Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Kao glavni razlog za dugo trajanje postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda i višestruko ukidanje presuda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-153/2009
17.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Cvetković i Branislava Cvetkovića, oboje iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubice Cvetković i Branislava Cvetkovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 45/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubice Cvetković i Branislava Cvetkovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1231/09 od 13. maja 2009. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Cvetković i Branislav Cvetkovića, oboje iz Sombora, su 30. januara 2009. godine, preko punomoćnika Voje Matijevića, advokata iz Sombora, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru pod brojem P. 45/06. Podnosioci su 25. juna 2009. godine, preko istog punomoćnika, podneli Ustavnom sudu dopunu ustavne žalbe, osporavajući i rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1231/09 od 13. maja 2009. godine, doneto u istom parničnom postupku, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je protiv Ljubice Cvetković i Gradislava Cvetkovića 17. jula 1991. godine podneta tužba od strane Kovinke Maksimović iz Beograda i Aleksandra Svilokosa iz Sombora, radi ukidanja imovinske zajednice na porodičnoj stambenoj zgradi u Somboru, ul. Vere Gucunje br. 3; da su tuženi 25. septembra 1991. godine protiv tužilaca podneli protivtužbu radi utvrđenja većih suvlasničkih udela na nekretninama po osnovu investicionih ulaganja; da je parnični postupak po tužbi i protivtužbi pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 467/08 od 29. decembra 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Somboru P. 46/06 od 16. novembra 2007. godine; da su protiv drugostepene presude podnosioci ustavne žalbe uložili reviziju 28. januara 2009. godine; da je parnični postupak pravnosnažno okončan posle sedamnaest godina, pet meseci i dvanaest dana, te je na taj način povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu. U dopuni ustavne žalbe se navodi: da je Vrhovni sud Srbije doneo osporeno rešenje Rev. 1231/09 od 13. maja 2009. godine pogrešnom primenom materijalnog prava; da je prilikom ocene dozvoljenosti revizije primenio odredbu člana 72. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", broj 12/98), umesto odredbe člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89 i 20/90), prema kojoj je revizija u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, dozvoljena ako vrednost predmeta spora prelazi 8.000 dinara; da su ovakvom odlukom povređena napred navedena ustavna prava podnosilaca ustavne žalbe i predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz ustavne žalbe i spisa predmeta Opštinskog suda u Somboru P. 45/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Kovinka Maksimović iz Beograda i Aleksandar Svilokos iz Sombora su 17. jula 1991. godine podneli Opštinskom sudu u Somboru tužbu protiv tuženih Ljubice Cvetković i Gradislava Cvetkovića, oboje iz Sombora, radi ukidanja imovinske zajednice na porodičnoj stambenoj zgradi u Somboru, ul. Vere Gucunje br. 3, na kojoj je svaki od tužilaca i tuženih suvlasnik sa po 1/4 udela, a koriste je isključivo tuženi, putem etažne deobe, a kao vrednost predmeta spora naveden je iznos od 10.000 dinara. Tužioci su protiv tuženih prethodno pred istim sudom pokrenuli vanparnični postupak za ukidanje imovinske zajednice na navedenoj nepokretnosti i etažnu deobu, pod brojem R. 812/88, u kome su, usled prigovora protivnika predlagača na veličinu udela upućeni od strane postupajućeg suda na parnicu.

Tuženi - Ljubica Cvetković i Gradislav Cvetković su 25. septembra 1991. godine protiv tužilaca podneli protivtužbu radi utvrđenja da svakom od protivtužilaca pripada po još 1/12 idealni deo (što čini ukupno po 4/12 idealna dela) na predmetnoj nepokretnosti, po osnovu investicionih ulaganja u objekat počev od 1973. godine, kojima su znatno uvećali vrednost zgrade, a kao vrednost predmeta spora naveden je iznos od 10.000 dinara. Kao dokaze su predložili: saslušanje svedoka, uvid u dokumentaciju, saslušanje stranaka i gređevinsko veštačenje.

Prva prvostepena presuda u ovom parničnom postupku je doneta 4. januara 1996. godine, tj. posle četiri i po godine od podnošenja tužbe. U ovom periodu, zbog promene postupajućih sudija, u predmetu je postupalo pet sudija, a bilo je zakazano ukupno 12 ročišta. Od toga su dva ročišta odložena zbog sprečenosti punomoćnika stranaka, a jedno, uz saglasnost stranaka, zbog kratkog roka od iznošenja spisa novom postupajućem sudiji i nemogućnosti da se obezbedi veće.

Opštinski sud u Somboru je izveo dokaze saslušanjem stranaka, saslušanjem predloženih svedoka (četvoro), čitanjem pismenih dokaza, kao i više veštačenja, te pribavio od Odeljenja za komunalne poslove opštine Sombor odobrenje da li je etažna deoba po nalazima i mišljenju veštaka moguća. Na predlog tuženih - protivtužilaca, stavljen na ročištu 4. oktobra 1993. godine, da se obavi veštačenje na okolnost izvedenih radova, njihovog karaktera, te da li je tim radovima uvećana prometna vrednost nepokretnosti, Opštinski sud je doneo rešenje P. 1873/91 od 10. marta 1994. godine o određivanju veštačenja putem sudskog veštaka Nikole Koha; na ročištu 30. septembra 1994. godine na predlog tuženih - protivtužilaca sud je odredio dopunsko veštačenje, na okolnosti vrednosti radova tekućeg održavanja objekta, a na ročištu održanom 21. decembra 1994. godine je odredio veštačenje, na okolnosti mogućnosti etažne deobe predmetnih nepokretnosti, sve putem veštaka Nikole Koha (rešenje o poslednjem veštačenju je doneto 16. februara 1995. godine).

Presudom P. 1873/91 od 4. januara 1996. godine Opštinski sud u Somboru je usvojio tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih, ukinuo imovinsku zajednicu na predmetnoj nepokretnosti etažnom deobom na način predložen od strane sudskog veštaka i odobren od strane Odeljenja za komunalne poslove opštine Sombor i uredio korišćenje dvorišta, a protivtužbni zahtev odbio kao neosnovan, te obavezao tužene-protivtužioce da tužiocima-protivtuženima naknade parnične troškove. Opštinski sud je našao da je objekat deljiv na etaže na način predložen od strane veštaka N. Koha, da ovakvom deobom prema kojoj tužioci-protivtuženi dobijaju u isključivu svojinu etažu "A", a tuženi - protivtužioci etažu "B", suvlasnici dobijaju približno iste vrednosti nepokretnosti, a koja odgovara njihovim veličinama suvlasničkih udela, te je tužbeni zahtev tužilaca - protivtuženih usvojio kao osnovan u smislu člana 16. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima, a u vezi sa čl. 1. i 49. Zakona o svojini na delovima zgrada, dok je o uređenju korišćenja predmetnih nepokretnosti odlučio u smislu odredbe člana 145. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku. Opštinski sud je takođe našao da je protivtužbeni zahtev neosnovan, jer su radove za koje je utvrđeno da su ih protivtužioci izvodili na nepokretnosti izvodili bez saglasnosti protivtuženih, a tim radovima nije znatno povećana vrednost nepokretnosti, pa je sud, u smislu odredbe člana 23. stav 2. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima, odbio protivtužbeni zahtev u celini.

Rešavajući po žalbi tuženih-protivtužilaca od 11. marta 1996. godine, Okružni sud u Somboru je doneo rešenje Gž. 610/96 od 9. jula 1996. godine, kojim se žalba usvaja, a prvostepena presuda u celosti ukida i predmet vraća na novo suđenje, i to zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, koje je od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava. Okružni sud je u navedenom rešenju naložio prvostepenom sudu otklanjanje nedostataka u utvrđenom činjeničnom stanju izvođenjem veštačenja putem veštaka odgovarajuće, negrađevinske struke, koji vrši procenu vrednosti nepokretnosti, u cilju utvrđivanja potrebnih tržišnih vrednosti nepokretnosti, njenih delova, kao i doprinosa tuženih vrednosti nepokretnosti.

Sledeća prvostepena presuda je doneta 14. decembra 2001. godine, posle pet godina i pet meseci od dostavljanja drugostepene presude Opštinskom sudu u Somboru. U ovom periodu je bilo zakazano ukupno 15 ročišta, od kojih pet nije održano - jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ostala na zahtev punomoćnika stranaka, zbog nepristupanja stranaka i dr.

Na ročištu 30. septembra 1996. godine Opštinski sud u Somboru je na zahtev stranaka ostavio rok od 15 dana radi pokušaja mirnog rešenja spora koje nije postignuto, te je na ročištu 2. decembra 1996. godine odredio veštačenje u pogledu tržišnih vrednosti etaža i nepokretnosti u celini, kako je naloženo drugostepenim rešenjem, od strane veštaka Vujice Glavaškog, da bi na sledećem ročištu, koje je održano posle četiri i po meseca, 16. aprila 1997. godine, stavio van snage navedeno raspravno rešenje i odredio dopunsko veštačenje putem veštaka Nikole Koha. Na ročištu 16. juna 1997. godine usvojen je predlog tužilaca – protivtuženih (stavljen inače na ročištu 16. aprila 1997. godine) da se za slučaj da sud usvoji protivtužbeni zahtev izvrši prebijanje sa njihovim potraživanjem za korišćenje predmetne nepokretnosti na kojoj su oni suvlasnici bez ikakve naknade i u tom cilju da se izvrši veštačenje na okolnost visine zakupnine za predmetnu nepokretnost putem veštaka Odri Ferenca.

Na ročištu 3. septembra 1997. godine, tuženi – protivtužioci su stavili prigovor na nalaz i mišljenje veštaka Nikole Koha, koji je tom prilikom saslušan, te je sud odredio veštačenje na okolnosti tržišne vrednosti objekta pre ulaganja i posle ulaganja i tržišne vrednosti etaža putem veštaka Vujice Glavaškog.

Na ročištu 11. februara 1998. godine na kome je izveden dokaz saslušanjem sva tri veštaka, veštaci V. Glavaški i N. Koh su izneli različite nalaze i mišljenja, na koje su stranke stavile prigovor. Stoga je sud pokušao usaglašavanje mišljenja ovih veštaka, ali je svako od njih ostao kod svojih iskaza, te je sud odredio "kontrolno" veštačenje na okolnost tržišne vrednosti etaža "A" i "B" po etažnom planu koji je izradio N. Koh. Nakon ovog ročišta, sud je donosio rešenja o određivanju veštaka koji nisu bili u mogućnosti da izvrše zahtevano veštačenje ili nisu hteli da ga prihvate (9. aprila i 4. juna 1998. godine), da bi 13. novembra 1998. godine ovo veštačenje bilo povereno Zavodu za sudska veštačenja u Novom Sadu, koji je za veštaka odredio Milenka Šešuma, a 9. februara 1999. godine doneo rešenje kojim nalaže strankama da uplate iznose na ime razlike troškova veštačenja od strane Zavoda. Sledeće ročište zakazano za 12. maj 1999. godine je odloženo jer tužioci – protivtuženi nisu uplatili svoj deo troškova veštačenja, da bi to, posle tri pismene urgencije suda, učinili u novembru 1999. godine. Ročišta zakazana za 22. mart i 8. maj 2000. godine nisu održana zbog sprečenosti stranaka, tako da je ročište na kome je saslušan veštak Milenko Šešum održano 7. juna 2000. godine. Na tom ročištu, sud je doneo rešenje da od Odeljenja za komunalne poslove opštine Sombor zatraži odobrenje predloženog etažiranja po nalazu Zavoda za sudska veštačenja, a tuženi - protivtužioci su predložili dopunsko veštačenje sa svim mogućim varijantama etažne deobe i održavanje rasprave na licu mesta, koje predloge sud nije prihvatio. Odeljenje za komunalne poslove opštine Sombor je 17. avgusta 2000. godine tražilo od Opštinskog suda dopunu dokumentacije uz dostavljeni plan etažne deobe, a sud je doneo rešenje o pribavljanju tražene dokumentacije na ročištu 12. februara 2001. godine. Odeljenje za komunalne poslove je 11. oktobra 2001. godine dostavilo overu plana etažne deobe, a na ročištu 17. oktobra 2001. godine sud je zaključio glavnu rasporavu.

Drugom presudom P. 1005/96 od 14. decembra 2001. godine Opštinski sud u Somboru je ponovo u celosti usvojio tužbeni zahtev tužilaca - protivtuženih, odbio protivtužbeni zahtev tuženih - protivtužilaca, odbio kao neosnovan prigovor tužilaca - protivtuženih istaknut do visine protivtužbenih zahteva i obavezao tužene - protivtužioce da tužiocima - protivtuženim naknade troškove parničnog postupka.

Rešavajući o žalbi tuženih – protivtužilaca protiv prvostepene presude izjavljenoj 7. februara 2002. godine, koja je sa spisima dostavljena Okružnom sudu u Somboru 11. aprila 2002. godine, Okružni sud je, rešenjem Gž. 338/02 od 20. septembra 2002. godine usvojio žalbu, ukinuo presudu u celosti i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje, zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku, stoga što je lice koje je označeno kao tuženi - protivtužilac u presudi (Cvetković Gradislav) umrlo u toku postupka, te se više ne može smatrati strankom u postupku, a što proizlazi iz dostavnice za lično dostavljanje poziva za 22. marta 2000. godine koja se nalazi u predmetu, na kojoj je navedeno da je imenovani umro 12. avgusta 1999. godine.

U nastavku postupka, podnosioci ustavne žalbe su 28. oktobra 2002. godine obavestili Opštinski sud u Somboru da umesto pok. Gradislava Cvetkovića, na njegovo mesto u parnicu stupa njegov sin Branislav Cvetković i dostavili ostavinsko rešenje Opštinskog suda u Somboru O. 653/2000 od 29. septembra 2000. godine, nakon čega je do donošenja nove prvostepene presude zakazano pet ročišta, a održano četiri. Na ročištu 29. maja 2003. godine sud je usvojio predlog tužene strane za dopunsko građevinsko veštačenje, koje je rešenjem od 20. avgusta 2003. godine povereno Zavodu za sudska veštačenja iz Novog Sada. Posle uregencije suda od 3. marta 2004. godine, Zavod je dostavio izveštaj o dopunskom veštačenju 20. maja 2004. godine. Na ročištu 25. novembra 2004. godine izvedeno je saslušanje parničnih stranaka i čitanje spisa predmeta, a sud je odbio predlog tuženih - protivtužilaca za novo veštačenje i zaključio raspravu, da bi istog dana doneo rešenje da se rasprava ponovo otvori radi dopune postupka i zakazao ročište za 31. mart 2005. godine, na kome je nastavljen dokazni postupak čitanjem spisa predmeta i zaključena rasprava.

Trećom prvostepenom presudom P. 1681/02 od 31. marta 2005. godine, koja je dostavljena strankama 6. jula 2005. godine, Opštinski sud u Somboru je ponovo u celosti usvojio tužbeni zahtev tužilaca - protivtuženih, odbio protivtužbeni zahtev tuženih - protivtužilaca, odbio prigovor tužilaca - protivtuženih istaknut do visine protivtužbenih zahteva i obavezao tužene - protivtužioce da tužiocima - protivtuženima naknade troškove parničnog postupka.

Rešavajući po žalbi tuženih – protivtužilaca protiv ove presude, izjavljenoj 14. jula 2005. godine i dostavljenoj Okružnom sudu u Somboru 27. oktobra 2005. godine, Okružni sud je, rešenjem Gž. 1058/05 od 11. januara 2006. godine usvojio žalbu, ukinuo presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog toga što prvostepeni sud nije postupio po uputstvima iz drugostepenog rešenja Gž. 610/96 od 9. jula 1996. godine i nije utvrdio odlučne činjenice, zbog kojih se ne može ispitati sa sigurnošću ni pravilna primena materijalnog prava u ožalbenoj presudi.

Nakon ukidanja presude P. 1681/02 od 31. marta 2005. godine i vraćanja predmeta na ponovno suđenje, Opštinski sud u Somboru je u cilju sprovođenja nove glavne rasprave zakazao devet ročišta. Na ročištu 3. novembra 2006. godine sud je odbio predlog tužilaca - protivtuženih za spajanje ovog predmeta sa predmetom po njihovoj tužbi za plaćanje zakupnine za korišćenje predmetne nepokretnosti, a po predlogu tuženih - protivtužilaca je odredio veštačenje o mogućim varijantama etažne deobe, koje je sprovedeno putem veštaka Dragoljuba Kljajića. Veštak je 10. maja 2007. godine dostavio nalaz i mišljenje prema kome etažna deoba predmetne nepokretnosti nije moguća. U nastavku glavne rasprave tužioci – protivtuženi su stavili pismene primedbe na nalaz i mišljenje veštaka D. Kljajića i predložili da se pozovu i saslušaju prethodni veštak M. Šešum i veštak D. Kljajić, a sud je obavezao veštaka D. Kljajić da se izjasni o primedbama tužilaca. Na ročištu 5. oktobra 2007. godine saslušani su veštaci M. Šešum i D. Kljajić, čija su mišljenja ostala neusklađena. Na ročištu održanom 16. novembra 2007. godine sud se upoznao sa pismenim odgovorom D. Kljajića na pitanja tužilaca, odbio dalje predložene dokaze i zaključio raspravu.

Presudom P. 45/06 od 16. novembra 2007. godine Opštinski sud u Somboru je odbio tužbene zahteve i protivtužbene zahteve u celosti i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da je etaža "A", kako je određena prema nalazu veštaka iz Zavoda za sudska veštačenja, daleko veće vrednosti od etaže "B", da nema sporazuma između stranaka ko će koristititi etažu "A", a ko etažu "B", pošto obe stranke žele isključivo etažu "A", te da je sud zauzeo stav da bi etažna deoba bila moguća samo kada bi se stranke dogovorile ko će koristiti etažu "A", a ko etažu "B". U obrazloženju presude se, takođe, navodi da u pogledu protivtužbenog zahteva sud polazi od pretpostavke da niko ne može steći pravo vlasništva na nečemu što je gradio bespravno, te ni tuženi - protivtužioci, koji bez ikakvog pravnog osnova koriste suvlasnički deo tužioca - protivtuženog od 6. juna 1998. godine i nemaju dozvolu, odobrenje, niti prećutno odobrenje tužioca da ulažu u njegov suvlasnički deo, nemaju pravo na bilo kakvu naknadu za izvršeno ulaganje,

Protiv ove presude obe stranke su izjavile žalbe, koje su sa spisima predmeta dostavljene Okružnom sudu u Somboru 17. marta 2008. godine. Okružni sud u Somboru, je presudom Gž. 467/08 od 29. decembra 2008. godine odbio žalbe parničnih stranaka kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu P. 45/06 od 16. novembra 2007. godine. U obrazloženju ove presude se, pored ostalog, navodi da je prvostepeni sud bez bitnih povreda odredaba parničnog postupak, u potpunosti utvrdio sve relevantne činjenice na koje je pravilno primenio materijalno prava kada je odlučio kao u izreci prvostepene presude. Takođe se navodi da, iako prvostepeni sud u svojoj odluci nije naveo sve relevantne razloge zbog kojih je tužbeni zahtev valjalo odbiti kao neosnovan, to ne utiče na pravilnost pobijane odluke, a zatim se navode iscrpni razlozi za ocenu pravilnosti prvostepene presude.

Protiv drugostepene presude tuženi – protivtužioci su izjavili reviziju 28. januara 2009. godine, a 30. januara su izjavili ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku.

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 1231/09 od 13. maja 2009. godine, odbacio reviziju tuženih- protivtužilaca kao nedozvoljenu. Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u smislu odredaba ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 491. stav 4. važećeg Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), Vrhovni sud Srbije je našao da revizija tuženih - protivtužilaca nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. U obrazloženju pobijanog rešenja se navodi: da je u konkretnom sporu tužba radi ukidanja imovinske zajednice podneta 17. jula 1991. godine, a vrednost predmeta spora označena iznosom od 10.000 tadašnjih dinara; da je tužba preinačena 4. jula 2006. godine, ali nije označena nova vrednost spora, niti je opredeljena u novim dinarima; da je 25. septembra 1991. godine podneta i protivtužba radi utvrđenja prava suvlasništva, a vrednost spora označena je takođe iznosom od 10.000 tadašnjih dinara, a prilikom preinačenja protivtužbe 15. decembra 1994. godine nije određena nova vrednost spora, niti je opredeljena u novim dinarima. Vrhovni sud Srbije je utvrdio da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, u kome se dozvoljenost revizije ceni prema odredbama Zakona o parničnom postupku koje su važile na dan preinačenja tužbe, odnosno u konkretnom slučaju na dan preinačenja protivtužbe, s obzirom na to da se pravnosnažna presuda donesena u drugom stepenu revizijom pobija samo u delu kojim je odbijen protivtužbeni zahtev. Prema odredbi člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik SRJ", broj 3/02), koji je stupio na snagu 26. januara 2002. godine, o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešava se po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona, te se dozvoljenost revizije u ovom sporu ceni prema odredbi člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koji je izmenjen odredbom člana 72. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, objavljenog u "Službenom listu SRJ", broj 12/98, prema kojoj revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 15.000 dinara. U obrazloženju se dalje navodi da je imajući u vidu sve izvršene promene vrednosti dinara, prema odrebama Zakona o promeni vrednosti dinara ("Službeni list SFRJ", broj 83/89 ... "Službeni list SRJ", broj 57/93) i Uredbe o promeni vrednosti dinara ("Službeni list SRJ", br. 15/92 ... 57/94), vrednost spora koja je označena u tužbi iznosom od 10.000 dinara, očigledno ispod granične vrednosti za dozvoljenost revizije od 15.000 dinara, zbog čega ni revizija nije dozvoljena.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosioci ustavne žalbe ukazuju od značaja i sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava se jemči da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da ako drugostepeni sud u sednici veća ili na raspravi nađe da radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja treba utvrditi nove činjenice ili izvesti nove dokaze, ukinuće prvostepenu presudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje (član 370. stav 3.); da ako se prvostepena presuda ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, navešće se u čemu se sastoje nedostaci u utvrđivanju činjeničnog stanja, odnosno zašto su nove činjenice i dokazi važni i od uticaja za donošenje pravilne odluke (član 375. stav 3.); da je prvostepeni sud dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svom rešenju (član 377.). Članom 16. stav 3. Zakona o izmenama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SRJ", broj 3/02) je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešavati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu tog zakona, a članom 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kako je izmenjen članom 72. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SRJ", broj 12/98), je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 15.000 dinara.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovom parničnom postupku podneta 17. jula 1991. godine i da je ovaj postupak okončan dostavljanjem revizijskog rešenja punomoćniku podnosilaca 8. aprila 2009. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do podnošenja ustavne žalbe 30. januara 2009. godine proteklo sedamnaest godina, pet meseci i jedanaest dana. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se odlučuje za podnosioce, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, parnični sud je u osporenom postupku trebalo da sprovede obiman dokazni postupak i da odgovori na veći broj činjeničnih i pravnih pitanja, ali ova pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je na strani podnosilaca ustavne žalbe, kao tuženih-protivtužilaca u ovom postupku, koji su stanovali u stambenoj zgradi koja je bila predmet spora, nesumnjivo postojao opravdani interes za efikasno odvijanje i što brže okončanje predmetnog postupka.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je ponašanje podnosilaca ustavne žalbe u određenoj meri doprinelo trajanju osporenog parničnog postupka. Ovde se ima u vidu određena neracionalnost u predlaganju dokaza, jer su podnosioci prvo, na ročištu 4. oktobra 1993. godine predložili veštačenje na okolnost izvedenih radova na nepokretnosti investicionog karaktera, da bi zatim, posle punih godinu dana, 30. septembra 1994. godine, predložili dopunsko veštačenje na okolnosti vrednosti radova tekućeg održavanja zgrade; zatim više slučajeva odlaganja ročišta na zahtev punomoćnika podnosilaca ustavna žalbe, a posebno činjenica da punomoćnik podnosilaca koji je advokat nije obavestio sud o smrti drugotuženog - protivtužioca, niti je reagovao na propust prvostepenog suda da uoči podatak iz dostavnice poziva za ročište zakazano za 22. mart 2000. godine da je drugotuženi – protivtužilac umro 12. avgusta 1999. godine, te je postupak nastavljen prema umrlom fizičkom licu sve do donošenja prvostepene presude P. 1005/96 od 14. decembra 2001. godine, koja je potom ukinuta upravo zbog ove bitne povrede Zakona o parničnom postupku, rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 338/02 od 20. septembra 2002. godine.

Međutim, bez obzira na ovaj doprinos podnosilaca dužini trajanja postupka, ocenjujući ponašanje suda u ovom postupku u periodu od podnošenja tužbe do podnošenja ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je nerazumno dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 45/06 uzrokovano prvenstveno neodgovarajućim postupanjem nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Somboru. Iako su na efikasnost ovog parničnog postupka, pored već navedenih, uticale i neke druge okolnosti, kao što su teškoće u određivanju veštaka ili kašnjenje tužilaca sa uplatom naknade za veštačenje, u više navrata se može uočiti značajna neažurnost i neefikasnost prvostepenog suda u vođenju postupka. Tako je sud na ročištu 15. oktobra 1991. godine zaključio da će se sledeće ročište zakazati nakon što sud pribavi spise vanparničnih predmeta istog suda, a sledeće ročište je zakazano za 23. oktobar 1992. godine, dakle posle punih godinu dana; posle ročišta 24. novembra 1992. godine koje je otkazano iz razloga na strani suda, sledeće ročište je zakazano za 4. oktobar 1993. godine - posle više od deset meseci, a rešenje o veštačenju koje je određeno na tom ročištu je doneto posle punih pet meseci; sud je rešenjem na ročištu 2. decembra 1996. godine odredio dopunsko veštačenje od strane jednog veštaka, da bi na sledećem ročištu 16. aprila 1997. godine - posle četiri i po meseca preinačio svoje raspravno rešenje i odredio drugog veštaka i dr.

Međutim, Ustavni sud nalazi da se doprinos Opštinskog suda u Somboru neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka ogleda posebno u činjenici da je prvostepeni sud tri puta donosio istovetne presude koje su ukidane od strane Okružnog suda u Somobru, i to: zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (presuda P. 1873/91 od 4. januara 1996. godina), zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka (presuda P. 1005/96 od 14. decembra 2001. godine), a onda opet zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, tj. zbog toga što prvostepeni sud nije postupio po uputstvima iz drugostepenog rešenja Gž. 610/96 od 9. jula 1996. godine, kojim je ukinuta prva presuda i nije utvrdio odlučne činjenice, zbog kojih se nije mogla ispitati sa sigurnošću ni pravilna primena materijalnog prava. Takođe, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Opštinskog suda u Somboru P. 45/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe nisu tražili da im se zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se štetne posledice povrede podnosiočevog prava otklone objavljivanjem Odluke Suda u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 3. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1231/09 od 13. maja 2009. godine, Ustavni sud je zaključio da je najpre potrebno ispitati da li se osporenim rešenjem povređuje ili uskraćuje ustavno pravo podnosilaca na pravično suđenje.

Kako se prema odredbi člana 491. stav 4. važećeg Zakona o parničnom postupku na reviziju u konkretnom slučaju primenjuju odredbe ranijeg Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), Ustavni sud nalazi da je, imajući u vidu sve izmene i dopune ZPP koje su usledile nakon podnošenja tužbe i protivtužbe u konkretnom parničnom postupku, u oceni dozvoljenosti revizije bilo potrebno poći od člana 16. stav 3. poslednjih izmena ZPP objavljenih u "Službenom listu SRJ", broj 3/02, prema kome se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešava po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona. Tim pravilima, odnosno članom 382. stav 3. ZPP, kako je utvrđen Zakonom o izmenama i dopunama ZPP iz 1998. godine ("Službeni glasnik SRJ", broj 12/98), je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 15.000 dinara. Stoga su neosnovani navodi ustavne žalbe da je prilikom ocene dozvoljenosti revizije bilo potrebno primeniti odredbu ZPP ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89 i 20/90) koja je bila na snazi u vreme podnošenja tužbe i protivtužbe, a prema kojoj je revizija u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, dozvoljena ako vrednost predmeta spora prelazi 8.000 dinara. Pri tome, Vrhovni sud Srbije opravdano ukazuje i na propise koji su donošeni u toku trajanja osporenog parničnog postupka, a kojima je usled enormne inflacije, vršena denominacija dinara i koji su sadržavali odredbu o tome da će se iznosi naznačeni u propisima i opštim aktima, na obveznicama i drugim hartijama od vrednosti, menicama, ugovorima i drugim ispravama podrazumevati u denominiranim dinarskim iznosima.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, osporeno revizijsko rešenje je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog prava. Naime, Vrhovni sud Srbije je, pozivajući se na odgovarajuće odredbe ZPP, utvrdio da vrednost predmeta spora ne prelazi limit iz člana 382. stav 3. ZPP merodavan za ocenu dozvoljenosti revizije u konkretnom slučaju i zbog toga je odbacio reviziju kao nedozvoljenu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Takođe, osporenim rešenjem podnosiocima nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer je osporenim rešenjem upravo odlučeno o reviziji podnosilaca, a pravo na pravno sredstvo ne podrazumeva i pravo da nadležni sud usvoji izjavljeno pravno sredstvo.

Kako je osporenim revizijskim rešenjem odlučeno o pitanju dozvoljenosti revizije koje je procesnog karaktera, a ne o zakonitosti presude protiv koje je izjavljena revizija, to po oceni Ustavnog suda ovim rešenjem nije moglo biti povređeno pravo podnosilaca na imovinu iz člana 58. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1231/09 od 13. maja 2009. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti