Ustavni sud: nedopuštenost ustavne žalbe oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja kojima je odbijen zahtev za sprovođenje istrage. Utvrđeno je da se u krivičnom postupku odlučuje o odgovornosti okrivljenog, a ne o pravima oštećenog, pa se on ne može pozivati na povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Milojevića iz Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stanka Milojevića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Aleksincu Kv. 181/08 od 3. oktobra 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Nišu Kž. 1981/08 od 30. oktobra 2008. godine, rešenja Opštinskog suda u Aleksincu Kv. 225/08 od 11. decembra 2008. godine i akta Opštinskog suda u Aleksincu Ki. 1/08.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanko Milojević iz Aleksinca podneo je Ustavnom sudu 23. decembra 2008. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog „povreda prava iz člana 21, 22, 25, 32, 33. i 58. Ustava Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadrži odredbu istovetne sadržine kao član 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je pojedinačnim aktom koji se osporava, s obzirom na vrstu i prirodu tog akta, povređeno ili uskraćeno upravo ono ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda podnosioca ustavne žalbe na čiju se povredu ili uskraćivanje poziva u ustavnoj žalbi, odnosno da je osporenim aktom odlučivano o pravima i obavezama podnosioca.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu oštećenog kao tužioca, Opštinskom sudu u Aleksincu podneo zahtev za sprovođenje istrage protiv G.T, I.P. i B.M, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. Krivičnog zakonika, krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. Krivičnog zakonika i krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. Krivičnog zakonika. Zahtev za sprovođenje istrage je u Opštinskom sudu u Aleksincu zaveden pod brojem Ki. 1/08. Istražni sudija se nije složio sa podnetim zahtevom za sprovođenje istrage i osporenim aktom Ki. 1/08 izrazio je svoje neslaganje sa podnetim zahtevom, te spise predmeta uputio krivičnom vanpretresnom veću na odlučivanje.

Veće Opštinskog suda u Aleksincu je osporenim rešenjem Kv. 181/08 od 3. oktobra 2008. godine odlučilo da nema mesta sprovođenju istrage po zahtevu oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv osumnjičenih za navedena krivična dela. Navedeno rešenje je potvrđeno osporenim rešenjem Okružnog suda u Nišu Kž. 1981/08 od 30. oktobra 2008. godine.

Nezadovoljan drugostepenim rešenjem Okružnog suda u Nišu Kž. 1981/08 od 30. oktobra 2008. godine, podnosilac ustavne žalbe je Opštinskom sudu u Aleksincu podneo „zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnog rešenja“. Opštinski sud u Aleksincu je osporenim rešenjem Kv. 225/08 od 11. decembra 2008. godine ovaj zahtev odbacio kao nedozvoljen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema odredbi člana 1. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) (u daljem tekstu: Zakonik), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Odredbom člana 241. stav 1. Zakonika propisano je da se istraga pokreće protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, a odredbom člana 243. stav 7. - da ako se istražni sudija ne složi sa zahtevom javnog tužioca za sprovođenje istrage, zatražiće da o tome odluči veće (član 24. stav 6.) i da protiv rešenja veća okrivljeni, javni tužilac i oštećeni imaju pravo žalbe, koja ne zadržava izvršenje rešenja. Članom 64. stav 1. Zakonika propisano je da oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima javni tužilac, osim onih koji pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu.

Iz navedenih odredaba Zakonika proizlazi, s jedne strane, da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen, a, sa druge strane, da će sud doneti rešenje da nema mesta sprovođenju istrage prema okrivljenom ukoliko utvrdi da ne postoji osnovana sumnja da je učinio krivično delo koje mu je zahtevom stavljeno na teret. Dakle, u krivičnom postupku se ne raspravlja o pravima oštećenog kao tužioca, već o krivičnoj odgovornosti okrivljenog. Stoga se oštećeni kao tužilac ne može pozivati na to da je rešenjem kojim je odlučeno da nema mesta sprovođenju istrage prema okrivljenom, zbog nepostojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret zahtevom za sprovođenje istrage, povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Kako podnosilac povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i povrede prava na sudsku zaštitu, prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu iz čl. 22. i 25, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, zasniva na povredi prava na pravično suđenje, to se izneta ocena Ustavnog suda o nedopuštenosti ustavne žalbe odnosi i na ove istaknute povrede.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer je ustavna žalba nespojiva ratione materiae sa odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, te ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Odlučujući o ustavnoj žalbi u delu koji se odnosi na osporeni akt Opštinskog suda u Aleksincu Ki. 1/08, Ustavni sud je utvrdio da je navedenim aktom istražni sudija, po prijemu zahteva za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, smatrajući da ne postoji osnovana sumnja da su osumnjičeni izvršili krivična dela koja su im zahtevom stavljena na teret, zatražio da o tome odluči veće. Iz iznetog sledi da osporeni akt po svojoj prirodi predstavlja neslaganje istražnog sudije sa zahtevom za sprovođenje istrage, o kom neslaganju tek odlučuje veće, te ne predstavlja pojedinačni pravni akt kojim se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podnosioca ustavne žalbe.

Takođe, ni osporeno rešenje Opštinskog suda u Aleksincu Kv. 225/08 od 11. decembra 2008. godine, kojim je odbačen kao nedozvoljen „zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnog rešenja“ podnosioca ustavne žalbe, jer Zakonikom o krivičnom postupku nije predviđeno njegovo podnošenje protiv rešenja, nije pojedinačni pravni akt kojim je odlučivano o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podnosioca ustavne žalbe. Osporenim rešenjem je odlučivano samo o tome da li su ispunjeni zakonom propisani procesni uslovi za postupanje suda po podnetom zahtevu.

Kako navedeni osporeni akti nisu akti protiv kojih se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, može izjaviti ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona u Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

6. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

 

 

Slični dokumenti

• Už 1263/2010: Odbačaj ustavne žalbe privatnog tužioca u krivičnom postupku
• Už 568/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom predmetu
• Už 1080/2008: Odbacivanje ustavne žalbe u krivičnom postupku pokrenutom od strane oštećenog kao tužioca
• Už 1725/2010: Rešenje Ustavnog suda o nedopuštenosti ustavne žalbe privatnog tužioca
• Už 596/2008: Nedozvoljenost ustavne žalbe protiv akata koji ne odlučuju o pravima i obavezama