Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u sporu za naknadu štete zbog manje isplaćene plate

Kratak pregled

Odbijena kao neosnovana ustavna žalba profesionalnog vojnika zbog povrede prava na pravično suđenje. Navodi o pristrasnosti sudova ocenjeni su kao nepotkrepljeni, a primena materijalnog prava kao ustavnopravno prihvatljiva, jer se plate utvrđuju podzakonskim aktima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivice Milekovića iz Banja Luke, Republika Srpska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. februara 2010. godine, doneo je

 

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ivice Milekovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 764/08 od 1. oktobra 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž-I 1936/07 od 20. septembra 2007. godine.

 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Ivica Mileković iz Banja Luke, Republika Srpska, je 24. decembra 2008. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 764/08 od 1. oktobra 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž-I 1936/07 od 20. septembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je istaknuto da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, jer su navedeni sudovi doneli osporene odluke ne primenjujući merodavne zakone, već primenjujući „obrazac koji je stvoren na sastanku zastupnika tužene strane, sa jedne strane, i predsednika Vrhovnog suda Srbije, te predsednika građanskog odeljenja VSS, koji ima za cilj da se po svaku cenu tužbeni zahtev tužioca, koji se odnosi na vojne plate, odbije“. Dalje je izneto da je Okružni sud „podržao“ presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2966/03 kojom je odbijen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, mada je u toj prvostepenoj odluci, po oceni podnosioca, bilo niza nepravilnosti, te da je ta presuda Okružnog suda „rezultat postignutog obrasca sa održanog sastanka sa tuženom stranom“. Navodi se i da je „pre postignutog dogovora sa tuženom stranom sa održanog sastanka“, Okružni sud u drugim većima donosio drugačije odluke od osporene presude, kao i da su Okružni sudovi u Sremskoj Mitrovici i Leskovcu potvrdili prvostepene presude kojima je usvojen isti tužbeni zahtev, što je po mišljenju podnosioca „valjan dokaz da tamo gde nije primenjen obrazac ... da je primenjen zakon“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u pismene isprave priložene spisima ovog predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije, Ministarstva odbrane, kojom je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade materijalne štete, koja mu je pričinjena uskraćivanjem plate u punom iznosu zbog neodređivanja vrednosti boda prema članu 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima i pogrešno obračunate plate za vremenski period od 1. januara 2000. godine pa do 28. februara 2004. godine, isplati određene iznose koji su taksativno navedeni za svaki mesec, sa zakonskom zateznom kamatom. Presudom P. 2966/03 od 5. decembra 2006. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je odbio ovaj tužbeni zahtev kao neosnovan. U obrazloženju presude je navedeno da je rešenjem-naredbom nadležnog organa tužene utvrđena plata tužioca po svim osnovama, da je ono pravnosnažno, jer ga tužilac nije osporio niti tražio izmenu, te da je plata tužiocu za sporni period isplaćena upravo po tom rešenju i u skladu sa Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije i Odlukom Savezne Vlade o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa, pa da stoga ne postoji odgovornost organa tužene, jer nezakonitog rada nije bilo. Takođe se navodi da je sud u dokaznom postupku izveo sve predložene dokaze za koje je našao da su od uticaja za utvrđivanje relevantnih činjenica za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.

Odlučujući o žalbi, Okružni sud u Beogradu je 20. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu Gž-I 1936/07 kojom je odbio žalbu tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe kao neosnovanu i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2966/03 od 5. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge koje u bitnom prihvata i Okružni sud u postupku po žalbi. Naime, Okružni sud nalazi da su „neosnovani žalbeni navodi kojima se ukazuje na to da je u konkretnom slučaju tužilac pretrpeo štetu u smislu odredbe čl. 155. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je nesumnjivo utvrđeno da je tužiocu plata isplaćivana u skladu sa odlukom nadležnog organa iz čega proizilazi da nije bilo nezakonitog rada državnog organa usled čega je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu plata u većem iznosu od one koja mu je utvrđena odlukom nadležnog organa“.

Vrhovni sud Srbije je 1. oktobra 2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca podnetoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž-I 1936/07 od 20. septembra 2007. godine, doneo osporenu presudu Rev. 764/08 kojom se podneta revizija odbija kao neosnovana. U obrazloženju ove odluke je navedeno da se plata profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci određuje u skladu sa podzakonskim aktom i pojedinačnim rešenjem, a ne neposredno na osnovu člana 75. Zakona o Vojsci, citirajući pritom stav Saveznog ustavnog suda iznet u rešenju tog suda IVU. 32/96 od 15. maja 1996. godine, prema kome je smisao odredbe člana 75. Zakona o Vojsci da se odredi visina potrebne sume sredstava za plate u budžetu. Takođe je navedeno da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku na koju taj sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je neosnovan razlog revizije da pobijanom i prvostepenom presudom nisu dati razlozi o odlučnim činjenicama na kojima je zasnovana odluka o tužbenom zahtevu. Po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, „pobijana i prvostepena presuda sadrže neprotivrečne razloge o okolnostima koje nisu protivrečne sadržini dokaza izvedenih u postupku“.

U obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2125/07 od 1. novembra 2007. godine, na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, se navodi da „nema mesta za odgovornost tužene na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima zbog nezakonitog rada“, jer je „tužiocu kao licu u radnom odnosu kod tuženog redovno isplaćivana zarada u skladu sa odlukom nadležnog organa“. Do odgovornosti tužene, kako se navodi dalje u obrazloženju, „bi došlo ukoliko bi nadležni organ bez zakonski propisanog razloga uskraćivao isplatu u celini ili delimično ili vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po izvršnim rešenjima odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao. U takvoj situaciji sud u parničnom postupku ocenjuje da li postoji zakonski osnov odgovornosti tužene države za naknadu tako nastale štete. Međutim kako su u izvršavanju obaveze isplate plata prema tužiocu organi tužene postupali u skladu sa donetim konačnim i pravnosnažnim pojedinim rešenjem, nema nezakonitog ili nepravilnog rada tog organa kao osnova odgovornosti države za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da o žalbi protiv presude odlučuje drugostepeni sud (član 355. stav 3.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici, da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. st. 1. i 2.); da će drugostepeni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu kad nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 375.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći i po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.); da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 405. stav 1.);

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“ br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), koji se primenjuje u konkretnom sporu, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto-zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto-zarada iz ovog stava, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.).

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02), koja se primenjuje u konkretnom sporu, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000), koja se primenjuje u konkretnom sporu, bilo je propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0, prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. Ispitujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Naime, pravo na pravično suđenje predstavlja kompleksno pravo koje sadrži niz prava koja treba da obezbede određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama i zaštite stranke od proizvoljne primene prava od strane sudova. Ustavni sud konstatuje da pravo na nepristrasno suđenje, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u postupku, da Zakon o parničnom postupku propisuje mehanizam za zaštitu ovog prava, a to su isključenje i izuzeće sudije. Tako su odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ovog zakona propisani razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se, pak, pretpostavlja dok se ne dokaže da ponašanje postupajućeg sudije ili njegova lična ubeđenja dovode u sumnju njegovu nepristrasnost u konkretnom sudskom predmetu, što, saglasno odredbi člana 66. stav 2. ovog zakona, predstavlja razlog za izuzeće. Ustavni sud je imao u vidu značaj prava na nepristrasno suđenje, kao i posledice koje povredom tog prava mogu nastati, te je zaključio da se ono, pored prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka, garantuje strankama i u postupku po reviziji.

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, pravo na nepristrasno suđenje mu je povređeno zato što u postupku odlučivanja po njegovoj tužbi za naknadu štete nadležni sudovi nisu primenjivali merodavne propise, već „obrazac koji je stvoren na održanom sastanku zastupnika tužene strane, sa jedne strane, i predsednika VSS, te predsednika građanskog odeljenja VSS ... koji ima za cilj da se po svaku cenu tužbeni zahtev tužilaca ... odbije“. Ustavni sud je, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da navedena tvrdnja podnosioca ustavne žalbe o zavisnosti i pristrasnosti postupajućih sudija Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije nije potkrepljena i dokazima.

Ustavni sud je, nasuprot tome, utvrdio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom na osnovu zakona, dajući ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima se one zasnivaju. Naime, po oceni Ustavnog suda, Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije su u osporenim odlukama odgovorili na bitne navode podnosioca i obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja suda i neprihvatljive primene materijalnog prava.

Ustavni sud je ocenio i da pozivanje podnosioca ustavne žalbe na pravno shvatanje izraženo u odluci Vrhovnog suda Srbije Rev. 2125/97 od 1. novembra 2007. godine, nije od značaja, jer se to pravno shvatanje odnosi na uskraćivanje ili selektivnost u isplati plate, a ne na određivanje pripadajućeg iznosa plate, pri čemu je i u toj presudi Vrhovni sud bio istog stanovišta u pogledu odnosnog pitanja kao i u ovde osporenoj revizijskoj odluci.

6. Saglasno izloženom i odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao nesnovanu.

7. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

 

dr Bosa Nenadić

 

 

 

 

 

 

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivice Milekovića iz Banja Luke, Republika Srpska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. februara 2010. godine, doneo je

 

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ivice Milekovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 764/08 od 1. oktobra 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž-I 1936/07 od 20. septembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivica Mileković iz Banja Luke, Republika Srpska, je 24. decembra 2008. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 764/08 od 1. oktobra 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž-I 1936/07 od 20. septembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je istaknuto da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, jer su navedeni sudovi doneli osporene odluke ne primenjujući merodavne zakone, već primenjujući „obrazac koji je stvoren na sastanku zastupnika tužene strane, sa jedne strane, i predsednika Vrhovnog suda Srbije, te predsednika građanskog odeljenja VSS, koji ima za cilj da se po svaku cenu tužbeni zahtev tužioca, koji se odnosi na vojne plate, odbije“. Dalje je izneto da je Okružni sud „podržao“ presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2966/03 kojom je odbijen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe, mada je u toj prvostepenoj odluci, po oceni podnosioca, bilo niza nepravilnosti, te da je ta presuda Okružnog suda „rezultat postignutog obrasca sa održanog sastanka sa tuženom stranom“. Navodi se i da je „pre postignutog dogovora sa tuženom stranom sa održanog sastanka“, Okružni sud u drugim većima donosio drugačije odluke od osporene presude, kao i da su Okružni sudovi u Sremskoj Mitrovici i Leskovcu potvrdili prvostepene presude kojima je usvojen isti tužbeni zahtev, što je po mišljenju podnosioca „valjan dokaz da tamo gde nije primenjen obrazac ... da je primenjen zakon“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u pismene isprave priložene spisima ovog predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije, Ministarstva odbrane, kojom je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade materijalne štete, koja mu je pričinjena uskraćivanjem plate u punom iznosu zbog neodređivanja vrednosti boda prema članu 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima i pogrešno obračunate plate za vremenski period od 1. januara 2000. godine pa do 28. februara 2004. godine, isplati određene iznose koji su taksativno navedeni za svaki mesec, sa zakonskom zateznom kamatom. Presudom P. 2966/03 od 5. decembra 2006. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je odbio ovaj tužbeni zahtev kao neosnovan. U obrazloženju presude je navedeno da je rešenjem-naredbom nadležnog organa tužene utvrđena plata tužioca po svim osnovama, da je ono pravnosnažno, jer ga tužilac nije osporio niti tražio izmenu, te da je plata tužiocu za sporni period isplaćena upravo po tom rešenju i u skladu sa Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije i Odlukom Savezne Vlade o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa, pa da stoga ne postoji odgovornost organa tužene, jer nezakonitog rada nije bilo. Takođe se navodi da je sud u dokaznom postupku izveo sve predložene dokaze za koje je našao da su od uticaja za utvrđivanje relevantnih činjenica za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.

Odlučujući o žalbi, Okružni sud u Beogradu je 20. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu Gž-I 1936/07 kojom je odbio žalbu tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe kao neosnovanu i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2966/03 od 5. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge koje u bitnom prihvata i Okružni sud u postupku po žalbi. Naime, Okružni sud nalazi da su „neosnovani žalbeni navodi kojima se ukazuje na to da je u konkretnom slučaju tužilac pretrpeo štetu u smislu odredbe čl. 155. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je nesumnjivo utvrđeno da je tužiocu plata isplaćivana u skladu sa odlukom nadležnog organa iz čega proizilazi da nije bilo nezakonitog rada državnog organa usled čega je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu plata u većem iznosu od one koja mu je utvrđena odlukom nadležnog organa“.

Vrhovni sud Srbije je 1. oktobra 2008. godine, odlučujući o reviziji tužioca podnetoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž-I 1936/07 od 20. septembra 2007. godine, doneo osporenu presudu Rev. 764/08 kojom se podneta revizija odbija kao neosnovana. U obrazloženju ove odluke je navedeno da se plata profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci određuje u skladu sa podzakonskim aktom i pojedinačnim rešenjem, a ne neposredno na osnovu člana 75. Zakona o Vojsci, citirajući pritom stav Saveznog ustavnog suda iznet u rešenju tog suda IVU. 32/96 od 15. maja 1996. godine, prema kome je smisao odredbe člana 75. Zakona o Vojsci da se odredi visina potrebne sume sredstava za plate u budžetu. Takođe je navedeno da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku na koju taj sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je neosnovan razlog revizije da pobijanom i prvostepenom presudom nisu dati razlozi o odlučnim činjenicama na kojima je zasnovana odluka o tužbenom zahtevu. Po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, „pobijana i prvostepena presuda sadrže neprotivrečne razloge o okolnostima koje nisu protivrečne sadržini dokaza izvedenih u postupku“.

U obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2125/07 od 1. novembra 2007. godine, na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, se navodi da „nema mesta za odgovornost tužene na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima zbog nezakonitog rada“, jer je „tužiocu kao licu u radnom odnosu kod tuženog redovno isplaćivana zarada u skladu sa odlukom nadležnog organa“. Do odgovornosti tužene, kako se navodi dalje u obrazloženju, „bi došlo ukoliko bi nadležni organ bez zakonski propisanog razloga uskraćivao isplatu u celini ili delimično ili vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po izvršnim rešenjima odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao. U takvoj situaciji sud u parničnom postupku ocenjuje da li postoji zakonski osnov odgovornosti tužene države za naknadu tako nastale štete. Međutim kako su u izvršavanju obaveze isplate plata prema tužiocu organi tužene postupali u skladu sa donetim konačnim i pravnosnažnim pojedinim rešenjem, nema nezakonitog ili nepravilnog rada tog organa kao osnova odgovornosti države za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da o žalbi protiv presude odlučuje drugostepeni sud (član 355. stav 3.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici, da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. st. 1. i 2.); da će drugostepeni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu kad nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 375.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći i po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 399.); da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 405. stav 1.);

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“ br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), koji se primenjuje u konkretnom sporu, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto-zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto-zarada iz ovog stava, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.).

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02), koja se primenjuje u konkretnom sporu, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000), koja se primenjuje u konkretnom sporu, bilo je propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0, prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. Ispitujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Naime, pravo na pravično suđenje predstavlja kompleksno pravo koje sadrži niz prava koja treba da obezbede određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama i zaštite stranke od proizvoljne primene prava od strane sudova. Ustavni sud konstatuje da pravo na nepristrasno suđenje, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u postupku, da Zakon o parničnom postupku propisuje mehanizam za zaštitu ovog prava, a to su isključenje i izuzeće sudije. Tako su odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ovog zakona propisani razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se, pak, pretpostavlja dok se ne dokaže da ponašanje postupajućeg sudije ili njegova lična ubeđenja dovode u sumnju njegovu nepristrasnost u konkretnom sudskom predmetu, što, saglasno odredbi člana 66. stav 2. ovog zakona, predstavlja razlog za izuzeće. Ustavni sud je imao u vidu značaj prava na nepristrasno suđenje, kao i posledice koje povredom tog prava mogu nastati, te je zaključio da se ono, pored prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka, garantuje strankama i u postupku po reviziji.

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, pravo na nepristrasno suđenje mu je povređeno zato što u postupku odlučivanja po njegovoj tužbi za naknadu štete nadležni sudovi nisu primenjivali merodavne propise, već „obrazac koji je stvoren na održanom sastanku zastupnika tužene strane, sa jedne strane, i predsednika VSS, te predsednika građanskog odeljenja VSS ... koji ima za cilj da se po svaku cenu tužbeni zahtev tužilaca ... odbije“. Ustavni sud je, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da navedena tvrdnja podnosioca ustavne žalbe o zavisnosti i pristrasnosti postupajućih sudija Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije nije potkrepljena i dokazima.

Ustavni sud je, nasuprot tome, utvrdio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom na osnovu zakona, dajući ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima se one zasnivaju. Naime, po oceni Ustavnog suda, Okružni sud u Beogradu i Vrhovni sud Srbije su u osporenim odlukama odgovorili na bitne navode podnosioca i obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja suda i neprihvatljive primene materijalnog prava.

Ustavni sud je ocenio i da pozivanje podnosioca ustavne žalbe na pravno shvatanje izraženo u odluci Vrhovnog suda Srbije Rev. 2125/97 od 1. novembra 2007. godine, nije od značaja, jer se to pravno shvatanje odnosi na uskraćivanje ili selektivnost u isplati plate, a ne na određivanje pripadajućeg iznosa plate, pri čemu je i u toj presudi Vrhovni sud bio istog stanovišta u pogledu odnosnog pitanja kao i u ovde osporenoj revizijskoj odluci.

6. Saglasno izloženom i odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao nesnovanu.

7. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić