Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P. iz Erčega, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

1. Usvaja se ustavna žalba V. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 201/06 (inicijalno P. 385/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. P. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 680/10 od 13. maja 2010. godine.

1. V. P. iz Erčega je, 25. februara 2013. godine, preko punomoćnika N. B, advokata iz Ivanjice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 680/10 od 13. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 201/06.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 17. aprila 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi naknade štete; da je revizijska odluka doneta 13. maja 2010. godine, ali je punomoćniku podnosioca uručena tek 18. februara 2013. godine, i to na njegovu intervenciju; da mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je podnosilac od strane države bio pozvan na službu u Vojsku Jugoslavije, i da je prilikom vraćanja u vojnu jedinicu sa odobrenog odsustva, u saobraćajnoj nesreći pretrpeo teške telesne povrede; da mu je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer je u toj presudi kao i u nižestepenim presudama pogrešno i nezakonito utvrđeno da tužena nije obavezna da podnosiocu naknadi štetu jer je uzrok nastanka štete izvan obaveze tužene.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 201/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. aprila 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije - Vojne pošte broj 2724 N. P, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 385/01. Tužbeni zahtev je preciziran 15. decembra 2003. godine.

Pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru bilo je održano tri ročišta na kojima je saslušan tužilac kao parnična stranka, izvršen je uvid u medicinsku dokumentaciju tužioca, izvršeno je veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, dok jedno ročište nije bilo održano, bez navođenja razloga.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 385/01 od 19. marta 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da na ime raznih vidova nematerijalne štete, isplati tužiocu novčane iznose iz izreke presude. U obrazloženju te presude je navedeno da će se o preostalom delu tužbenog zahteva za naknadu štete na ime umanjenja životne sposobnosti i rente, naknadno odlučiti.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 867/05 od 27. februara 2006. godine ukinuta je ožalbena delimična presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 385/01 od 19. marta 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 201/06 i održana su dva ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta i saslušan je tužilac kao parnična stranka.

Tužilac je 30. januara 2007. godine kao tuženog označio Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane. Tužbeni zahtev je zatim preciziran 2. aprila 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 201/06 od 23. aprila 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od 372.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti iznos od 720.000,00 dinara, za pretrpljen strah iznos od 200.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, kao i na ime umanjenja profesionalne radne sposobnosti za period od 9. juna 1999. do 31. decembra 2003. godine iznos od 840.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i na ime rente zbog umanjenja profesionalne radne sposobnosti počev od 1. januara 2004. godine pa ubuduće dok traje radna sposobnost tužioca ili dok odlukom suda ne bude izmenjen novčani iznos, za svaki mesec po 20.000,00 dinara, s tim što bi zaostale rate danom pravnosnažnosti presude bile isplaćene u jednokratnom iznosu, i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 642/07 od 23. decembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 201/06 od 23. aprila 2007. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 680/10 od 13. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 642/07 od 23. decembra 2008. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac za vreme NATO bombardovanja SRJ bio mobilisan pri vojnoj pošti 2724 N. P. na položaju u T. u periodu od 25. marta do 23. juna 1999. godine; da je 9. juna 1999. godine, prilikom vraćanja iz I. sa odobrenog odsustva u jedinicu, stopirao civilno putničko vozilo, kojim je upravljao M. D, kako bi se prevezao do jedinice, i tom prilikom je vozač vozila, u kome se tužilac nalazio, prouzrokovao saobraćajnu nezgodu u kojoj je tužilac zadobio teške telesne povrede, a vozač putničkog vozila je oglašen krivim pravnosnažnom osuđujućom presudom za prouzrokovanu saobraćajnu nezgodu; da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužena nije odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo; da je odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima regulisana pretpostavka uzročnosti za nastanak štete u vezi sa opasnom delatnošću, a članom 174. istog zakona propisano je da za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi; da je u postupku utvrđeno da je tužilac povređen u saobraćajnoj nezgodi prouzrokovanoj isključivom krivicom vozača putničkog vozila u kome se tužilac prevozio prilikom povratka u jedinicu sa redovnog odsustva, te u ovom slučaju nema uzročno-posledične veze između služenja vojnog roka kao opasne delatnosti sa prouzrokovanom štetom, tako da nema osnova za naknadu štete niti odgovornosti tužene u smislu člana 173. Zakona o obligacionim odnosima.

Pokušaj dostave navedene revizijske presude punomoćniku podnosioca je bio 20. avgusta 2010. godina, kada je na dostavnici konstatovano da je punomoćnik podnosioca na godišnjem odmoru, i zatim je tek 18. februara 2013. godine revizijska presuda dostavljena punomoćniku podnosioca.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 43/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od podnošenja t užbe – 19. aprila 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je nakon tri godine od podnošenja tužbe doneo delimičnu presudu, međutim o tužbenom zahtevu u celini je odlučio nakon šest godina od podnete tužbe. Prvostepeni sud je neredovno zakazivao ročišta jer je za više od četiri godine zakazao samo šest ročišta, od kojih je pet održano. Takođe, revizijsku presudu prvostepeni sud je dostavio punomoćniku podnosioca posle skoro tri godine od njenog donošenja, odnosno nakon dve i po godine od neuspelog jedinog pokušaja dostave.

Po oceni Suda, dužina trajanja predmetnog postupka , koji nije bio posebno složen, u kome je postupak pravnosnažno okončan nakon sedam i po godina, revizijska presuda doneta posle jedne i po godine, a dostavljena punomoćniku podnosioca nakon tri godine, u znatnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku i predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, za šta odgovornost leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora za podnosioca bio od materijalnog značaja, a podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima i postupao je po nalozima suda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 201/06 (inicijalno P. 385/01), te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim situacijama, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 680/10 od 13. maja 2010. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupka kao instancioni sud i da još jednom, nakon revizijskog suda, oceni osnovanost njegovog tuženog zahteva. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza ili prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepene presude i iz revizije protiv drugostepene presude, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud je ocenio da su revizijski sud u osporenoj presudi, kao i nižestepeni sudovi, dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnosioca, a takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Suda, u osporenoj presudi je na ustavnopravno prihvatljiv način detaljno i jasno obrazloženo da u konkretnom slučaju nema uzročno-posledične veze između služenja vojnog roka kao opasne delatnosti sa prouzrokovanom štetom, pa samim tim ni odgovornosti tužene za naknadu štete. Dakle, revizijski sud je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio, a što prihvata i ovaj sud, da ne postoji objektivna odgovornost tužene za naknadu štete u konkretnom slučaju, u smislu čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je šteta nastala kao isključiva krivica vozača privatnog motornog vozila kojim se prevozio podnosilac.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 680/10 od 13. maja 2010. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.