Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene zakona

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda. Sud je pogrešno primenio novi, stroži zakonski cenzus za dozvoljenost revizije na slučaj gde je pravo na reviziju stečeno pre njegovog stupanja na snagu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-15332/2021
16.05.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. K . iz Čelareva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. K . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Novom Sadu Gžrr. 497/21 od 15. septembra 2021. god ine povređeno pravo podnosioca u stavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo P. K . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose isplaćene po osnovu presude Višeg suda u Novom Sadu Gžrr. 497/21 od 15. septembra 2021. godine, kao i za ostale iznose koji su podnosiocu ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 72/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. K . iz Čelareva je , 4. novembra 2021. godine, preko punomoćnika M . J, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gžrr. 497/21 od 15. septembra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je neadekvatna visina novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, koje mu je dosuđeno osporenom drugostepenom presudom, ističući da sud nije pravilno vrednovao kriterijume za određivanje visine naknade. Predlaže da Ustavni sud usvoji us tavnu žalbu, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete i naknadu materijalne štete na ime troškova žalbenog postupka, kao i da mu dosudi troškove za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ža lbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu R4 St. 286/19 od 12. jula 2019. godine je usvojen prigovor radi ubrzavanja postup ka predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred istim sudom nad stečajnim dužnikom „D .“ A.D. Čelarevo, u predmetu St. 72/10, a u kome je predlagač prijavio svoje potraživanje iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, koje mu je u tom postupku i priznato.

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Gžrr. 497/21 od 15. septembra 2021. godine je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezana tužena Republika Srbija da mu, na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, isplati iznos od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 1.000 evra.

4. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je najpre zaključio da podnosilac osporava drugostepenu presudu u delu u kome je pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za isplatu novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 72/10 , a koja mu je prethodno utvrđena u postupku po prigovoru radi ubrzavanja postupka. U konkretnom slučaju, Viši sud u Novom Sadu je odbio kao neosn ovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe preko dosuđenog iznosa od 600 evra, a do traženog iznosa od 1.0 00 evra u dinarskoj protivvrednosti. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava zasnivaju na tvrdnjama da je visina novčanog obeštećenja, koja mu je dosuđena, nedovoljna i nepravična.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju. Ustavni sud smatra da su za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja stavovi Evropskog suda za ljudska prava izraženi u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Naime, Evropski sud za ljudska prava se u toj odluci prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je dosuđena od strane „redovnih“ sudova na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom), dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor tužene države o gubitku statusa „žrtve“, Evropski sud za ljudska prava je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje taj sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to je Evropski sud za ljudska prava odbacio tu predstavku.

Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporava presuda kojom je podnosiocu dosuđeno novčano obeštećenje za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti podnosioca da u primerenom roku naplati utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda prava na pravično suđenje mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda za ljudska prava izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete u ovoj ustavnopravnoj stvari nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je, u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, doneo Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine (koja je objavljena na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavnu žalbu M.K, D.M. i S.J. i utvrdio da je osporenim rešenjima, kojima im je dosuđena naknada nematerijalne štete primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina nije predstavljala dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu navedenog ustavnog prava, pa je Sud ocenio da se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom odlukom je podnosiocima ustavne žalbe utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a imajući u vidu i da je podnosiocu ustavne žalbe pre pokretanja parničnog postupka radi isplate novčanog obeštećenja na ime naknade nematerijalne štete utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca koji je privredno društvo sa društvenim, odnosno državnim kapitalom – A.D. „D.“ Čelarevo u stečaju, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom, kojom je podnosiocu dosuđen iznos od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti, povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), pa je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud se, takođe, poziva na obrazloženje Odluke Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine.

Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku, najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose isplaćene po osnovu presude Višeg suda u Novom Sadu Gžrr. 497/21 od 15. septembra 2021. godine, kao i za ostale iznose koji su podnosiocu ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 72/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je podnosiocu ustavne žalbe utvrđena povreda prava na pravično suđenje i pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud nalazi da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u odnosu na istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete za troškove žalbenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o tom zahtevu. Stoga je Ustavni sud odbacio ovaj zahtev podnosioca, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“. Broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti