Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog povrede razumnog roka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao sedam godina, sud je ocenio da je bio složen i da je podnosilac doprineo dužem trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, mr Milan Marković, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Miletića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bojana Miletića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45377/10.

2. Odbacuje se ustavna žalba Bojana Miletića izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45377/10 od 17. oktobra 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 579/12 od 27. novembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Miletić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 25. februara 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac smatra da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, te predlaže da se utvrdi povreda označenog prava i da mu se odredi naknada nematerijalne štete. U ustavnoj žalbi podnosilac ističe nezadovoljstvo zbog visine dosuđene naknade nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45377/10 (ranije spis Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 118/05) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. oktobra 2005. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete.

U sprovedenom postupku zakazano je, najpre, šest pripremnih ročišta od kojih su tri održana, a ostala tri nisu održana na zahtev punomoćnika tužioca. Zatim je zakazano još 21 ročište za glavnu raspravu, od kojih je 15 održano i na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca (tri puta) i tri svedoka, kao i medicinskim veštačenjem, i to najpre od strane sudskog veštaka traumatologa A. F, koje je jednom dopunjeno, i veštaka neuropsihijatra D. M, a zatim i od strane komisije veštaka. Ostalih šest ročišta nije održano, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i tri zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka.

Na zahtev punomoćnika tužioca, Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem od 11. marta 2009. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko komisije sudskih veštaka u sastavu M. K, V. I. i Z.Đ. U vezi sa tim rešenjem, sudski veštak Z. Đ. je dostavio prvostepenom sudu nalaze i mišljenja od 12. i 30. novembra 2009. godine i pri tome se još dva puta izjašnjavao, dok je sudski veštak M. K. dostavio nalaz i mišljenje 15. novembra 2010. godine koje je u dva navrata dopunio, 26. avgusta i 21. novembra 2011. godine. U navedenom periodu, prvostepeni sud je četiri puta nalagao sudskom veštaku M. K. da, u skladu sa pravilima struke, u potpunosti postupi po rešenju suda od 11. marta 2009. godine, i u tom smislu je doneo rešenje o novčanom kažnjavanju tog sudskog veštaka.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45377/10 od 17. oktobra 2011. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 200.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom ; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 200.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom ; stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene bolove isplati iznos od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah preko dosuđenog iznosa od 200.000,00 dinara do traženog iznosa od 500.000,00 dinara, isplati iznos od 300.000,00 dinara, kao i za pretrpljene bolove preko dosuđenog iznosa od 100.000,00 dinara do traženog 300.000,00 dinara, isplati iznos od 200.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom; stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti i slobode isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom šestim izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka; stavom sedmim izreke odbijen je kao neosnovan predlog tužioca kojim je tražio oslobođenje od plaćanja sudskih taksi.

Protiv navedene prvostepene presude stranke su izjavile žalbe 17. i 21. novembra 2011. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 579/12 od 27. novembra 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45377/10 od 17. oktobra 2007. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom, šestom i sedmom njene izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45377/10 od 17. oktobra 2011. godine u stavu petom njene izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti i slobode isplati iznos od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. oktobra 2011. godine, kao dana donošenja prvostepene presude do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je , na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti , utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 579/12 od 27. novembra 2012. godine, kojom je prav nosnažno okončan ovaj postupak, proteklo sedam godina i jedan mesec.

Navedeno trajanje postupka, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio činjenično i pravno složen, jer je tužbom istaknut tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete po četiri osnova, što je od suda iziskivalo da se izjasni o pravnom osnovu svakog od pojedinih zahteva, te da na okolnosti osnova i visine postavljenog zahteva sprovede obiman dokazni postupak, uključujući i veštačenja različite medicinske specijalnosti koje su nužno dovela do produžetka parničnog postupka.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika, doprineo dužem trajanju postupka. Ovo zato što tri pripremna ročišta nisu održana na zahtev punomoćnika podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud istovremeno konstatuje da je efikasno okončanje postupka bilo u interesu podnosioca.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prvostepeni sud ročišta zakazivao redovno i u kratkim vremenskim razmacima. Bilo je zakazan o 27 ročišta ( šest pripremnih), s tim da od devet neodržanih ročišta, samo jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Razlozi za neodržavanje zakazanih ročišta su bili na strani podnosioca ustavne žalbe, ali i sudskih veštaka. Ustavni sud, pri tome, ukazuje da je, na zahtev punomoćnika podnosioca, rešenjem prvostepenog suda od 11. marta 2009. godine, nakon sprovedenog medicinskog veštačenja, određeno novo – kontrolno medicinsko veštačenje preko komisije sudskih veštaka, pri čemu je sudski veštak M. K. dostavio nalaz i mišljenje tek 15. novembra 2010. godine, koje je u dva navrata dopunio, 26. avgusta i 21. novembra 2011. godine. U tom periodu prvostepeni sud je bio aktivan i više puta nalagao ovom sudskom veštaku da u potpunosti postupi po rešenju suda od 11. marta 2009. godine, i u tom smislu je doneo rešenje o njegovom novčanom kažnjavanju. Ustavni sud ističe da je postupak pred Apelacionim sudom u Beogradu, po žalbama stranaka, okončan u roku od godinu dana, računajući od dana izjavljivanja žalbi do dana donošenja drugostepene presude.

Polazeći od prethodno izvršene analize svih činilaca koji su od značaja za ocenu razumne dužine trajanja postupka, a posebno doprinosa podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju, kao i složenosti predmetnog postupka, Ustavni sud je našao da se, u konkretnom slučaju, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45377/10 od 17. oktobra 2007. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 579/12 od 27. novembra 2012. godine, Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može preispitivati valjanost zaključaka redovnih sudova koja su stvar diskrecione ocene postupajućeg suda – u konkretnom slučaju pitanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. U ustavnoj žalbi podnosilac nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su nadležni sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja i proizvoljno primenjujući materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu nepoštovanja garancija prava na pravično suđenje. Ustavni sud ističe da o visini naknade nematerijalne štete odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva razum nosti i proporcionalnosti, te da samo dosuđena naknada koja bi bila beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra, ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje. Stoga je, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić