužilac ima samo u predistražnom postupku, ali budući da zahtev za zaštitu zakonitosti nije podnet u tom pravcu, Vrhovni kasacioni sud se u tu ocenu nije upuštao“.
4. Pravni okvir
4.1. Odredbe Ustava Republike Srbije od značaja za odlučivanje
Odredbama člana 22. Ustava utvrđuje da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, kao i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom.
Odredbama člana 26. Ustava ustanovljeno je: da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu (stav 1.); da je svaki oblik trgovine ljudima zabranjen (stav 2.); da je zabranjen prinudni rad, da se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom (stav 3.); da se prinudnim radom ne smatra rad ili služba lica na izdržavanju kazne lišenja slobode, ako je njihov rad zasnovan na principu dobrovoljnosti, uz novčanu nadoknadu, rad ili služba lica na vojnoj službi, kao ni rad ili služba za vreme ratnog ili vanrednog stanja u skladu sa merama propisanim prilikom proglašenja ratnog ili vanrednog stanja (stav 4.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1.), i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 2.).
4.2. Odredbe međunarodnih ugovora i stavovi međunarodnih nadzornih tela od značaja za odlučivanje
4.2.1. Međunarodnopravne odredbe o pravima deteta i žena od značaja za odlučivanje
Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta propisano je: da je za svrhe ove Konvencije dete ljudsko biće koje nije navršilo 18 godina života, ako se na osnovu zakona koji se odnosi na dete, punoletstvo ne stiče ranije (član 1.); da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja je interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne, socijalne i obrazovne mere radi zaštite deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povreda ili zloupotrebe, zanemarivanja ili nemarnog odnosa, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući i seksualnu zloupotrebu, dok je na brizi kod roditelja, zakonitih staratelja ili nekog drugog lica kome je poverena briga o detetu (član 19. stav 1.).
Odredbama Fakultativnog protokola o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji, uz Konvenciju o pravima deteta propisano je: da će države ugovornice zabraniti prodaju dece, dečju prostituciju i dečju pornografiju, kao što je predviđeno ovim Protokolom (član 1.); da u smislu ovog Protokola dečja prostitucija podrazumeva korišćenje dece u seksualnim aktivnostima za novčanu ili bilo koju drugu naknadu (član 2. stav 1. tačka b)); da će svaka država ugovornica obezbediti, kao minimum, da sledeće radnje i delatnosti budu u punoj meri obuhvaćeni njenim krivičnim ili kaznenim zakonom, bez obzira da li su takva dela izvršena u zemlji ili transnacionalno, odnosno na individualnoj ili organizovanoj osnovi, i to nuđenje, dobijanje, nabavljanje ili obezbeđivanje deteta za potrebe dečje prostitucije, kao što je definisano u članu 2 (član 3. stav 1. tačka b)); da će zavisno od odredaba nacionalnog zakona države ugovornice, isto važiti i za pokušaj da se izvrši bilo koje od navedenih dela, kao i za saučestvovanje ili učešće u bilo kom od navedenih dela (član 3. stav 2.); da će države ugovornice usvojiti odgovarajuće mere za zaštitu prava i interesa dece žrtava postupaka zabranjenih ovim Protokolom u svim fazama krivičnog postupka, naročito – a) priznavanjem ranjivosti dece žrtava i prilagođavanjem postupaka kako bi se priznale njihove posebne potrebe kad se pojavljuju u svojstvu svedoka, b) obaveštavanjem dece žrtava o njihovim pravima, njihovoj ulozi i obimu, vremenskom rasporedu i napredovanju postupka i ishodu njihovih slučajeva, c) dopuštanjem da se predstave i razmotre gledišta, potrebe i preokupacije dece žrtava, u postupku u kom su pogođeni njihovi lični interesi, na način koji je u skladu sa pravilima nacionalnog procesnog prava, d) obezbeđivanjem odgovarajućih usluga podrške deci žrtvama tokom čitavog pravnog postupka, g) izbegavanjem nepotrebnog odlaganja razmatranja slučajeva i izvršavanja naloga ili odluka o davanju obeštećenja deci žrtvama (član 8. stav 1.); da će države ugovornice obezbediti da se u postupanju sistema krivičnog pravosuđa sa decom žrtvama dela opisanih u ovom Protokolu, prvenstveno rukovodi najboljim interesom deteta (član 8. stav 3.).
Konvencijom o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena propisano je da države članice preduzimaju sve podesne mere, uključujući i zakonodavne, radi suzbijanja svih oblika trgovine ženama, kao i iskorišćavanja prostitucije žena (član 6).
Opštim preporukama Komiteta za eliminisanje diskriminacije žena propisano je: da je za potpuno sprovođenje Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena potrebno da države preduzmu stvarne mere koje bi obezbedile suzbijanje svih oblika nasilja nad ženama (Opšta preporuka br. 19. član 4.); da siromaštvo i nezaposlenost povećavaju mogućnost trgovine ženama (Opšta preporuka br. 19. član 6. stav 14.); da siromaštvo i nezaposlenost prisiljavaju mnoge žene, uključujući i devojčice, da se bave prostitucijom. Komitet za eliminisanje diskriminacije žena preporučuje da države treba da obezbede delotvorne procedure za žalbu i pomoć, uključujući i obeštećenje (preporuka 19. član 24. stav i.); da često isticani nedostaci u kvalitetu pravosudnih sistema (npr. rodno neosetljive presude ili odluke zahvaljujući nedostatku obuke, odlaganju i predugom trajanju postupaka, korupciji) zajedno sprečavaju žene da dođu do pravde (Opšta preporuka br. 33. o dostupnosti pravde ženama, II Opšta pitanja i preporuke o pristupu žena pravdi, A. pravednost, dostupnost, pristupačnost, dobar kvalitet, pružanje pravnih lekova i odgovornost pravosudnih sistema, član 13.).
4.2.2. Međunarodnopravne odredbe u odnosu na ropstvo, trgovinu ljudima i prinudni rad od značaja za odlučivanje
Odredbom Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima propisano je: da se niko ne može držati u ropstvu, da su ropstvo i trgovina robljem zabranjeni u svim svojim oblicima (član 8. stav 1.), da se niko neće držati u zavisnom položaju (član 8. stav 2.); da se niko ne može primorati na obavljanje prinudnog ili obaveznog rada (član 8. stav 3. tačka a)).
U Opštem komentaru br. 28 o jednakosti prava muškaraca i žena Komiteta za ljudska prava istaknuta je obaveza država članica Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima da obaveste Komitet o merama koje su preduzete sa ciljem eliminisanja trgovine ženama i decom, unutar države ili transnacionalno, kao i prisilne prostitucije.
Konvencijom o prinudnom radu Međunarodne organizacije rada (Konvencija br. 29) propisano je: da se svaka članica Međunarodne organizacije rada koja ratifikuje ovu konvenciju obavezuje da će ukinuti korišćenje prisilnog ili obaveznog rada u svim njegovim oblicima u što je moguće kraćem roku (član 1. stav 1.); da u smislu ove Konvencije izraz „prisilni ili obavezni rad“ znači svaki rad ili uslugu koja se od neke osobe zahteva pod pretnjom bilo kakve kazne, i na koji ta osoba nije dobrovoljno pristala. (član 2. stav 1.)
U Preporučenim principima i smernicama o ljudskim pravima i trgovinom ljudima Visokog komesara za ljudska prava od 2002. godine ((E/2002/68/Add.1) istaknuto je da sa stanovišta prioriteta ljudskih prava države imaju odgovornost prema međunarodnom pravu da postupaju sa dužnom pažnjom u pravcu sprečavanja trgovine ljudima, istaživanja i vođenja postupka protiv trgovaca ljudima i da pomažu i štite žrtve trgovine ljudima.
Članom 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu EKLjP) propisano je: da se niko ne sme držati u ropstvu ili ropskom položaju (stav 1.); da se ni od koga ne može zahtevati da obavlja prinudni ili obavezni rad (stav 2.); da za svrhe ovog člana izraz „prinudni ili obavezni rad“ ne obuhvata – a) rad uobičajen u sklopu lišenja slobode određenog u skladu sa odredbama člana 5. ove Konvencije ili tokom uslovnog otpusta, b) službu vojne prirode ili, u zemljama u kojima se priznaje prigovor savesti, službu koja se zahteva umesto odsluženja vojne obaveze, c) rad koji se iziskuje u slučaju kakve krize ili nesreće koja preti opstanku ili dobrobiti zajednice, d) rad ili službu koji čine sastani deo uobičajenih građanskih dužnosti (stav 3.).
Konvencijom Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima propisano je da su ciljevi ove Konvencije da zaštiti ljudska prava žrtava trgovine ljudima, da osmisli sveobuhvatni okvir za pružanje zaštite i pomoći žrtvama i svedocima, uz garantovanje ravnopravnosti polova, kao i obezbeđivanje efikasne istrage i krivičnog gonjenja (član 1. stav 1. tačka (b)); da ova Konvencija treba da se primenjuje na sve oblike trgovine ljudima, kako nacionalne, tako i međunarodne, bez obzira da li je ili nije povezana sa organizovanim kriminalom (član 2.); da „trgovina ljudima“ znači vrbovanje, prevoz, premeštanje, skrivanje ili prihvat lica, uz primenu pretnje ili sile ili drugih oblika prinude, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja ili stanja ugroženosti, ili davanje ili primanje novčanih sredstava ili druge koristi radi dobijanja pristanka lica koje ima kontrolu nad drugim licem u cilju iskorišćavanja, da iskorišćavanje u najmanju ruku, treba da uključi iskorišćavanje prostitucije drugih lica ili druge oblike seksualnog iskorišćavanja, prisilan rad ili pružanje usluga, služenje, ropstvo ili praksu sličnu ropstvu ili vađenje ljudskih organa (član 4. stav 1. tačka (a)); da pristanak žrtve „trgovine ljudima“ na planirano iskorišćavanje, kako se navodi u tački a) ovog člana, nema značaja ni u jednom slučaju kada se koriste sredstva pomenuta u tački (a) (član 4. stav 1. tačka (b)); da vrbovanje, prevoz, premeštanje, skrivanje ili prihvat deteta radi iskorišćavanja smatra se „trgovinom ljudima“ čak i ako ne uključuje sredstva navedena u tački (a) ovog člana (član 4. stav 1. tačka (v)); da je dete svako lice mlađe od 18 godina (član 4. stav 1. tačka (g)); da svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne ili druge mere koje su potrebne kako bi se na odgovarajući način identifikovale žrtve u saradnji sa drugim stranama ugovornicama i relevantnim organizacijama za podršku (član 10. stav 2.); da svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne ili druge mere koje su potrebne za pružanje pomoći žrtvama u njihovom fizičkom, psihološkom i socijalnom oporavku, da takva pomoć treba da obuhvati bar pomoć koja će da im omogući da se njihova prava i interesi iznesu i razmotre u odgovarajućim fazama krivičnog postupka koji se vodi protiv izvršilaca (član 12. stav 1. tačka (d)); da svaka strana ugovornica treba da pokloni odgovarajuću pažnju potrebi da se obezbedi sigurnost i zaštita žrtve (član 12. stav 2.); da svaka strana ugovornica treba da preduzme mere, gde je to potrebno i pod uslovima koje propisuje njeno domaće zakonodavstvo, u cilju saradnje sa nevladinim organizacijama, drugim nadležnim organizacijama ili drugim delovima civilnog društva koji se bave pružanjem pomoći žrtvama (član 12. stav 5.); da svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne ili druge mere koje su potrebne da se osigura da se pružanje pomoći žrtvi ne uslovljava njenim pristankom na svedočenje (član 12. stav 6.); da svaka strana ugovornica treba da osigura da žrtve imaju pristup i to od prvog kontakta sa nadležnim organima, informacijama o odgovarajućim sudskim i upravnim postupcima na jeziku koji razumeju (član 15. stav 1.); da svaka strana ugovornica treba svojim unutrašnjim pravom da obezbedi pravo na pravni savet i besplatnu pravnu pomoć žrtvama pod uslovima koje propisuje njeno unutrašnje pravo (član 15. stav 2.); da svaka strana ugovornica treba svojim unutrašnjim pravom da obezbedi pravo žrtava na odštetu od izvršilaca (član 15. stav 3.); da svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne ili druge mere kako bi se garantovala odšteta žrtvama, u skladu sa uslovima koje propisuje njeno unutrašnje pravo, na primer, osnivanjem fonda za obeštećenje žrtava ili merama ili programima za socijalnu pomoć i socijalnu integraciju žrtava, koji bi mogli da se finansiraju iz sredstava prikupljenih primenom mera iz člana 23. (član 15. stav 4.); da svaka strana ugovornica treba da razmotri usvajanje zakonodavnih i drugih mera koje su potrebne da se propišu kao krivična dela u njenom unutrašnjem pravu korišćenje usluga koje su predmet iskorišćavanja u smislu člana 4. tačka (a) ove konvencije, uz saznanje da je to lice žrtva trgovine ljudima (član 19.); da svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne i druge mere koje su potrebne da se obezbedi da se krivična dela utvrđena u skladu sa čl. od 18. do 21. kažnjavaju sankcijama koje su efikasne, srazmerne i koje odvraćaju od vršenja krivičnog dela, da takve sankcije za krivična dela iz člana 18. ako ih izvrši fizičko lice, uključuju i sankcije koje podrazumevaju lišavanje slobode koje može dovesti do izručenja (član 23. stav 1.); da svaka strana ugovornica treba da osigura da se sledeće okolnosti smatraju otežavajućim okolnostima kod određivanja kazne za krivična dela utvrđena u skladu sa članom 18. ove Konvencije – krivično delo učinjeno protiv deteta (član 24. stav 1. tačka (b)); da svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne ili druge mere koje su potrebne da bi se obezbedila efikasna i odgovarajuća zaštita od moguće odmazde ili zastrašivanja posebno u toku i posle istrage i krivičnog gonjenja izvršilaca i to za žrtve (član 28. stav 1. tačka (a)); da će dete žrtva trgovine ljudima dobiti posebne mere zaštite koje će voditi računa o njegovim najboljim interesima (član 28. stav 3.).
U Izveštaju Grupe eksperata za suzbijanje trgovine ljudima (GRETA) o sprovođenju Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima za Srbiju, usvojenom 8. novembra 2013. godine (prvi krug ocenjivanja), konstatovano je: da su državni organi Srbije načinili su niz važnih koraka u oblasti prevencije i borbe protiv trgovine ljudima i da se nacionalni zakonodavni okvir u oblasti borbe protiv trgovine ljudima razvijao se u svetlu međunarodnih obaveza države, kao i stanja i trendova trgovine ljudima u Srbiji, te da je da zakonodavstvo Republike Srbije u oblasti borbe protiv trgovine ljudima unapređeno tokom godina (par. 13.); da je Vlada Srbije usvojila je prvu Nacionalnu strategiju za borbu protiv trgovine ljudima 7. decembra 2006. godine (par.17.); da je Ministarstvo unutrašnjih poslova je 2012. godine započelo izradu nove Nacionalne strategije za period 2013-2018. godina (par. 18.); da je, na preporuku Komiteta za prava deteta, takođe urađena i Nacionalna strategija za sprečavanje i zaštitu dece od trgovine i iskorišćavanja u prostituciji i pornografiji (par. 20.); da je odlukom Vlade Republike Srbije u oktobru 2004. godine osnovan Savet za borbu protiv trgovine ljudima kao stručno savetodavno telo Vlade (22.); da je Republički tim za borbu protiv trgovine ljudima osnovan 30. maja 2002. godine kao forum na nacionalnom nivou koji okuplja relevantne aktere u koordiniranju borbe protiv trgovine ljudima (par. 24.); da su članovi Republičkog tima za borbu protiv trgovine ljudima nevladine organizacije: Astra, BeoSupport, Viktimološko društvo Srbije, Savetovalište protiv nasilja u porodici, Atina, Centar za prava deteta i Save the Children, kao i Crveni krst Srbije i Savet za prava deteta, dok su međunarodne organizacije sa svojstvom posmatrača Međunarodna organizacija za migracije (IOM), OEBS, UNICEF i Visoki komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR) (par. 25); da je Vlada Republike Srbije osnovala Centar za zaštitu žrtava trgovine 13. aprila 2012. godine sa zadatkom da vrši doslednu identifikaciju žrtava i obezbedi njihovo upućivanje na pomoć i zaštitu (par. 29.); da Konvencija definiše „žrtvu trgovine ljudima”, kao „svako fizičko lice koje je postalo žrtva trgovine ljudima kako je definisano u članu 4. Konvencije“, kao i da je prepoznavanje žrtava trgovine ljudima kao takvo od ključnog značaja, s obzirom na to da proizvodi pravo na široki dijapazon mera zaštite i pomoći definisanih u Konvenciji (par. 59.); da u zakonodavstvu Republike Srbije, žrtve trgovine ljudima nemaju pravni status kao takav, te da se svaka žrtva krivičnog dela predviđenog u članu 388. KZ smatra „oštećenom” u krivičnom postupku (par. 60.); da se GRETA poziva na Deklaraciju Ujedinjenih nacija o osnovnim načelima pravde za žrtve zločina i zloupotrebe ovlašćenja iz 1985. godine, prema kojoj se osoba može smatrati žrtvom „bez obzira na to da li je počinilac identifikovan, uhvaćen, krivično gonjen ili osuđen”. Dovoljno je da osoba predstavi razumne osnove da je bila podvrgnuta kombinaciji tri ključna elementa iz definicije trgovine ljudima koja se pominju u tački 50. (akcija, sredstvo i svrha) da bi se smatrala žrtvom trgovine ljudima (par. 61.); da je jedan od ciljeva Konvencije da izradi sveobuhvatni okvir zaštite i pružanja pomoći žrtvama i svedocima, te da bi bila efikasna, svaka aktivnost usmerena na borbu protiv trgovine ljudima na nacionalnom nivou mora biti sveobuhvatna i višesektorska, te da angažuje potrebne multidisciplinarne stručnjake (par. 63); da GRETA apeluje na državne organe Republike Srbije da donesu mere kojima se žrtvama trgovine ljudima omogućava da ostvare naknadu štete, a posebno – 1) da obezbede to da se žrtve trgovine ljudima sistematski, na jeziku koji razumeju, informišu o pravu da zahtevaju naknadu štete i postupcima za njegovo ostvarivanje, 2) da omoguće žrtvama trgovine ljudima da ostvaruju pravo na naknadu štete tako što će im omogućiti delotvoran pristup pravnoj pomoći, graditi kapacitete pravne struke da pruža podršku žrtvama u podnošenju zahteva za naknadu štete i uključiti pitanje naknade štete u postojeće programe stručnog usavršavanja službenika organa unutrašnjih poslova i pravosuđa (par.197); da s obzirom na činjenicu da nijedna žrtva trgovine ljudima nije ostvarila naknadu štete od učinilaca, GRETA apeluje na državne organe Republike Srbije da uspostave državni program naknade štete, koji bi bio dostupan žrtvama trgovine ljudima bez obzira na državljanstvo i status u pogledu boravka (par. 198); da iako pozdravlja napore organa unutrašnjih poslova i pravosuđa ka suzbijanju trgovine ljudima u Republici Srbiji, GRETA poziva državne organe Republike Srbije da rade na daljem usavršavanju i specijalizaciji istražnih organa, tužilaca i sudija da bi obezbedili delotvornu istragu i gonjenje za krivična dela trgovine ljudima, što će imati kao rezultat srazmerne sankcije koje odvraćaju od izvršenja krivičnog dela (par. 224.); da GRETA apeluje na državne organe Republike Srbije da u potpunosti koriste dostupne mere za zaštitu žrtava i svedoka trgovine ljudima i da preduzimaju dodatne mere kako bi im obezbedili odgovarajuću zaštitu od potencijalne odmazde ili zastrašivanja tokom sudskog postupka, uključujući i preispitivanje prakse neposrednog suočavanja žrtava na sudu sa licima za koja se sumnja da su trgovci ljudima (par. 232); da GRETA smatra i da državni organi Republike Srbije treba da obezbede to da deci žrtvama trgovine ljudima bude pružena posebna zaštita, uzimajući u obzir najbolje interese deteta (par. 233.).
U Izveštaju Grupe eksperata za suzbijanje trgovine ljudima (GRETA) o sprovođenju Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima za Srbiju, usvojenom 24. novembra 2017. godine (drugi krug evaluacije), analiziran je rad nacionalnih tela u oblasti borbe protiv trgovine ljudima, i to Saveta za borbu protiv trgovine ljudima, savetodavnog tela Vlade Republike Srbije (tačka 18), Republičkog tima za borbu protiv trgovine ljudima (tačka 19), Kancelarije za koordinaciju aktivnosti u borbi protiv trgovine ljudima na nacionalnom nivou, u okviru Direkcije policije, MUP RS i imenovanje Nacionalnog koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima (tačka 20), Centra za zaštitu trgovine ljudima (tačka 21), usvajanje Nacionalne strategije za sprečavanje i suzbijanje trgovine ljudima, posebno ženama i decom za period od 2017. do 2022. godine (tačka 24), obeležavanje Svetskog dana borbe protiv trgovine ljudima (30. jul) i Evropskog dana borbe protiv trgovine ljudima (18. oktobar) (tačka 49); konstatovano je da identifikovanje dece koje su žrtve trgovine ljudima spada u odgovornost Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima (tačka 130); apelovano je na državne organe Srbije da donesu mere kojima će omogućiti i zagarantovati pristup naknadi štete za žrtve trgovine ljudima, uključujući i tako što će osigurati sistematsko informisanje žrtava trgovine ljudima na jeziku koje one mogu da razumeju o pravu na zahtevanje naknade, omogućiti žrtvama trgovine ljudima da ostvare svoje pravo na naknadu štete, ohrabrivati tužioce da traže zahtev za naknadu najveće štete u najvećoj mogućoj meri i ohrabrivati sudije da razmatraju zahteve za naknadu štete u okviru krivičnih postupaka (tačka 159); u odnosu na otežavajuće okolnosti predviđene članom 388. stav 3, 4, 5, 6 i 7. Krivičnog zakonika ističe se da državni organi Srbije treba da obezbede da sve otežavajuće okolnosti predviđene u Konvenciji budu adekvatno uzete u obzir (tačka 170); GRETA beleži da je došlo do značajnog smanjenja broja krivičnih istraga slučajeva trgovine ljudima tokom 2016. godine, da su nekim slučajevima slučajevi trgovine ljudima istraživani i izneti pred sud kao druga krivična dela (poput posredovanja u prostituciji, u skladu sa članom 184. KZ) za koje su manje kazne, kao i da krivična dela manje težine od trgovine ljudima mogu takođe da omoguće zaključenje sporazuma o priznanju krivice i navodno u najmanje jednom slučaju žrtva trgovine ljudima koju je formalno identifikovao Centar za zaštitu trgovine ljudima nije prepoznata kao oštećena strana u krivičnom postupku zbog preinačenja slučaja trgovine ljudima (par. 190); GRETA smatra da državni organi Srbije treba da preduzmu korake da osiguraju da se krivična dela trgovine ljudima delotvorno istražuju i vode postupci i da dovode do srazmernih sankcija koje odvraćaju od vršenja krivičnih dela, naročito tako što će ohrabrivati tužioce i sudije da razvijaju specijalizaciju za trgovinu ljudima u pogledu uspešnog gonjenja i osuđivanja većeg broja trgovaca ljudima i sistematski sprovoditi finansijske istrage radi lociranja, oduzimanja i zaplene imovine počinilaca (par. 191.); da državni organi Srbije treba da u potpunosti iskoriste raspoložive mere za zaštitu žrtava i svedoka trgovine ljudima i da spreče zastrašivanje i ponovnu traumatizaciju tokom istrage i u toku i nakon sudskog postupka, uključujući i korišćenjem video konferencija i drugih odgovarajućih načina za izbegavanje „direktnog suočavanja“ žrtava i trgovaca ljudima i u skladu sa statusom „posebno osetljivog svedoka“ koji imaju žrtve trgovine ljudima, kao i da se mora osigurati da policijski službenici, tužioci, sudije, zaposleni u centrima za socijalni rad koji rade sa decom i lica koja postupaju kao pravni staratelji budu svesni posebne ugroženosti dece žrtava trgovine ljudima (tačka 199).
Parlamentarna skupština Saveta Evrope je u svojoj Preporuci 1325 (1997) u odnosu na trgovinu ženama i prisilnu prostituciju usvojila stanovište da je trgovina ljudima i prisilna prostitucija oblik nehumanog i ponižavajućeg ponašanja, te da predstavlja flagrantno kršenje ljudskih prava.
Komitet ministara Saveta Evrope u Preporuci o zaštiti žena od nasilja iz 2002. godine podsetio je države na obavezu ispoljavanja dužne pažnje u sprečavanju, istraživanju i kažnjavanju akata nasilja, bilo da su takvi akti preduzeti od države ili fizičkih lica i da pruže zaštitu žrtvama. Posebno se ističe da izraz „nasilje nad ženama“ obuhvata, između ostalog, postupke trgovine ženama sa ciljem njihovog seksualnog iskorišćavanja.
4.3. Odredbe zakona od značaja za odlučivanje
Članom 112. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je: da se detetom smatra lice koje nije navršilo četrnaest godina (stav 8.); da se maloletnikom smatra lice koje je navršilo četrnaest godina, a nije navršilo 18 godina (stav 9.), a maloletnim licem se smatra lice koje nije navršilo 18 godina (stav 10.). Članom 333. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da ko krije učinioca krivičnog dela ili mu prikrivanjem sredstava kojima je delo učinjeno, tragova ili na drugi način pomaže da ne bude otkriven ili ko krije osuđeno lice ili preduzima druge radnje kojima se ide za tim da se ne izvrši izrečena kazna, mera bezbednosti ili da se ne primene vaspitne mere upućivanja u vaspitnu ustanovu ili vaspitno-popravni dom, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine, a odredbom stava 2. da ko pruži pomoć učiniocu krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora preko pet godina, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. Članom 388. istog zakonika propisano je: da ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanjem ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina (član 1); da ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje pet godina (član 3.); da ko se bavi vršenjem krivičnog dela iz st. 1. do 3. ovog člana ili je delo izvršeno od strane grupe, kazniće se zatvorom najmanje pet godina (član 6.). Članom 184. Krivičnog zakonika propisano je da ko navodi ili podstiče drugog na prostituciju ili učestvuje u predaji nekog lica drugome radi vršenja prostitucije ili ko putem sredstava javnog informisanja i drugih sličnih sredstava propagira ili reklamira prostituciju, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom (stav 1.), te da ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno prema maloletnom licu, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina i novčanom kaznom (stav 2.).
Odredbama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da oštećeni ima pravo da bude obavešten o odbacivanju krivične prijave ili o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja (član 50. stav 1. tačka 5)); da oštećeni ima pravo da bude poučen o mogućnosti da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu (član 50. stav 1. tačka 7)); da oštećeni ima pravo da podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i dosuđenom imovinskopravnom zahtevu (član 50. stav 10); da ako nakon potvrđivanja optužnice javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe, sud će pitati oštećenog da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu, ako oštećeni nije prisutan, sud će ga u roku od osam dana obavestiti o odustanku javnog tužioca od optužbe i poučiti da može da se izjasni da li hoće da preuzme gonjenje i zastupa optužbu, oštećeni je dužan da se odmah ili u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana izjasni da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu, a ako nije obavešten – u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac izjavio da odustaje od optužbe, ako oštećeni izjavi da preuzima krivično gonjenje sud će nastaviti, odnosno odrediti glavni pretres, u slučaju da se oštećeni ne izjasni u roku iz stava 2. ovog člana ili izjavi da ne želi da preuzme krivično gonjenje, sud donosi rešenje o obustavi postupka odnosno presudu kojom se optužba odbija, a ako oštećeni nije prisutan na pripremnom ročištu ili glavnom pretresu, a uredno je pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta, smatraće se da neće da nastavi gonjenje i sud će doneti rešenje o obustavi postupka, odnosno presudu kojom se optužba odbija (član 52.); da svedoku koji je s obzirom na uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje, prirodu, način ili posledice izvršenog krivičnog dela, odnosno druge okolnosti slučaja posebno osetljiv, organ postupka može po službenoj dužnosti, na zahtev stranaka ili samog svedoka, odrediti status posebno osetljivog svedoka (član 103. stav 1.); da rešenje o određivanju statusa posebno osetljivog svedoka donosi javni tužilac, predsednik veća ili sudija pojedinac (član 103. stav 2.); da ako smatra da je to potrebno radi zaštite interesa posebno osetljivog svedoka, organ postupka iz stava 2. ovog člana će doneti rešenje o postavljanju punomoćnika svedoku, a javni tužilac ili predsednik suda će postaviti punomoćnika po redosledu sa spiska advokata koji sudu dostavlja nadležna advokatska komora za određivanje branilaca po službenoj dužnosti (član 76.) (član 103. stav 3.); da protiv rešenja kojim je usvojen ili odbijen zahtev nije dozvoljena posebna žalba (član 103. stav 4.); da javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih obaveza – da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad (član 283. stav 1. tačka 3)); da će u naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac odrediti rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana. Nadzor nad izvršenjem obaveza obavlja poverenik iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenja krivičnih sankcija u skladu sa propisom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa (član 283. stav 2.); da ako osumnjičeni u roku izvrši obavezu iz stava 1. ovog člana, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog, a odredba člana 51. stav 2. Zakonika neće se primeniti (član 283. stav 3.); da će predsednik veća rešenjem obustaviti krivični postupak ako ustanovi da je tužilac odustao od optužbe ili je oštećeni odustao od predloga za gonjenje (član 352. stav 1. tačka 1)).
5. Ispitivanje postojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje
Ustavni sud konstatuje da je ustavnom žalbom istaknuta povreda čl. 22, 26, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, a u odnosu na rešenje o obustavi krivičnog postupka Višeg suda u Beogradu K.br. 4219/2010 od 15. septembra 2016. godine i u odnosu na radnju Višeg suda u Beogradu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.
U fazi postupka u kojoj se razmatra postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje Ustavni sud napominje, u odnosu na istaknutu povredu člana 22. Ustava odnosno zaštitu ljudskih i manjinskih prava, da navedeni član pripada kategoriji osnovnih načela u materiji ljudskih i manjinskih prava. Kako se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, povreda ovog načela može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode.
U odnosu na istaknutu povredu člana 36. Ustava, navodi ustavne žalbe temelje se na nemogućnosti podnositeljke ustavne žalbe da podnese žalbu na rešenje o obustavi postupka Višeg suda u Beogradu K.br. 4219/2010 od 15. septembra 2016. godine, kao i nemogućnosti ulaganja redovnih ili vanrednih pravnih sredstava na navedeno rešenje o obustavi postupka s obzirom na status oštećene u postupku. Ustavni sud, razmatrajući procesne pretpostavke u odnosu na član 36. Ustava, konstatuje da je uvidom u spise predmeta uočeno da je Republičko javno tužilaštvo podnelo 27. juna 2017. godine zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine, i to na inicijativu punomoćnika oštećene, te da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 669/17 od 4. jula 2017. godine odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti podnet protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine. S obzirom na navedeno, može se zaključiti prima faciae da garancije člana 36. Ustava nisu povređene. Ustavni sud naglašava da je članom 36. Ustava na opšti način zajemčeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo u svim vrstama postupaka, pri čemu specifični aspekti ovog prava mogu biti sadržani u drugim pravima zajemčenim Ustavom, u delu u kome se garantuje procesni aspekt tih prava. Stoga će navodi ustavne žalbe koji se tiču procesnog aspekta biti dalje razmatrani u okviru prava o kome će Ustavni sud meritorno odlučivati.
Povreda člana 26. Ustava istaknuta je u odnosu na stav 2. kojim se propisuje zabrana svakog oblika trgovine ljudima i u odnosu na stav 3. kojim se propisuje zabrana prinudnog rada, pri čemu se seksualno i ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom. Navodi kojima se obrazlaže povreda navedenih odredaba zasnivaju se na okolnostima utvrđenim optužnicom od 10. decembra 2010. godine, kojom je okrivljenima stavljeno na teret da su po prethodnom dogovoru, silom i pretnjom, zloupotrebom odnosa poverenja i zavisnosti izvršili krivično delo trgovine ljudima iz člana 388. stav 3. i 1. Krivičnog zakonika, odnosno na tome da je prekvalifikacijom krivičnog dela posle pet godina i šest meseci od podizanja optužnice i vođenja krivičnog postupka u pet puta održanog glavnog pretresa, na samom kraju postupka po izmenjenoj optužnici, postupak obustavljen u odnosu na krivično delo posredovanje u prostituciji iz člana 184. Krivičnog zakonika, odnosno u odnosu na krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. Krivičnog zakonika, čime je došlo do povrede navedenih odredaba člana 26. Ustava. S obzirom na to da je okosnica krivičnog postupka bila trgovina ljudima, te da je Ustavom u stavu 2. člana 26. izričito propisana zabrana svakog oblika trgovine ljudima, Ustavni sud konstatuje da su ispunjene procesne pretpostavke za razmatranje ustavne žalbe u odnosu na navedeni stav člana 26. Ustava. Zabrana prinudnog rada iz stava 3. člana 26. Ustava, i to konkretno seksualnim iskorišćavanjem lica u nepovoljnom položaju, može se steći inter alia u zabrani trgovine ljudima s obzirom na to da je seksualno iskorišćavanje silom i pretnjom kao vidovima prinude obuhvaćeno u samom određenju pojma trgovine ljudima. Ustavni sud ovakav stav u odnosu na određenje prinudnog rada zauzima imajući u vidu odredbu Konvencije Međunarodne organizacije rada o prinudnom radu (Konvencija br. 29) u kojoj je propisano da se pod prinudnim ili obaveznim radom podrazumeva svaki rad ili usluga koja se od neke osobe zahteva pod pretnjom bilo kakve kazne i na koji ta osoba nije dovobrovoljno pristala (član 2. stav 1.). Ustavni sud ističe da u pogledu ocene procesnih pretpostavki za meritorno razmatranje navedene povrede stava 2. i stava 3. člana 26. Ustava, ima u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava, a na osnovu člana 18. stav 3. Ustava. S obzirom na to da član 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u svom određenju sadrži zabranu prinudnog ili obaveznog rada, a ne sadrži izričitu zabranu trgovine ljudima, Evropski sud za ljudska prava je razmatrao da li slučajevi trgovine ljudima sa ciljem seksualnog iskorišćavanja potpadaju pod opseg prinudnog ili obaveznog rada iz člana 4. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (videti slučajeve Rantsev protiv Kipra i Rusije, predstavka broj 25965/04, presuda od 7. januara 2010. godine i S.M. protiv Hrvatske, predstavka broj 60561/14, presuda Velikog veća od 25. juna 2020. godine). Pravni stav Evropskog suda za ljudska prava je da trgovina ljudima potpada pod opseg člana 4. Evropske konvencije, te da će taj sud razmatrati navode o trgovini ljudima kada se steknu konstitutivni elementi propisani međunarodnim instrumentima – radnja, sredstvo i cilj, odnosno da pojam prinudnog rada ima za cilj zaštitu od slučajeva ozbiljne eksploatacije, kao što je prisilna prostitucija, bez obzira da li su, u određenim okolnostima slučaja, povezani sa specifičnim kontekstom trgovine ljudima (videti predmet Evropskog suda za ljudska prava: S.M. protiv Hrvatske, predstavka broj 60561/14, presuda Velikog veća od 25. juna 2020. godine, st. 290, 303 (ii)). Stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome pojam prinudnog rada u sebi može pod određenim uslovima inkorporirati i pojam trgovine ljudima potvrđuje gledište da je pojam prinudnog rada, čak i kada se on odnosi na seksualno iskorišćavanje, širi od pojma trgovine ljudima. Kako je u Ustavu Republike Srbije u članu 26. izričito propisana zabrana svih oblika trgovine ljudima, utoliko se ova zabrana ima razmatrati kao poseban pravni institut u skladu sa međunarodnim instrumentima i nacionalnim pravnim okvirom. S obzirom na navedeno, Ustavni sud će razmatranje istaknutih povreda vršiti u odnosu na stav 2. člana 26. Ustava.
Navodi podnositeljke ustavne žalbe u odnosu na povredu člana 32. Ustava odnose se na primenu procesnih pravila krivičnog postupka, kao i na povredu prava da sud u razumnom roku odluči o pravima i obavezama. Kako garancije člana 26. stav 2. obuhvataju materijalni aspekt i procesni aspekt zabrane trgovine ljudima, Ustavni sud zaključuje da će navode o nepoštovanju procesnih pravila razmatrati u okviru razmatranja garancija procesnog aspekta zabrane svakog oblika trgovine ljudima. Element odredbe člana 32. Ustava koji se odnosi na dužinu trajanja postupka biće zasebno razmatran, naročito imajući u vidu odredbe o posebnoj hitnosti postupka za trgovinu ljudima u kojima se kao žrtva pojavljuje dete.
6. Ocena osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi zabrane svakog oblika trgovine ljudima
6.1. Osnovni stavovi u odnosu na zabranu svih oblika trgovine ljudima zajemčenu članom 26. stav 2. Ustava
Ustavni sud, prilikom razmatranja osnovanosti navoda o povredi zabrane svih oblika trgovine ljudima, polazi od konstatacije da je trgovina ljudima moderan vid ropstva i da je kao takva suprotna principu humanosti, da vređa ljudsko dostojanstvo i fundamentalne vrednosti na kojima počiva civilizovano demokratsko društvo. Ovakav stav počiva na činjenici da je zabrana svih oblika trgovine ljudima izričito propisana Ustavom Republike Srbije odredbom člana 26. stav 2. Stav zasnovan na istoj vrednosnoj oceni zauzeo je i Evropski sud za ljudska prava u više svojih presuda (Rantsev protiv Kipra i Rusije, predstavka broj 25965/04, presuda od 7. januara 2010. godine, stav 282; Chowdury and others protiv Grčke, predstavka broj 21884/2015, presuda od 30. marta 2017. godine, stav 93; S.M. protiv Hrvatske, predstavka broj 60561/14, presuda Velikog veća od 25. juna 2020. godine, stav 289.).
Ustavnopravna zabrana trgovine ljudima, kao specifičnog fenomena savremenog doba, detaljno je razrađena nizom međunarodnopravnih akata i nacionalnih propisa. Iako je krivičnopravni aspekt najvažniji aspekt sprovođenja ustavnopravne zabrane trgovine ljudima, on nije jedini. Niz međunarodnih instrumenata tvori pravni okvir kojim se propisuju pozitivne obaveze države u odnosu na zabranu trgovine ljudima, kako u odnosu na izvršioce trgovine ljudima, tako i u odnosu na žrtve trgovine ljudima. Kako je Ustavom propisano da su potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju (član 16. Ustava), a prema hijerarhiji pravnih akata potvrđeni međunarodni ugovori nalaze se ispod Ustava i iznad zakona (član 194. Ustava), utoliko će prilikom primene i tumačenja člana 26. stav 2. Ustava Ustavni sud imati u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela na sebe ratifikovanjem relevantnih međunarodnih ugovora, konkretno navedenih u tački 4.2. obrazloženja ove odluke. Ovo se posebno odnosi na primenu i tumačenje člana 388. Krivičnog zakonika, sa obzirom na činjenicu da je ovo delo sistematizovano u okviru glave XXXIV Krivičnog zakonika Republike Srbije, kojom su obuhvaćena krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.
Razmatrajući sadržinu ustavne zabrane svakog oblika trgovine ljudima Ustavni sud konstatuje da ona obuhvata tri grupe pozitivnih obaveza države: 1) obavezu uspostavljanja zakonodavnog i administrativnog okvira za sprečavanje i kažnjavanje trgovine ljudima; 2) obavezu zaštite žrtava trgovine ljudima kroz obezbeđenje mera prevencije, evidentiranja i pomoći takvim licima; 3) obavezu sprovođenja istrage i sudskog postupka kada postoji opravdana sumnja da je došlo do izvršenja krivičnog dela trgovine ljudima. Navedene tri grupe pozitivnih obaveza države u odnosu na zabranu trgovine ljudima prepoznate su u jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava i to konkretno u slučajevima u kojima je razmatrana trgovina ljudima sa ciljem seksualnog iskorišćavanja (videti predmete Evropskog suda za ljudska prava: Rantsev protiv Kipra i Rusije, predstavka broj 25965/04, presuda od 7. januara 2010. godine, st. 285-289; S.M. protiv Hrvatske, predstavka broj 60561/14, presuda Velikog veća od 25. juna 2020. godine, st. 304-306.).
Navedene pozitivne obaveze države svoj izraz dobijaju kroz materijalni i procesni aspekt ispunjenja obaveza. Materijalni aspekt pozitivnih obaveza države ogleda se u kreiranju zakonskog i administrativnog pravnog okvira u odnosu na lica okrivljena za trgovinu ljudima, kao i u kreiranju zakonskog i administrativnog okvira u odnosu na žrtve trgovine ljudima. Procesni aspekt ogleda se u postupanju po navedenim odredbama, kako u fazi istrage, tako i u fazi sudskog postupka. Razmatrajući materijalni aspekt, Ustavni sud konstatuje da je pojam trgovine ljudima, kao pojave zabranjene Ustavom u članu 26. stav 2, definisan u međunarodnim ugovorima i Krivičnom zakoniku Republike Srbije.
U domenu međunarodnog prava trgovina ljudima definisana je međunarodnim ugovorima usvojenim pod okriljem Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope, ratifikovanim od strane Republike Srbije. Određenje trgovine ljudima u konvenciji Ujedinjenih nacija – Međunarodnoj konveciji o transnacionalnom organizovanom kriminalu, odnosno njoj pratećem Protokolu za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje krijumčarenja ljudi, posebno žena i dece (Protokol iz Palerma) odnosi se na trgovinu ljudima u kojoj se pojavljuju elementi inostranosti i organizovane kriminalne grupe. S obzirom na to da se u ovom ustavnosudskom predmetu ne pojavljuju navedena dva elementa, Ustavni sud zauzima stav da navedeni ugovor i protokol ne tvore pravni okvir za ovde konkretan predmet razmatranja. No, nezavisno od toga, Ustavni sud konstatuje da su ostali elementi pojmovnog određenja trgovine ljudima na isti način koncipirani u definiciji Protokola iz Palerma i u definiciji Konvencije Saveta Evrope o borbi proti trgovine ljudima. Navedeni elementi međunarodnopravne definicije trgovine ljudima preuzeti su u definiciji krivičnog dela trgovine ljudima u članu 388. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Elementi koji specifično određuju trgovinu ljudima su: 1. radnja – vrbovanje, prevoženje, prebacivanje, skrivanje ili primanje lica; 2. sredstvo (način) – pretnja ili primena sile, ili drugih oblika prinude, otmica, prevara, obmana, zloupotreba ovlašćenja ili teškog položaja, davanje ili primanje novca ili koristi da bi se dobio pristanak lica koje ima kontrolu nad drugim licem; 3. cilj (namera eksploatacije) – prostitucija ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenje, upotreba u pornografske svrhe, uspostavljanje ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima.
Opšte određenje pojma trgovine ljudima, u aspektu žrtve trgovine ljudima, ne pravi razliku po osnovu pola ili uzrasta. Međutim, s obzirom na specifične aspekte koje ovo delo dobija kada se kao žrtve pojavljuju žene ili deca, kreiran je posebni normativni okvir sa ciljem akcentovanja posebno teškog položaja žena i dece. Konvencijom o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena Republika Srbija se obavezala da će preduzeti sve podesne mere, uključujući i zakonodavne, radi suzbijanja svih oblika trgovine ženama (član 6.).
U pogledu uzrasta, pored Konvencije o pravima deteta, koja određuje da se pod detetom smatra svako ljudsko biće koje nije napunilo 18 godina (član 1.) i Konvencijom Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima detetom se smatra lice koje je mlađe od 18 godina (član 4. tačka g)). S obzirom na potrebu posebne zaštite dece, članom 388. Krivičnog zakonika predviđeno je da je posebna otežavajuća okolnost prilikom izvršenja trgovine ljudima, kada je delo izvršeno prema maloletnom licu, odnosno licu mlađem od 18 godina.
Drugi aspekt zabrane trgovine ljudima zasnovan na uzrastu tiče se elementa sredstva, odnosno načina izvršenja ovog krivičnog dela. Sa stanovišta Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, pristanak deteta na iskorišćavanje nema značaja za konstituisanje dela trgovine ljudima, odnosno pravno je irelevantno da li je dete pristalo da bude iskorišćavano (član 4, tačka (v)). S obzirom na to Ustavni sud konstatuje da je prilikom razmatranja elemenata trgovine ljudima, kada se kao žrtva trgovine pojavljuje dete, dovoljno da se steknu elementi radnje i cilja odnosno namere iskorišćavanja.
Sa stanovišta materijalnog aspekta zabrane trgovine ljudima poseban set pozitivnih obaveza države kreiran je u odnosu na žrtvu trgovine ljudima. Konvencijom Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima države su se prevashodno obavezale na usvajanje zakonodavnih ili drugih mera koje su potrebne kako bi se na odgovarajući način identifikovale žrtve, i to u saradnji sa drugim stranama ugovornicama, kao i relevantnim organizacijama za podršku (član 10. stav 2.). Pored toga, države su se obavezale na usvajanje zakonodavnih ili drugih mera potrebnih za pružanje pomoći žrtvama u njihovom fizičkom, psihološkom i socijalnom oporavku; pomoć treba da obuhvati, između ostalog, savetovanje i informisanje, posebno o njihovim zakonskim pravima i uslugama koje su im dostupne, pomoć koja će im omogućiti da se njihova prava i interesi iznesu i razmotre u odgovarajućim fazama krivičnog postupka koji se vodi protiv izvršilaca (član 12, stav 1). Države su se obavezale izričitom odredbom ove konvencije da će „pokloniti odgovarajuću pažnju potrebi da se obezbedi sigurnost i zaštita žrtve“ (član 12. stav 2.). Pored toga, države su se obavezale i na preduzimanje mera, u interesu žrtve, saradnje sa nevladinim organizacijama, drugim nadležnim organizacijama i delovima civilnog društva koji se bave pružanjem pomoći žrtvama (član 12. stav 5). U odnosu na fazu istrage i krivičnog gonjenja, države su se obavezale na usvajanje zakonodavnih ili drugih mera potrebnih da bi se obezbedila efikasna i odgovarajuća zaštita od moguće odmazde ili zastrašivanja za žrtve, svedoke, članove porodice (član 28. stav 1.). Status žrtve trgovine ljudima obavezuje državu da obezbedi svojim unutrašnjim pravom ostvarenje prava na odštetu od izvršilaca (član 15. stav 3.).
U situaciji kada je žrtva dete, pozitivna obaveza države u materijalnom aspektu može se sagledati u opštem smislu u odnosu na položaj deteta, kreiran Konvencijom o pravima deteta i u posebnom smislu kreiran Konvencijom Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima. U opštem smislu država se obavezala na preduzimanje svih odgovarajućih zakonodavnih, administrativnih, socijalnih i obrazovnih mera radi zaštite deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povreda ili zloupotrebe, zanemarivanja ili nemarnog odnosa, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući i seksualnu zloupotrebu, dok je na brizi kod roditelja, zakonitih staratelja ili nekog drugog lica kome je poverena briga o detetu (član 19. stav 1.), kao i da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja bude interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.).
Odredbama Fakultativnog protokola o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji, uz Konvenciju o pravima deteta, propisano je da će države ugovornice zabraniti prodaju dece, dečju prostituciju i dečju pornografiju, kao što je predviđeno ovim Protokolom (član 1.), kao i da će države ugovornice usvojiti odgovarajuće mere za zaštitu prava i interesa dece žrtava postupaka zabranjenih ovim Protokolom u svim fazama krivičnog postupka, naročito – a) priznavanjem ranjivosti dece žrtava i prilagođavanjem postupaka kako bi se priznale njihove posebne potrebe kad se pojavljuju u svojstvu svedoka, b) obaveštavanjem dece žrtava o njihovim pravima, njihovoj ulozi i obimu, vremenskom rasporedu i napredovanju postupka i ishodu njihovih slučajeva, c) dopuštanjem da se predstave i razmotre gledišta, potrebe i preokupacije dece žrtava, u postupku u kom su pogođeni njihovi lični interesi, na način koji je u skladu sa pravilima nacionalnog procesnog prava; d) obezbeđivanjem odgovarajućih usluga podrške deci žrtvama tokom čitavog pravnog postupka; g) izbegavanjem nepotrebnog odlaganja razmatranja slučajeva i izvršavanja naloga ili odluka o davanju obeštećenja deci žrtvama (član 8, stav 1.).
U smislu Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima posebno je propisana obaveza da, ukoliko je dete žrtva trgovine ljudima, država kreira posebne mere zaštite koje će voditi računa o njegovim najboljim interesima (član 28. stav 4.).
Procesni aspekt pozitivnih obaveza, u odnosu na zabranu svih oblika trgovine ljudima zajemčene članom 26. stav 2. Ustava, podrazumeva primenu svih relevantnih pravnih normi tokom postupka istrage i sudskog krivičnog postupka. Iako je ovako formulisana obaveza postavljena na opšti način u odnosu na svako krivično delo, kao i svaki krivični postupak, te predstavlja odraz principa zakonitosti u krivičnom postupku, u situaciji krivičnog postupka u kome se sudi za trgovinu ljudima, ova obaveza dobija poseban akcenat, s obzirom na činjenicu da je trgovina ljudima izričito zabranjena Ustavom. Ustavni sud je shvatanja, koje je izraženo i u jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava, da vođenje postupka protiv okrivljenog za trgovinu ljudima mora da bude delotvorno, takvo da može da dovede do potpunog rasvetljenja svih aspekata dela i do pravilne odluke suda u odnosu na sankcionisanje okrivljenog (videti navedenu presudu u predmetu S.M. protiv Hrvatske, par. 308, 313.).
Obaveza vođenja postupka protiv okrivljenih za trgovinu ljudima jedan je od segmenata šire postavljenog procesnog aspekta i ona ne može zavisiti od prijavljivanja žrtve trgovine ljudima ili pak njenih srodnika. Da bi istraga bila delotvorna, ona mora biti nezavisna od svih lica koja su uključena ili su u vezi sa događajima, a sama inicijativa za vođenje krivičnog postupka se ne može prepustiti na odgovornost žrtvi (videti napred citirane presude Evropskog suda za ljudska prava: Rantsev protiv Kipra i Rusije, stav 288; S.M. protiv Hrvatske, stav 314.). Ustavni sud prihvata i stav Evropskog suda za ljudska prava da obaveza delotvornosti ne znači obavezu donošenja osuđujuće presude, s obzirom na to da je procesni aspekt koncipiran kao obaveza sredstva, a ne cilja (S.M. protiv Hrvatske, par. 315.).
U odnosu na sudski postupak specifično, obaveza delotvornosti podrazumeva sveobuhvatno sagledavanje svih činjenica konkretnog slučaja (S.M. protiv Hrvatske, st. 316-317.). Sve činjenice moraju se sagledati u njihovoj međusobnoj povezanosti kako bi se zadovoljio zahtev delotvornosti. Suprotno tome, davanje prevage samo jednoj činjenici moglo bi da dovede do narušenja zahteva delotvornosti sudskog postupka. Sudski postupak koji je delotvorno sproveden mora rezultirati donošenjem sudske odluke. Ovo ne znači da postoji obaveza na donošenje osuđujuće presude i izricanje kazne, već obavezu sudskog odlučivanja u predmetima trgovine ljudima, čime se, između ostalog, obezbeđuje da svi aspekti svakog konkretnog slučaja budu u potpunosti sagledani i ocenjeni od strane suda. Sudska odluka je ta koja obezbeđuje da teška krivična dela ne prođu nekažnjeno i kojom se obezbeđuje puni efekat pravnog sistema i u vidu preventivnog delovanja, kako generalne, tako i specijalne prevencije.
6.2. Primena osnovnih stavova u vezi zabrane svih oblika trgovine ljudima na konkretan slučaj
S obzirom na okolnosti konkretnog predmeta, pozitivne obaveze države u odnosu na ustavnu zabranu svih oblika trgovine ljudima potrebno je sagledati kroz materijalni i procesni aspekt. Navedene povrede prava u ustavnoj žalbi grupisane su sa stanovišta procesnog aspekta pozitivnih obaveza koje sudovi imaju u odnosu na žrtvu trgovine ljudima i sa stanovišta pozitivnih obaveza koje sudovi imaju u odnosu na tok krivičnog postupka.
6.2.1. Ustavni sud konstatuje da je sa stanovišta materijalnog aspekta svojih pozitivnih obaveza, Republika Srbija znatno pre relevantnog perioda u ovom predmetu (jun 2009. – novembar 2009. godine) ratifikovala ili potpisala relevantne međunarodne ugovore koji se odnose na borbu protiv trgovine ljudima – Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravima deteta, Fakultativni protokol o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji uz Konvenciju o pravima deteta, kao i Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Konvenciju Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima Republika Srbija potpisala je 16. maja 2005. godine, a ratifikovala 14. aprila 2009. godine.
Članom 388. Krivičnog zakonika propisano je krivično delo trgovine ljudima.
U odnosu na materijalni aspekt položaja žrtve trgovine ljudima, Ustavni sud konstatuje primedbu nadzornog tela Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima GRETA, a s obzirom na član 10. stav 2. Konvencije, da u zakonodavstvu Republike Srbije, žrtve trgovine ljudima nemaju pravni status kao takav, te da se svaka žrtva krivičnog dela predviđenog u članu 388. KZ smatra „oštećenom” u krivičnom postupku. Ustavni sud takođe konstatuje da je odredbama Zakonika o krivičnom postupku predviđeno da svedoku koji je s obzirom na uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje, prirodu, način ili posledice izvršenog krivičnog dela, odnosno druge okolnosti slučaja posebno osetljiv, organ postupka može po službenoj dužnosti, na zahtev stranaka ili samog svedoka, odrediti status posebno osetljivog svedoka (član 103. stav 1.), te da rešenje o određivanju statusa posebno osetljivog svedoka donosi javni tužilac, predsednik veća ili sudija pojedinac (član 103. stav 2.), kao i da ako smatra da je to potrebno radi zaštite interesa posebno osetljivog svedoka, organ postupka iz stava 2. ovog člana će doneti rešenje o postavljanju punomoćnika svedoku, a javni tužilac ili predsednik suda će postaviti punomoćnika po redosledu sa spiska advokata koji sudu dostavlja nadležna advokatska komora za određivanje branilaca po službenoj dužnosti. S obzirom na usvojena zakonska rešenja, moguće je pružiti pravnu zaštitu oštećenom koji je po svojoj prirodi žrtva trgovine ljudima.
Pored odredaba vezanih konkretno za sudski postupak, Republika Srbija je razvila mrežu organa na različitim nivoima sa zadatkom sprečavanja trgovine ljudima, evidentiranja žrtava trgovine ljudima, kao i pružanja različitih vidova pomoći, i to Savet za borbu protiv trgovine ljudima kao savetodavno telo Vlade Republike Srbije, Republički tim za borbu protiv trgovine ljudima i Centar za zaštitu trgovine ljudima u čijoj je nadležnosti identifikovanje dece koje su žrtve trgovine ljudima. Prva Strategija borbe protiv trgovine ljudima usvojena je 2006. godine i nije bila vremenski ograničena.
Ustavni sud smatra da je Republika Srbija ispunila materijalni aspekt svoje pozitivne obaveze da obezbedi zakonodavni okvir za borbu protiv trgovine ljudima, da je kontinuirano preduzimala mere obrazovanja mreže tela za sprečavanje trgovine ljudima i zaštitu žrtava trgovine ljudima, obezbedila saradnju sa nevladinim sektorom i usvajala nacionalne strategije za borbu protiv trgovine ljudima.
6.2.2. U odnosu na procesni aspekt pozitivnih obaveza Ustavni sud će najpre razmotriti povredu prava žrtve trgovine ljudima, odnosno oštećene u konkretnom sudskom postupku. U ustavnoj žalbi je istaknuto da sud nije uzeo u obzir da je žrtva dete, da je dva puta saslušana, da je na glavnim pretresima bila izložena neprijatnostima i strahu, usled čega je kod oštećene došlo do sekundarne viktimizacije, da je oštećena pretrpela značajan intenzitet psihičkog bola usled povrede prava ličnosti i slobode, kao i strah, kako u periodu izvršenja krivičnog dela koje je okrivljenom optužnicom stavljeno na teret, a tako i tokom sudskog postupka gde je bila konstantno izložena sekundarnoj viktimizaciji kao žrtva trafikinga. Navode da je oštećena tokom glavnog pretresa trpela dodatnu traumu i stres potkrepljuje veštačenjem sudskih veštaka koji su konstatovali da je oštećena trpela posledice pretrpljene traume koje se detektuje kao postraumatski stresni poremećaj, te da zbog pretrpljenog straha kroz koji je prošla izvršenjem krivičnog dela od strane okrivljenih nastoji da potisne proživljena iskustva i uspostavi kontrolu nad dešavanjima u sopstvenom životu. Podnositeljka ističe da su okončanjem postupka, na način na koji je okončan, obesmišljena prava oštećene kao žrtve krivičnog dela, ali i samo slovo zakona čija ujednačena primena u praksi treba da pruži sigurnost građana Republike Srbije, jer se svrha kažnjavanja ogleda kako u društvenoj osudi učinioca krivičnog dela, tako i u prevenciji od budućeg vršenja krivičnih dela kroz pretnju osudom.
Uvidom u spise predmeta, Ustavni sud konstatuje da je u vreme izvršenja dela podnositeljka ustavne žalbe imala 16, odnosno 17 godina, kao i da su navodi sudskih veštaka tačno preneti u navodima ustavne žalbe. Dodatno Ustavni sud konstatuje da je saslušana dva puta, da je tokom glavnog pretresa oštećena usmeno tražila da je ne saslušavaju pred okrivljenima, kao i da je punomoćnica oštećene uputila podnesak Višem sudu u Beogradu u kome je predloženo da postupajući sud donese rešenje kojim će oštećenoj M. Đ. dodeliti status posebno osetljivog svedoka kako bi se „sprečilo ponavljanje sekundarne viktimizacije kojoj je oštećena bila izložena prilikom prethodnog saslušanja“. Ustavni sud konstatuje da o ovim zahtevima sud nije doneo odluku.
Takođe, punomoćnica oštećene tražila je da se oštećena sasluša uz upotrebu tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka. U podnesku je istaknuto da M. Đ. na glavni pretres dolazi pod strahom i stresom. Viši sud u Beogradu nikada nije doneo odluku ni o ovom zahtevu punomoćnika. Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje da je oba puta kada je ispitivana kao svedok, podnositeljka ispitana bez prisustva javnosti, ali da je samo prvi put ispitana bez prisustva okrivljenih.
Tokom postupka sud nije preduzimao mere pomoći žrtvi, u pogledu savetovanja i informisanja o zakonskim pravima i uslugama koje su dostupne žrtvama, niti meru u pravcu fizičkog, psihološkog i socijalnog oporavka. Ustavni sud je uvidom u spise konstatovao da je u jednom delu sudskog postupka učestvovala predstavnica nevladine organizacije ASTRA – Akcija protiv trgovine ljudima, koja je pružala psihološku potporu žrtvi tokom glavnih pretresa. Međutim, prisustvo psihologa u sudskom postupku obezbeđeno je aktivnošću sestre oštećene, a ne aktivnošću suda. U odnosu na saradnju sa drugim organizacijama i državnim organima čija je nadležnost i zadatak da evidentiraju, zaštite i pruže pomoć žrtvama trgovine ljudima sud nije preduzeo ni jednu meru.
Ustavni sud na ovom mestu ponavlja da se Republika Srbija odredbama Konvencije Saveta Evrope za borbu protiv trgovine ljudima obavezala na pružanje pomoći žrtvama trgovine ljudima, obavezala da će pokloniti odgovarajuću pažnju potrebi da se obezbedi sigurnost i zaštita žrtava, kao i da će preduzimati mere u interesu žrtve na saradnju sa nadležnim organizacijama i nevladinim organizacijama koje se bave pružanjem pomoći žrtvama (član 12). Takođe, Ustavni sud ponavlja i da je u Republici Srbiji osnovan znatan broj različitih državnih tela kojima je zadatak evidentiranje i pružanje pomoći žrtvama trgovine ljudima, pored postojanja aktivnog nevladinog sektora.
Ustavni sud na ovom mestu ističe da ima u vidu stavove GRETA istaknute u prvom krugu ocenjivanja primene Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima u odnosu na Srbiju, kojima se apeluje na državne organe Republike Srbije da u potpunosti koriste dostupne mere za zaštitu žrtava i svedoka trgovine ljudima i da preduzimaju dodatne mere kako bi im obezbedili odgovarajuću zaštitu od potencijalne odmazde ili zastrašivanja tokom sudskog postupka, uključujući i preispitivanje prakse neposrednog suočavanja žrtava na sudu sa licima za koja se sumnja da su trgovci ljudima (par. 232), kao i stav GRETA da državni organi Republike Srbije treba da obezbede to da deci žrtvama trgovine ljudima bude pružena posebna zaštita, uzimajući u obzir najbolje interese deteta (par. 233.).
S obzirom na navedeno, i konkretno da sud tokom postupka nije pružio ni jednu meru zaštite i pomoći oštećenoj koja je u vreme vršenja krivičnog dela bila dete prema međunarodnim ugovorima, odnosno maloletno lice prema Krivičnom zakoniku, da nije prilagodio vođenje postupka nalazu sudskog veštaka u kome je konstatovano stanje traumatizovanosti žrtve, da nije odgovorio na zahtev za dobijanje statusa posebno osetljivog svedoka, kao i zahtev u odnosu na metod ispitivanja oštećene kao svedoka, a što je dovelo do sekundarne viktimizacije oštećene, Ustavni sud nalazi da je u ovom aspektu postupka došlo do povrede pozitivne obaveze države u odnosu na žrtvu trgovine ljudima nepoštovanjem mera prevencije, zaštite i pomoći takvim licima zajemčene članom 26. stav 2. Ustava.
6.2.3. Sa stanovišta procesnog aspekta pozitivnih obaveza u odnosu na tok krivičnog postupka navodima ustavne žalbe izneto je:
- da je prvobitno optužnicom okrivljenima stavljeno na teret da su izvršili krivično delo trgovine ljudima iz člana 388. stav 6. u vezi st. 3. i 1. Krivičnog zakonika;
- da na osnovu svih izvedenih dokaza tokom postupka nedvosmisleno proizlazi da su okrivljeni u grupi, silom i pretnjom zloupotrebavajući teške prilike maloletne oštećene vršili njenu eksploataciju primoravajući je na pružanje seksualnih usluga za koje su uzimali novac od klijenta, što su i sami u svojim odbranama potvrdili;
- da je u odnosu na okrivljene V.S. i D.B. krivično delo trgovine ljudima prekvalifikovano u krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije, a potom je na osnovu toga u odnosu na okrivljenog I.P. krivično delo trgovine ljudima prekvalifikovano u krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela;
- da su obeležja krivičnog dela posredovanje u prostituciji dovođenjem u vezu klijenta i osobe koja se prostituiše bez naknade ili uz naknadu, pri čemu osoba koja se prostituiše ima mogućnost da bira i odbija klijente, da određuje način aranžmana i vrstu pružanja seksualnih usluga, a naročito izbor prestanka bavljenja prostitucijom;
- da je u konkretnom slučaju „potpuno zanemarena činjenica da se radi o maloletnoj oštećenoj, te da za postojanje krivičnog dela trgovine ljudima prema maloletnom licu uopšte i nije potrebno dokazivati upotrebu sile, pretnje ili drugih sredstava izvršenja, već samo izvršenje neke u zakonu navedene radnje izvršenja ovog krivičnog dela preduzete u cilju eksploatacije maloletnog lica. Iz svega navedenog, očigledno i nedvosmisleno proizlazi da se u konkretnom slučaju ne radi o kvalifikovanom obliku krivičnog dela posredovanje u vršenju prostitucije ni o krivičnom delu pomoć izvršiocu posle izvršenog krivičnog dela, već o kvalifikovanom obliku krivičnog dela trgovine ljudima“;
- da postupajući javni tužilac nije mogao da primeni oportunitet prema okrivljenom I.P, a imajući u vidu da je optužnica potvrđena;
- da Viši sud u Beogradu nije mogao da donese osporeno rešenje K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine, jer nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za to;
- da je „Viši sud u Beogradu suprotno članu 52. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pre proteka propisanog roka, računajući od dana izjave javnog tužioca o odustanku od optužbe, u kom roku je ona mogla i imala pravo da se izjasni da želi da zastupa optužbu i stekne položaj oštećene kao tužioca i to van glavnog pretresa, doneo osporavano rešenje o obustavi postupka i oglasio ga pravnosnažnim. Na taj način Sud je grubo povredio prava oštećene propisane članom 50. (pravo na obaveštenje o odbacivanju krivične prijave ili o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja) i članom 52. (pravo da se izjasni u propisanom roku da li želi da preuzme krivično gonjenje)“.
Ceneći pitanje ispunjenosti procesnog aspekta pozitivnih obaveza u odnosu na sudski postupak za krivično delo trgovine ljudima, u ovom konkretnom slučaju vođenom u predmetu K. 4219/10 Višeg suda u Beogradu, Ustavni sud ponavlja napred istaknuti stav da sudski postupak mora biti delotvoran, te da je poštovanje svih procesnih pravila uslov zadovoljenja zahteva delotvornosti.
Ustavni sud je, sa stanovišta ustavne zabrane trgovine ljudima zajemčene članom 26. stav 2. Ustava, kao i relevantnog međunarodnopravnog i zakonskog pravnog okvira, ocenio da za konstituisanje krivičnog dela trgovine ljudima kada se kao žrtva trgovine ljudima pojavljuje dete pristanak nije neophodan, u konkretnom slučaju i dodatno zbog ranjivog položaja oštećene kao maloletnog lica koje potiče iz nepotpune porodice i ranjive socijalne grupe. Nadležni državni organi, u konkretnom slučaju Više javno tužilaštvo u Beogradu i Viši sud u Beogradu, imali su obavezu da vode postupak za krivično delo trgovine ljudima na bazi svih konstitutivnih elemenata konkretnog slučaja i svih raspoloživih dokaza i da na kraju donesu relevantnu sudsku odluku. Delotvornost sudskog postupka može biti povređena ukoliko posle pet godina i šest meseci vođenja postupka, pet puta održanog glavnog pretresa od 24 puta zakazivanog, dvostrukim svedočenjem oštećene u postupku koji se vodio po optužnici za trgovinu ljudima, zamenik javnog tužioca na kraju dokaznog postupka preinači delo, „odloži krivično gonjenje“ primenjujući institut iz člana 283. ZKP, a sud obustavi krivični postupak. Dodatno sa stanovišta procesnog aspekta pozitivnih obaveza suda, Ustavni sud konstatuje da je nedostavljanjem rešenja o obustavi postupka oštećenoj, kako bi se izjasnila da li želi da stupi na mesto javnog tužioca, oštećena lišena bilo kakve mogućnosti da preuzme krivično gonjenje, da zastupa optužbu i sopstvenim aktivnostima doprinese sprovođenju celokupnog postupka.
U odnosu na primenu načela oportuniteta Ustavni sud i na ovom mestu ukazuje da njegova primena, iako je načelno ustavnopravno prihvatljiva, ne mora nužno biti opravdana u svakom konkretnom slučaju. Istaknuto se posebno odnosi na situacije uslovljenog oportuniteta krivičnog gonjenja, s obzirom na vrstu i prirodu obaveze koja je određena osumnjičenom i kategoriju oštećene o kojoj se radi, a u konkretnom slučaju je u pitanju dete, koje po definiciji u suštinskom smislu spada u posebno ranjive žrtve krivičnog dela, a u pravnom smislu, kao i u skladu sa Ustavom (član 64.), načelno uživa pojačanu pravnu zaštitu (videti Odluku Ustavnog suda Už- 9956/2016 od 29. decembra 2020. godine).
Ustavni sud konstatuje da je načelo oportuniteta, kojim se odstupa od načela legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja, utemeljeno na potrebi da se izbegnu dugotrajni skupi krivični postupci, te da je primenjivo na lakša krivična dela, u pogledu kojih se inače vodi skraćeni postupak. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ponavlja da je načelo oportuniteta u konkretnom slučaju primenjeno posle pet godina i šest meseci vođenja postupka, čime je povređen suštinski ratio ovog procesnog mehanizma.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da su osnovani navodi podnositeljke da postupajući javni tužilac nije mogao da primeni institut odlaganja krivičnog gonjenja iz člana 283. ZKP prema okrivljenom I.P, a imajući u vidu da je optužnica potvrđena. Naime, naredbom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1113/10 – Keo 28/16 od 18. maja 2016. godine odloženo je krivično gonjenje okrivljenog I.P, a osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine, na osnovu člana 352. stav 1. tačka 1) ZKP obustavljen je krivični postupak prema I.P. Član 283. ZKP nije se mogao primeniti u fazi glavnog pretresa u kojoj se nalazio krivični postupak, a ta nepravilnost je dovela i do nepravilne primene člana 352. ZKP, kao i do onemogućavanja podnositeljke da preuzme krivično gonjenje i da zastupa optužbu u smislu člana 52. ZKP.
S obzirom na činjenicu da je načelo oportuniteta primenjeno na osnovu prekvalifikovanja krivičnog dela iz teškog dela trgovine ljudima u lako delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela, pri čemu je žrtva dete, pogrešnom primenom procesnih pravila, Ustavni sud i na ovom mestu ukazuje da je zabrana trgovine ljudima zajemčena Ustavom i da s obzirom na procesni aspekt ustavne zabrane svih oblika trgovine ljudima, proizlazi zaključak da se za krivično delo trgovina ljudima mora voditi postupak temeljnim razmatranjem svih konstitutivnih elemenata i raspoloživih dokaza do donošenja odluke suda.
Ustavni sud ističe da ima u vidu stavove GRETA istaknute u drugom krugu evaluacije primene Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima u odnosu na Srbiju, a u kojoj je istaknuto da u odnosu na otežavajuće okolnosti predviđene članom 388. stav 3, 4, 5, 6 i 7. Krivičnog zakonika, državni organi Srbije treba da obezbede da sve otežavajuće okolnosti predviđene u Konvenciji budu adekvatno uzete u obzir (tačka 170), u ovde konkretnom slučaju okolnost da je oštećena u vreme vršenja dela bila dete. Takođe, Ustavni sud ima u vidu i navode GRETA da je u Srbiji došlo do značajnog smanjenja broja krivičnih istraga slučajeva trgovine ljudima tokom 2016. godine, a da su u nekim slučajevima slučajevi trgovine ljudima istraživani i izneti pred sud kao druga krivična dela poput posredovanja u prostituciji, u skladu sa članom 184. KZ (tačka 190). U Izveštaju GRETA ističe se da državni organi Srbije treba da preduzmu korake da osiguraju da se krivična dela trgovine ljudima delotvorno istražuju i vode krivični postupci i da dovode do srazmernih sankcija koje odvraćaju od vršenja krivičnih dela, naročito tako što će ohrabrivati tužioce i sudije da razvijaju specijalizaciju za trgovinu ljudima u pogledu uspešnog gonjenja i osuđivanja većeg broja trgovaca ljudima i sistematski sprovoditi finansijske istrage radi lociranja, oduzimanja i zaplene imovine počinilaca (tačka 191).
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nadležni državni organi – Više javno tužilaštvo u Beogradu i Viši sud u Beogradu nisu ispunili svoje pozitivne obaveze u procesnom aspektu u odnosu na zabranu svih oblika trgovine ljudima zajemčene članom 26. stav 2. Ustava, tj. da sprovedu delotvoran i pravičan postupak, koji bi rezultirao donošenjem relevantne sudske presude. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki i u ovom aspektu povređeno pravo iz člana 26. stav 2. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).
Ustavni sud nije poništio osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine imajući u vidu da je za krivično delo koje je stavljeno na teret okrivljenom (krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. u vezi stava 1.) nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.
7. Ocena osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava, a imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, navedena lica se mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04 od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, i to od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.
U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imala svojstvo oštećene, pri čemu je istakla imovinskopravni zahtev, te je Ustavni sud ocenio da je aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava.
Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava, Ustavni sud je, krećući se u okviru navoda i razloga ustavne žalbe, utvrdio da je podnositeljka istakla imovinskopravni zahtev 1. decembra 2010. godine u toku istrage, kao i da je krivični postupak pravnosnažno okončan 15. septembra 2016. godine, iz čega sledi da je, u odnosu na podnositeljku trajao pet godina i devet meseci, i to samo u prvom stepenu sudskog postupka.
Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja samog krivičnog postupka za podnositeljku. Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.
Prvo, Ustavni sud ukazuje da je od 24 puta zakazivanog, glavni pretres održan svega pet puta, pri čemu je imao u vidu i dinamiku zakazivanja glavnog pretresa. Drugo, glavni pretres je u najvećoj meri odlagan usled opravdane sprečenosti advokata odbrane da prisustvuju pretresu, a što se ne može staviti na teret ni sudu ni podnositeljki ustavne žalbe. Treće, Ustavni sud napominje da podnositeljka i njen punomoćnik nisu doprineli trajanju osporenog krivičnog postupka. Četvrto, Sud konstatuje da je podnositeljka u trenutku preduzimanja radnje izvršenja krivičnog dela od strane okrivljenih bila maloletna (16 godina, odnosno 17 godina), te da je okrivljenom I.P. prvobitno stavljeno na teret krivično delo trgovine ljudima, a nakon toga krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Takođe, Ustavni sud je posebno imao u vidu i to da je podnositeljka podnela zahtev za određivanje statusa posebno osetljivog svedoka 9. oktobra 2015. godine zbog „dodatne traumatizacije koju ponovljenim svedočenjima proživljava“, a kako je to u samom zahtevu navedeno. Navedene činjenice nesporno ukazuju na izuzetan značaj i težinu samog krivičnog postupka za podnositeljku ustavne žalbe.
Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i to da je u toku krivičnog postupka bio štrajk advokata, zatim činjeničnu i pravnu složenost krivičnog postupka – da je bilo troje okrivljenih, kao i više svedoka, da su izvedena psihijatrijska veštačenja, da je jednom izvršena izmena i preciziranje optužnog akta, ali nalazi da je to, u konkretnom slučaju, bilo od značaja samo za utvrđenje visine naknade nematerijalne štete.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 2. izreke.
8. Nadoknada nematerijalne štete
Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na zabranu trgovine ljudima iz člana 26. stav 2. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu (tačka 2. izreke) i objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (tačka 5. izreke). Takođe, na osnovu iste odredbe Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, takođe u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu (tačka 4. izreke).
Prilikom odlučivanja o visini naknada nematerijalnih šteta za ustavna prava čiju je povredu podnositeljka ustavne žalbe pretrpela, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njihovo utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio, sa jedne strane, značaj postupka za podnositeljku ustavne žalbe, te činjenicu da je podnositeljka imala svojstvo oštećene u postupku, i to da je u trenutku preduzimanja radnje izvršenja krivičnog dela bila maloletna, kao i dužinu trajanja krivičnog postupka, a sa druge strane, životni standard građana u Republici Srbiji, kao i visinu naknade nematerijalne štete koju je u istovrsnim predmetima dosuđivao Evropski sud za ljudska prava.
Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nijedan novčani iznos ne može da bude kompenzacija za povrede ljudskih prava koje je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe, ali nalazi da dosuđeni iznosi nematerijalne štete, uz objavljivanje Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavljaju pravično zadovoljenje podnositeljki zbog utvrđene povrede prava iz člana 26. stav 2. i člana 32. stav 1. Ustava.
9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.
Slični dokumenti
- Kzz 1042/2023: Odbijanje zahteva za zaštitu zakonitosti zbog navodno nezakonitih dokaza
- Už 17471/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava deteta u postupku sporazuma o priznanju krivičnog dela
- Už 7951/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neistraživanja zločina iz mržnje
- Gž 3536/2013: Naknada nematerijalne štete žrtvi krivičnog dela trgovine ljudima