Sudska praksa

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava o dostavi otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Presuda Vrhovnog kasacionog suda je ocenjena kao proizvoljna, jer je odbacila tužbu zbog propuštanja roka za prigovor, iako rešenje o otkazu nikada nije uredno dostavljeno zaposlenom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sabrita Kurtišija iz sela Donje Ljubinje , kod Prizrena , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sabrita Kurtišija i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 359/11 od 23. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da , u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavn og suda, pon ovi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3781/10 od 22. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sabrit Kurtiši iz sela Donje Ljubinje, kod Prizrena , je 1. marta 2 012. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izre ke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, kao i prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istovremeno podnosilac se poziva i na povredu prava zagarantovanog odredbama člana 6. stav 1. i čl. 13. i 14. Evropske konvencije ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe iznoseći činjenice koje su pr ethodile sudskom sporu u kome je doneta osporena presuda i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da prilikom dostave rešenja kojim mu je prestao radni odnos nisu ispoštovana pravila o obaveznoj ličnoj dostavi propisana odredbama čl. 71. do 88. Zakona o opštem upravnom postupku, zbog čega nije mogao ni da izjavi prigovor protiv navedenog rešenja, a na koji je imao pravo. Podnosilac smatra da činjenica da mu je navedeno rešenje dostavljeno u toku osporenog parničnog postupka, u konkretnom slučaju, nije od uticaja, budući da je to predstavljalo samo iznošenje dokaza, a ne i urednu dostav u u smislu Zakona o opštem upravnom postupku. Imajući u vidu navedeno, podnosilac smatra da su mu povređena označena prava, pa je predložio da Ustavni sud ukine osporenu revizijsku presudu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 947/02 od 1. septembra 2004. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo unutrašnjih poslova P epublike Srbije da tužioca vrati i rasporedi na poslove i radne zadatke prema stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, kao i da mu isplati zaostale zarade za period od 20 . maja 2001. do 10. januara 2004. godine u iznosu od 681.845,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove spora. Drugim stav om izreke ove presude odbačena je tužba tužioca radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa 04. broj 118-258/2001 od 28. juna 2001. godine kao nedopuštena.

Okružni sud u Beogradu , odlučujući po žalbi tužioca, doneo je rešenje GžI. 955/06 od 15 . septembra 2006. godine, kojim je ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 947/02 od 1. septembra 2004. godine i predmet vratio prvostepenog sudu na ponovno suđenje.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1 . 425/07 od 17. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan prigovor tužene da je tužba tužioca radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa 04 broj 118-258/2001 od 28. juna 2001. godine neblagovremena. Stavom drugim izreke ove presude odbačena je tužba tužioca protiv tužene u delu tužbenog zahteva da se poništi rešenje tužene 04 broj 118-258/2001 od 28. juna 2001. godine. Stavom trećim izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca protiv tužene kojim je tražio da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima u roku od osam dana od dana prijema presude , pod pretnjom prinudnog izvršenja . Stavom četvrtim izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca protiv tužene da tužiocu na ime štete zbog neisplaćene zarade za period od 1. juna 2001. godine do 25. oktobra 2007. godine isplati iznos od 2.441.652.00 dinara , za zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa neisplaćene zarade u tom periodu pa do konačne isplate u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja . Stavom petim izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da s e obaveže tužena da tužiocu uplati na ime i za račun tužioca doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na tekući račun Fonda PIO - Filijala Beograd a na zarade tužioca za period od 1. juna 2001. godine do 1. novembra 2007. godine. Stavom šestim izreke presude obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 3781/10 od 22 . decembra 2010 . godine, kojom je u stavu prvom izreke preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 425/07 od 17 . septembra 2008. godine u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom i zreke prvostepene presude i usvojio je tužben i zahtev tužioca pa je poništio rešenje tužene 04 broj 118-258/2001 od 28. juna 2001. godine i obavezao tuženu da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, u roku od osam dana od dana prijema presude , pod pretnjom prinudnog izvršenja . Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime štete zbog neisplaćene zarade za period od 1. juna 2001. godine do 25. oktobra 2007. godine isplati odgova rajuće novčane iznose. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da uplati na ime i za račun tužioca doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na tekući račun Fonda PIO - Filijala Beograd a na zarade tužioca za period od 1. juna 2001. godine do 1. novembra 2007. godine. Stavom četvrtim izreke preinačena je prvostepena presuda i odbijen je kao neosnovan zahtev tužene da joj s e nadoknade troškovi parničnog postupka. Stavom petim izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom šestim izreke odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku pred prvostepenim sudom sledi da je tužiocu, radniku Ministarstva unutrašnjih poslova - Sekretarijata unutrašnjih poslova u Prizrenu, rešenjem tužene 04 broj 118- 258/2001 od 28. juna 2001. godine prestao radni odnos sa danom 22. maja 2001. godine, zbog neopravdanog izostanka sa poslova pet radnih dana uzastopno, sa kojim da nom je određeno da gubi i čin; da je u obrazloženju tog rešenja naznačeno je da je tužilac neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno počev od 22. maja 2001. godine, a kako svoj izostanak nakon tog vremena nije opravdao, to mu je shodno članu 108 . stav 1 . tačka 1 ) Zakona o radnim o dnosima doneto naznačeno rešenje; da je tužba u ovom sporu predata sudu 8. aprila 2002. godine , preko punomoćnika koji je prema sadržini punomoćja od strane tužioca bio ovlašćen da ga zastupa u svim sporovima i postupcima pred sudovima svih nadležnosti kao i pred drugim organima i trećim licima; da je tužiocu navedeno rešenje o prestanku radnog odnosa dostavio njegov punomoćnik uz podnesak od 20. novembra 2002. godine ; da je ovo rešenje tužilac od svog punomoćnika primio bez navođenja datuma kada se dogodilo, a što je tužilac i naveo prilikom davanja svog iskaza u svojstvu parnične stranke na ročištu za glavnu raspravu održanom dana 6. novembra 2003. godine; da je prvostepeni sud, imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, izveo zaključak da je tužiocu izvršeno lično dostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa dana 6. novembra 2003. godine , kada je izjavio da je rešenje o prestanku radnog odnosa primio od punomoćnika, te da je samim tim rok za izjavljivanje prigovora počeo da teče 7. novembra 2003. godine u skladu sa pravnom poukom sadržanom u spornom rešenju o prestanku radnog odnosa od 28. juna 2001. godine; da budući da tužilac , u smislu odredbe člana 71 . stav 2 . Zakona o radnim odnosima u državnim organima, protiv rešenja o prestanku radnog odnosa u predviđenom roku od osam dana nije izjavio prigovor nadležnom drugostepenom organu, to je prvostepeni sud našao, da je tužilac izgubio pravo na sudsku zaštitu , u smislu člana 71 . stav 6. navedenog Zakona, zbog čega je tužbu tužioca odbacio kao nedozvoljenu; da je prvostepeni sud izvodeći zaključak o nedozvoljenosti tužbe za tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, ocenio da zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa nije dovedena u pitanje. Međutim, Apelacioni sud nalazi da je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno na okolnost da li c u prilikom dostave rešenja o prestanku radnog odnosa ispoštovana pravila o obaveznoj ličnoj dostavi, i u vezi sa tim za slučaj da postoji povreda pravila o obaveznoj ličnoj dostavi, da li je izostanak tužioca sa rada za period počev od 22. maja 2001. godine b io opravdan ili ne. Radi toga, drugostepeni sud je održao raspravu po osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 369 . stav 3 . ZPP, saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, kao i ponovnim saslušanjem svedoka M. Đ, pa je ocenom tih dokaza utvrdio da tužiocu rešenje o prestanku radnog odnosa 04 broj 118-258/2001 od 28. juna 2001. godine nikada nije uručeno o d strane tužene i da je prvi put saznao da je to rešenje doneto od kolege i to negde krajem jula, početkom avgusta 2001. godine, te da je tužilac imao saznanja da je isto bilo istaknuto na oglasnoj tabli Vatrogasnog doma u Kruševcu, a da on nikada nije menjao adresu. Kod ovakvog činjeničnog stanja, drugostepeni sud smatra da su se stekli uslovi da se prvostepena presuda preinači i osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu poništi kao nezakonito. Naime, prema odredbi člana 108 . stav 1 . tačka 1 ) tada važećeg Z akona o radnim odnosima zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca i to ako je neopravdan izostanak sa posla pet radnih dana uzastopno, odnosno sedam radnih dana sa prekidom u toku tri meseca. Polazeći od ove odredbe Zakona o radnim odnosima, kao i činjenica utvrđenih u postupku pred prvostepenim sudom da tužiocu nikada rešenje o prestanku radnog odnosa nije uručeno, a da tužena u toku postupka nije pružila dokaz na okolnost da je izvršena i pokušana lična dostava ovog rešenja tužiocu , kao i kod činjenice da tužena nije pružila dokaz da je tužilac preko svog starešine bio pozvan da se svakih 15 dana javlja n a rad, drugostepeni sud je zaključio da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos zbog neopravdanog izostanka više od pet radnih dana uzastopno, s tim što tužiocu nije mogao radni odnos prestati sa 22. majom 2001. godine, kao prvim danom neopravdanog izostanka, već je prestanak radnog odnosa mogao uslediti tek po proteku petog dana neopra vdanog izostanka sa rada. Tuženi na okolnost lične obavezne dostave pismena o prestanku radnog odnosa nije pružio dokaz da je to izvršio u skladu sa odredbama čl. 71 . - 78. Zakona o opštem upravnom postupku. Kako su ispunjeni uslovi da se sa napred navedenih razloga osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa poništi kao nezakonito zbog nepoštovanja pravila o obaveznoj ličnoj dostavi rešenja o prestanku radnog odnosa, a tuženi nije dokazao da je tužioca pozivao da se javi na rad, to je osnovan i tužbeni zahtev tužioca u delu za vraćanje odnosno reintegraciju na radno mesto koje odgovara njegovoj stručno spremi i sposobnostima stečenim radom.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 359/11 od 23. novembra 2011. godine preinačena je presuda Apelacionog suda u Beogradu je doneo presudu Gž1. 3781/10 od 22 . decembra 2010 . godine, tako što je odbijena žalba tužioca i potvrđe na presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 425/07 od 17 . septembra 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da se u reviziji tužene osnovano ukazuje da je drugostepeni sud ocenjujući zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa, od čega zavisi osnovanost ostalih tužbenih zahteva u ovom c poru, pogr ešno primenio materijalno pravo; da je pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužba u ovom radnom sporu radi ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa nedozvoljena; da su se na radnopravni status tužioca, kao lica koje je bilo zaposleno u Ministarstvu unutrašnjih poslova, primenjivale odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik PC", broj 48/91 ) sa izmenama) , da su o stvarivanje i zaštita prava zaposlenih i postavljenih lipa propisane odredbom člana 71. ovog zakona, da p rema odredbi stava 2. ovog člana, protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o pravima i obavezama zaposlenog, zaposleni ima pravo da podnese prigovor, koji se, prema odredbi stava 3. istog člana, podnosi fun kcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja, te da p ravo na sudsku zaštitu, prema odredbi stava 6. istog člana, ima zaposleni u situaciji kada funkcioner u utvrđenom roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora ne odluči o podnetom prigovoru ili je zaposleni nezadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog pr igovora; da imajući u vidu navedene odredbe, koje se u ovom slučaju primenjuju, predmet sudske zaštite u ovom radnom sporu može biti samo konačno rešenje nadležnog organa, doneto u drugom stepenu povodom prigovora zaposlenog ili situacija kada funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru; da je u svakom slučaju, pretpostavka za ostvarenje sudske zaštite podnošenje prigovora protiv prvostepenog rešenja, jer je zakonom propisana dvostepena interna zaštita; da je prvostepeno rešenje tuženog od 28. juna 2001. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos, postalo prav osnažno istekom roka od osam dana od dana dostavljanja tog rešenja , u kom roku je tužilac mogao da izjavi prigovor, odnosno iskoristi pravo na internu zaštitu. Kako tužilac to ni je učinio, nastupila je materijalna pravosnažnost prvostepenog rešenja o prestanku radnog odnosa, čime je tužilac izgubio pravo na sudsku zaštitu koju uživa samo konačno rešenje kojim je odlučen o o pravima i obavezama i odgovornostima zaposlenog, pa je tužba u ovom radnom sporu pravilno odbačena kao nedozvoljena. Kako je tužba radi ocene zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa nedozvoljena, neosnovani su i ostali postavljeni tužbeni zahtevi za reintegraciju, naknadu štete zbog izgubljene zarade i uplate doprinosa.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave , kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Kako su odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. i čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Zakonom o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96 i 28/01), koji je važio u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnosioca, je bilo propisano da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje otkazom ugovora o radu, od strane poslodavca, i to ako je neopravdano izostao s posla pet radnih dana uzastopno, odnosno sedam radnih dana s prekidima u toku tri meseca (član 108. stav 1. tačka 1)).

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, bilo je propisano da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.).

Članom 71. st. 1, 2, 3. i 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05), koji se na radne odnose u državnim organima primenjivao do 1. jula 2006. godine, bilo je propisano da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor, da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana, od dana podnošenja prigovora, da se, ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Zakonom o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 33/97 i 31/01) je propisano: da kad se lice kome dostavljanje treba izvršiti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena nekom od odraslih članova njegovog domaćinstva, ako se dostavljanje vrši na radnom mestu lica kome pismeno treba dostaviti, a to lice se tu ne zatekne, dostavljanje se može izvršiti licu koje je na istom mestu zaposleno, ako ono pristane da primi pismeno, da se dostavljanje advokatu može izvršiti i predajom pismena licu zaposlenom u advokatskoj kancelariji (74. st. 1. i 2.); da ako se dostavljanje ne može izvršiti ni na način propisan u članu 74. ovog zakona, a nije utvrđeno da je lice kome dostavljanje treba izvršiti odsutno, dostavljač će predati pismeno nadležnom organu na čijem se području nalazi prebivalište, odnosno boravište lica kome se dostavljanje vrši, ili poštom u njegovom prebivalištu, ako se dostavljanje vrši poštom, da će na vratima stana, poslovne prostorije ili radnog mesta lica kome dostavljanje treba izvršiti dostavljač pribiti pismeno saopštenje o tome gde se pismeno nalazi i time se smatra da je dostavljanje izvršeno, da na saopštenju i na samom pismenu koje je trebalo dostaviti dostavljač će označiti razlog takvog dostavljanja, kao i dan kada je saopštenje pribio na vrata i staviće svoj potpis, a o dostavljanju izvršenom na način propisan u stavu 1. ovog člana obavestiće se organ koji je naredio dostavljanje (član 76.); da se dostavljanje mora izvršiti lično licu kome je pismeno namenjeno kad je takvo dostavljanje određeno ovim zakonom ili drugim propisom, kad od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati, ili kad to naročito odredi organ koji je naredio dostavljanje, da smatra da je izvršeno lično dostavljanje advokatu i predajom pismena licu zaposlenom u advokatskoj kancelariji, da kad se lice kome dostavljanje treba lično izvršiti ne zatekne u stanu, poslovnoj prostoriji, na radnom mestu ili se u advokatskoj kancelariji ne zatekne ni lice koje je u njoj zaposleno, dostavljač će se obavestiti kad i na kom mestu ga može naći, pa će mu kod nekog od lica navedenih u članu 74. ovog zakona ostaviti pismeno obaveštenje da u određeni dan i čas bude u svom stanu, odnosno na radnom mestu radi primanja pismena, a ako i posle tog dostavljač ne zatekne lice kome dostavljanje treba izvršiti, postupiće na način propisan u članu 76. ovog zakona i tada se smatra da je dostavljanje izvršeno (član 77 .); da kad stranka ili njen zakonski zastupnik u toku postupka promene svoje prebivalište, odnosno boravište ili sedište, dužni su da o tome odmah obaveste organ koji vodi postupak, a ako oni to ne učine, a dostavljač ne može saznati kuda su se odselili, organ će odrediti da se sva dalja dostavljanja u postupku za tu stranku vrše pribijanjem pismena na oglasnoj tabli organa koji vodi postupak, da se dostavljanje smatra izvršenim po isteku osam dana od dana pribijanja pismena na oglasnu tablu organa koji vodi postupak, da kad punomoćnik, odnosno punomoćnik za primanje pismena u toku postupka promeni svoje prebivalište, odnosno boravište, a ne obavesti o tome organ koji vodi postupak, dostavljanje će se izvršiti kao da punomoćnik nije ni postavljen (član 86.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Na zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova , u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe , u pogledu prava i obaveze iz radnog odnosa primenjivale su se, pored ostalih, i odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima . Zakonom o radnim o dnosima u državnim organima je bilo predviđeno da protiv svakog rešenja kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposlen i ima pravo da funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od osam dana od dana uručenja rešenja podnese p rigovor, a funkcioner je bio dužan da o njemu odluči . Ako funkcioner u roku od 15 dana, od dana podnošenja prigovora nije odluči o o podnetom prigovoru ili ako zap osleni nije bio zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni se mogao obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Polazeći od navedenog, po oceni Suda, proizlazi da je protiv rešenja o prestanku radnog odnosa zaposleni imao pravo prigovora funkcioneru koji rukov odi državnim organom, ali da bi to svoje pravo mogao da koristi zaposlenom je prethodno to rešenje moralo da se uredno uruči. Ovo stoga što tek od urednog uručenja zaposleni može biti upoznat sa sadržinom reše nja koje se na njega odnosi i tek od tada navedeno rešenje proizvodi pravna dejstva u odnosu na podnosioca i počinje da teče rok za podnošenje prigovora. Pri tom e je podneti prigovor protiv tog rešenja uslov za dozvoljenost tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa zaposlenog, nezavisno od toga da li je o prigovoru odlučeno na način kojim zaposleni nije zadovoljan ili o prigovoru uopšte nije ni odlučivano.

Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva bila, pre svega, od značaja činjenica da li je, u skladu sa zakonom , podnosiocu ustavne žalbe uredno uručeno rešenje kojim mu je prestao radni odnos. D ostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa mora se izvršiti lično licu kome je rešenje namenjeno, budući da od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati (prekluzivni rok) . Kada je potrebno lično dostavljanje, a lice kome je pismeno upućeno ne bude na prijavljenoj adresi, dostavljač mora preduzeti sve zakonom predviđene radnje da bi se moglo uzeti da je dostavljanje pravilno izvršeno kako je predviđeno odredbama čl. 74, 76, 77. i 86. Zakona o opštem upravnom postupku.

Na osnovu podataka iz dostavljeni h akata može se zaključiti da podnosiocu ustavne žalbe nije izvršena lična dostava otpravka rešenja kojim mu je prestao radni odnos kako to predviđaju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku kojim je uređen postupak dostave pismena.

Imajući u vidu navedeno i činjenicu da je rok za podnošenje prigovora prekluzivan rok čije propuštanje dovodi ne samo do gubitka prava na prigovor, već i na sudsku zaštitu, a koje ima za posledicu i gubitak prava koje je prigovorom, odnosno tužbom trebalo zaštititi, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ne m ože snositi posledice neurednog uručenja rešenja o prestanku radnog odnosa. Stoga je , Ustavni sud utvrdio da je zbog proizvoljne primene prava došlo do očigledne nepravičnosti u postupanju revizijskog suda, što je dovelo do donošenja osporene revizijske presude na štetu podnosioca usled čega mu je povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Ruiz Torija protiv Španije '', 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: ''Georgiadis protiv Grčke'', 29. maj 1997. godine, § 43; ''Higgins i ostali protiv Francuske'', 19. februar 1998. godine, § 43.).

Uvidom u osporenu presudu, Ustavni sud je utvrdio da Vrhovni kasacioni sud nije obrazložio koji je to trenutak od kada se smatra da je podnosiocu ustavne žalbe uredno uručeno predmetno rešenje, već je na lapidaran način obrazložio da je to rešenje postalo prav nosnažno istekom roka od osam dana od dana dostavljanja rešenja. Stoga, Ustavni sud smatra da obrazloženj e osporene presude ne sadrži dovoljno navoda i razloga na osnovu kojih bi se mogao opravdati zauzeti stav revizijskog suda, da je navedeno rešenje uredno uručeno podnosiocu ustavne žalbe . Na taj način je podnosiocu povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 359/11 od 23. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo n alaganjem Vrhovnom kasacionom sudu da , u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, pono vi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3781/10 od 22. decembra 2010. godine , pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Ocenjujući postojanje povred e načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za tvrdnju da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da je neprih vatljiva tvrdnja podnosioca da su mu povređena prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenog revizijskog akta , niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da je taj uslov postoji. Takođe, Ustavni s ud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalb e u osporenom postupku stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pra vno sredstvo. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odred aba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu