Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Sud je ocenio da je podnosilac žalbe svojim ponašanjem, prvenstveno predlogom za prekid postupka u trajanju od četiri godine, odlučujuće doprineo dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1530/2011
29.01.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Mačkovića iz Subotice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Tomislava Mačkovića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 11/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Mačković iz Subotice podneo je 5. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Pavla Petrovića, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8205/10 od 25. januara 2011. godine i Osnovnog suda u Subotici P. 11/08 (datum donošenja presude nije naveden) zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Povredu označenih ustavnih prava podnosilac zasniva na činjenici da je postupak koji je okončan navedenom drugostepenom presudom, trajao 13 godina, te s tim u vezi, navodi da je Apelacioni sud u Novom Sadu nakon trinaestogodišnjeg trajanja parnice činjenično stanje tumačio drugačije od prvostepenog suda, i da on zbog dužine postupka više nema mogućnost da izjavi reviziju. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i ističe zahtev za naknadu štete.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i postavljeni zahtev, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe osporava parnični postupak u kome su donete navedene presude, i da tvrdnje o povredi svojih ustavnih prava zasniva na dužini trajanja predmetnog postupka. U tom smislu, navodi ustavne žalbe isključivo su usmereni na tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P. 334/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Subotici P. 11/08) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Tomislav Mačković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. septembra 1998. godine Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv tuženih P.T, B.P. (vlasnika četvrtotuženog), S.R. i preduzeća "Radulović & Co" iz Subotice, radi duga.

Nakon jednog neodržanog i dva održana ročišta, Opštinski sud u Subotici je 2. februara 1999. godine doneo presudu P. 1792/98 kojom je delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev prema tuženom preduzeću (usvojio za 35.000, a odbio za 5.000 DEM), dok je u odnosu na ostale tužene tužbeni zahtev odbio.

Rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 995/99 od 12. jula 1999. godine prvostepena presuda je ukinuta u odbijajućem delu.

U ponovnom postupku, na ročištu održanom 16. novembra 1999. godine punomoćnik prvotuženog je obavestio sud da je nad tuženim preduzećem otvoren stečajni postupak. Na zahtev prvostepenog suda Privredni sud u Subotici je tek 31. avgusta 2000. godine dostavio obaveštenje da je stečajni postupak nad tuženim preduzećem otvoren rešenjem toga suda od 1. oktobra 1999. godine, nakon čega je parnični postupak u odnosu na tuženo preduzeće prekinut rešenjem P. 1608/99 od 5. oktobra 2000. godine.

Podneskom od 8. novembra 2000. godine tužilac je tražio nastavak postupka jer je presudom Privrednog suda u Subotici Ps. 195/00 od 30. oktobra 2000. godine odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi da je osnovano njegovo potraživanje prema preduzeću "Radulović & Co" u iznosu od 40.000 DEM. O predlogu tužioca za određivanje privremene mere odlučeno je rešenjem P. 1608/99 od od 1. decembra 2000. godine, koje je po prigovoru ukinuto rešenjem Ipv. 3/01 od 2. februara 2001. godine. Postupak je nastavljen 30. oktobra 2001. godine, i nakon dva ročišta koja nisu održana zbog pokušaja mirnog rešenja spora, ponovo je, na predlog tužioca (zbog postupka koji su tuženi vodili protiv Republike Srbije) prekinut rešenjem od 14. marta 2002. godine.

Predmetni parnični postupak bio je u prekidu do 4. maja 2006. godine, a zatim je, nakon tri neodržana ročišta (jedno ročište nije održano na molbu tužioca, a dva ročišta nisu održana zbog nedolaska tuženih), na predlog tužioca ponovo prekinut 26. septembra 2006. godine zbog smrti drugotuženog, koji je ujedno i vlasnik tuženog preduzeća.

Tužilac je u aprilu 2007. godine tražio da se postupak nastavi, a u avgustu iste godine sudu je dostavio ostavinsko rešenje kojim je za naslednika drugotuženog oglašena Republika Srbija. Postupak je nastavljen na ročištu održanom 28. maja 2008. godine, s tim što dva prethodno zakazana ročišta u 2008. godini (prvo je bilo zakazano za 14. februar) nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženih. U daljem toku postupka, od ukupno šest zakazanih ročišta, tri nisu održana, od čega jedno zbog toga što se nijedna parnična stranka nije odazvala pozivu suda.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 11/08 od 3. aprila 2009. godine delimično je usvojen, a delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tužene P.T. i S.R, i odbijen u odnosu na tuženu Republiku Srbiju.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem od 14. decembra 2010. godine otvorio glavnu raspravu, i nakon ročišta održanog 25. januara 2011. godine, na kome su parnične stranke saslušane, doneo presudu Gž. 8205/10 kojom je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tako što je tužbeni zahtev odbio i u odnosu na tužene P.T. i S.R.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo u septembru 1998. godine i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8205/10 od 25. januara 2011. godine. Dakle, osporeni parnični postupak je trajao 12 godina i četiri meseca, što bi samo po sebi moglo da ukaže da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud dva puta bio neaktivan u periodu od preko pola godine – prvi put kada je nakon donošenja rešenja Ipv. 3/01 od 2. februara 2001. godine ročišt e zakazao za 30 oktobar 2001. godine, i drugi put kada je posle dostavljanja ostavinskog rešenja iza pok. B.P. u avgustu 2007. godine ročište zakazao za 14. februar 2008. godine. Osim toga, na dužinu postupka uticalo je i to što je Privredni sud u Subotici obaveštenje o pokrenutom stečajnom postupku nad tuženim preduzećem prvostepenom sudu dostavio posle više od osam meseci. U preostalom delu prvostepeni sud je aktivno vodio postupak i zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima. Trajanje drugostepenog postupka od nešto više od godinu i po dana (na kome je otvorena glavna rasprava i sproveden dokazni postupak), objektivno se ne može smatrati nerazumno dugim, kako prema praksi ovog suda, tako i prema praksi i standardima Evropskog suda za ljudska prava.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da u periodu od 26. novembra 2001. godine do 8. juna 2006. godine dva ročišta nisu održana zbog pokušaja mirnog rešenja spora, a jedno na podnosiočevu molbu, kao i da je na predlog podnosioca postupak u ovom periodu bio u prekidu četiri godine. Takođe, jedno ročište nije održano zbog nedolaska nijedne od uredno pozvanih stranaka.

Po oceni Ustavnog suda, na teret redovnim sudovima ne može se staviti okolnost da je predmetni postupak dva puta bio u prekidu - prvi put zbog otvaranja stečaja nad tuženim preduzećem (u periodu od oktobra 2000. godine do decembra iste godine, kada je odlučivano o podnosiočevom predlogu za određivanje privremene mere) i drugi put zbog smrti tuženog B.P. (od septembra 2006. godine do februara 2008. godine, kada je po dostavljanju ostavinskog rešenja zakazano prvo ročište).

Imajući u vidu sve pojedinosti konkretnog slučaja, kao i objektivne okolnosti koje su u dva navrata dovele do toga da postupak bude prekinut (otvaranje stečaja i smrt jednog od tuženih), te uzimajući u obzir i stav Evropskog suda za ljudska prava da samo ona kašnjenja koja se mogu pripisati državnim organima mogu dovesti do toga da se smatra da nije poštovan zahtev „razumnog roka“, Ustavni sud nalazi da periodi neaktivnosti redovnih sudova nisu bili osnovni uzrok sveukupnoj dužini trajanja predmetnog postupka. Naime, Ustavni sud je odmeravajući doprinos nadležnih sudova i podnosioca ustavne žalbe sveukupnoj dužini trajanja postupka, stao na stanovište da je u konkretnom slučaju doprinos podnosioca onaj činilac koji je u najvećoj meri uticao na to da parnični postupak ne bude okončan u razumnom roku, budući da je na predlog podnosioca postupak bio u prekidu četiri godine zbog trajanja druge parnice čije rešavanje nije predstavljalo prethodno pitanje za konkretan spor, te zbog toga što dva ročišta nisu održana zbog pokušaja da se zaključi poravnanje, a jedno na njegovu molbu.

Stoga je Ustavni sud ocenio da se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi podnosioca da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u izreci.

5. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša. B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja parničnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti