Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti zahteva za naknadu za korišćenje vozila

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje. Podnosilac, kao primalac lizinga, nije bio aktivno legitimisan da traži naknadu za korišćenje vozila koje je angažovala vojska, jer to pravo pripada vlasniku – davaocu lizinga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi R. R. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. R. izjavljena protiv presude Višeg suda u Subotici Gž. 371/10 od 23. februara 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. R. iz V. podneo je 6. aprila 2011. godine, preko punomoćnika N. M, advokata iz I, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Subotici Gž. 371/10 od 23. februara 2011. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao: da drugostepeni sud kao razlog za odbijanje tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, navodi da je teretno vozilo koje je 1999. godine od strane tužene Republike Srbije korišćeno za potrebe odbrane zemlje, u vreme angažovanja od strane tužioca bilo korišćeno po osnovu ugovora o lizingu, po kome je davalac lizinga bio DP „B.“ iz V, a primalac lizinga tužilac, odnosno podnosilac ustavne žalbe; da je prema stavu drugostepenog suda, samo primalac lizinga mogao tražiti naknadu od tužene za angažovanje vozila, jer je on u to vreme bio vlasnik vozila; da je odluka drugostepenog suda suprotna odredbi člana 219. Zakona o obligacionim odnosima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priložnu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu 6. aprila 2009. godine , Opštinskom sudu u Bačkoj Topoli protiv tužene Republike Srbije za naknadu štete na ime angažovanja teretnog motornog vozila u iznosu od 60.375,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. jula 1999. godine do isplate.

Presudom Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P. 331/09-10 od 24. septembra 2009. godine, u stavu prvom izreke presude , obavezana je tužena da tužiocu na ime angažovanja teretnog motornog vozila isplati iznos od 60.375,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. jula 1999. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 18.030,00 dinara, a u slučaju docnje , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. septembra 2009. godine do isplate.

Presudom Višeg suda u Subotici Gž. 371/10 od 23. februara 2011. godine je usvojena žalba tužene, a ožalbena prvostepena presuda od 24. septembra 2009. godine je preinačena, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveze tužena da mu na ime duga za angažovanje teretnog motornog vozila isplati iznos od 60.375,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. jula 1999. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 18.030,00 dinara, a u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom , počev od 24. septembra 2009. godine do isplate. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je prvostepeni sud u toku postupka utvrdio da je Vojska Jugoslavije VP. 5920/4 Bačka Topola, angažovala i koristila vozilo koje je uzela od tužioca za vreme njegovog učestvovanja u ratu u periodu od 5. aprila do 26. juna 1999. godine i da je visina naknade za korišćenje navedenog vozila za navedeni periodu utvrđena na osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze i Tarif e propisan e uz Uredbu; da je drugostepeni sud na osnovu dokaza priloženih spisima predmeta utvrdio da tužilac kao primalac lizinga nije aktivno legitimisan da zahteva naknadu za korišćenje vozila, već da bi mu kao primaocu mogla pripasti samo naknada štete usled nemogućnosti korišćenja vozila pod zakonskim uslovima; da je ugovor o lizingu zaključen 31. januara 1997. godine između DP „B .“ iz V. kao davaoca lizinga i tužioca, kao primaoca lizinga, za navedeno vozilo, na 48 mesečnih rata, te da nakon isplate svih rata i ispunjenja obaveza navedenih u ugovoru primalac lizinga, tužilac, postaje vlasnik vozila i da je s obzirom na vreme zaključenja ugovora o lizingu, vreme otplate i vreme korišćenja navedenog vozila za potrebe Vojske Jugoslavije u odbrani zemlje, zaključeno da tužilac u vreme korišćenja vozila nije bio vlasnik vozila za čije korišćenje traži naknadu. Prema Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze za korišćenje stvari koje su vlasnici stvari dužni da predaju za potrebe odbrane zemlje, vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom koja je data u prilogu ove uredbe i čini njen sastavni deo. Dalje se ističe da bi tužilac mogao da zahteva naknadu štete, jer mu je u navedenom periodu onemogućeno korišćenje vozila koje mu je bilo potrebno za obavljanje prevozničke delatnosti, ali tada visina štete ne bi obavezno morala biti jednaka iznosu koji propisuje Uredba (jer po Uredbi naknada pripada vlasniku), a tužilac bi u tom slučaju morao dokazivati visinu štete koju je trpeo zbog nemogućnosti korišćenja stvari, a obzirom na istaknuti prigovor zastarelosti morao bi dokazivati da njegovo potraživanje nije zastarelo, a takvih dokaza nije bilo. Drugostepeni sud je utvrdio da je , prema odredbama člana 223. Zakona o parničnom postupku , teret dokazivanja na tužiocu i da je neosnovano prvostepeni sud zaključio o osnovu za isplatu, jer isti nije dokazan.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st . 1. i 2.) i da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.) .

Zakonom o odbrani („Službeni glasnik SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) bilo je propisano: da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 36/98), koja je bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa između podnosioca ustavne žalbe i tužene, bilo je propisano: da su za potrebe odbrane zemlje vlasnici stvari dužni da predaju, pored ostalog, motorna, prevozna i specijalna vozila ( član 4. tačka 1)); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je data u prilogu ove uredbe i čini njen sastavni deo ( član 19. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari, te da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana - mesečno unazad ( član 20. st. 1. i 4.).

Članom 4. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni glasnik SRJ“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, brisana je odredba člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne oba veze („Službeni glasnik RS“, broj 36/98).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je utvrdio da podnosi lac ustavne žalbe nije aktivno legitimisan da zahteva naknadu za korišćenje vozila po osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, jer to pravo pripada davaocu lizinga kao vlasniku vozila, a tužiocu, odnosno podnosiocu bi kao primaocu lizinga mogla pripasti samo naknada štete usled nemogućnosti korišćenja vozila pod zakonskim uslovima.

Znači, u slučaju upotrebe tuđe stvari bez pravnog osnova, lice koje istu koristi, dužno je naknaditi koristi, i to licu koje je imalo pravo upotrebe navedene stvari, jer je neovlašćenim korišćenjem tuženog upravo njemu uskraćena mogućnost korišćenja svog prava na istoj stvari. To lice ne mora biti vlasnik te stvari, ono može biti na primer njen zakupac ili korisnik po nekom drugom pravnom osnovu.

Međutim, Ustavni sud, polazeći od toga da sudovi nisu vezani za pravni osnov tužbe, ali jesu za činjenični supstrat tužbe i da nisu ovlašćeni da utvrđuju činjenice i okolnosti koje stranka ne traži i ne nudi kao podlogu za svoj postavljeni tužbeni zahtev, sem kada su u pitanju dispozicije sa kojima stranke ne mogu da raspolažu, zaključuje da je pravilno stanovište drugostepenog suda da bi tužilac imao pravo zahtevati naknadu štete, jer mu je u navedenom periodu onemogućeno korišćenje vozila koje mu je bilo potrebno za obavljanje prevozničke delatnosti, čija visina štete ne bi morala biti jednaka iznosu koji propisuje Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, jer po navedenoj Uredbi naknada pripada vlasniku, a podnosilac ustavne žalbe u toku postupka nije dokazao visinu štete koju je trpeo zbog nemogućnosti korišćenja stvari.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak izražen u presudi Višeg suda u Subotici Gž. 371/10 od 23. februara 2011. godine, te da istom nije time povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. i Ustava, Ustavni sud je zaključio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je u drugostepenom parničnom postupku na bilo koji način diskriminisan. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminaci je, pa je u tom delu ustavna žalba odbačena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. stav 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti zahteva za naknadu za korišćenje vozila

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti