Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao 20 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu Zorice Tijanić i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za utvrđenje bračne tekovine, pokrenut 1990. godine, trajao je 20 godina, što je ocenjeno kao neopravdano dugo i neefikasno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudij e dr Bosa Nenadić, Katarin a Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članova Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Tijanić iz Ćićevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Tijanić i utvrđuje da je u postupku koji je pred Opštinskim sudom u Kragujevcu vođen pod oznakom P. 2666/05 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Tijanić iz Ćićevca podne la je 18. avgusta 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2666/05 od 25. novembra 2008. godine, rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2666/05 od 19. februara 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 866/09 - Gž. 1461/09 od 7. jula 2009. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razum nom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu pod oznakom P. 2665/05 ističući da je tužbu radi utvrđenja bračne tekovine podnela još 15. juna 1990. godine i da "posle 19 godina neprekidnog suđenja", po njenom mišljenju, nije bilo zakonskih uslova da prvostepeni sud donese osporene odluke da je tužba povučena i da se odbija njen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, kao i da drugostepeni sud osporenom odlukom iste potvrdi. Predložila je da Ustavni sud poništi osporene odluke i "faktički na taj način vrati započeti parnični postupak u pređašnje stanje", te tako otkoloni štetne posledice "pristrasnih" rešenja sudova. U toku ustavnosudkog postupka podnositeljka je dopunila ustavnu žalbu 19. avgusta 2009. godine, 4. juna 2010. godine i 3. avgusta 2011. godine, te dostavila urgencije za postupanje 12. januara 2010. godine i 1. aprila 2011. godine i podnesak od 5. jula 2011. godine. U ovim podnescima je navela da se po pravnosnažnom rešenju Opštinskog suda u Kragujevcu P br. 2665/05 od 7. septembra 2009. godine sprovodi prinudno izvršenje za naplatu troškova parničnog postupka, što je dovodi u tešku materijalnu sitauciju, pa traži brzo rešavanje po ustavnoj žalbi. Podnositeljka je istakla zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete naknadnim podneskom od 4. juna 2010. godine smatrajući da je oštećena postupanjem suda koji je, najpre, za 19 godina postupka održao samo 16 ročišta, dok su 42 ročišta ostala neodržana, da bi zatim ovaj dugotrajni postupak okončao, po mišljenju podnositeljke, "pristrasnim postupanjem" na najjednostavniji način za sud - donošenjem rešenja da se tužba smatra povučenom zbog izostanka tužilje i njenog punomoćnika, ne prihvativši istaknute razloge sprečenosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br . 125/04, 111/09) (u daljem tekstu: ZPP iz 2004. godine), koji je važio u vreme odlučivanja u osporenom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.)

Odredbom člana 296. stav 2. ZPP iz 2004. godine propisano je da ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku , u vidom u dostavljenu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, te pribavljenu fotokopiju zapisnika sa ročišta za glavnu raspravu zakazanu za 28. novembar 2008. godine pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2666/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Podnositeljka ustavne žalbe podne la je 15. juna 199 0. godine tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tuženog Živote Tijanića, bivše g suprug a, da bi u toku postupka preinačila tužbu i na novotužene M.T, S .T. i S.T, radi utvrđivanja bračne tekovine.

U parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2666/05 bilo je zakazano 58 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano samo 16 ročišta i sprovedeno veštačenje.

Na zapisniku o glavnoj raspravi sastavljenom 25. novembra 2008. godine pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2666/05 je konstatovano, između ostalog, da je predsednik veća otvorio glavnu raspravu, objavio predmet raspravljanja i utvrdio u pogledu prisustva stranaka i ostalih pozvanih lica sledeće: "za tužioca: niko, uredno pozvana; za tuženog: niko, punomoćnik tuženog uredno pozvan; od ostalih pozvanih lica: prisutan svedok Mihajlović Mijodrag". Dalje, sud je konstatovao "da je pre početka ročišta u sudnicu pristupio punomoćnik tuženih sa tuženim Milosavom, da ih je sudija obavestio da je dostavljen telegram punomoćnika tužilje kojim je traženo odlaganje ročišta i da je punomoćnik tuženih tražio da sud donese rešenje o povlačenju tužbe a zatim zajedno sa tuženim Milosavom napustio sudnicu". Sud je konstatovao i da je dostavljen podnesak punomoćnika tužilje Miodraga Milenkovića kojim je tražio odlaganje ročišta zbog sprečenosti i zatim doneo rešenje da se smatra da je tužba tužilje protiv tuženih Ž.T, M.T, S.T. i S.T, u ovoj pravnoj stvari, povučena.

Opštinski sud u Kragujevcu je doneo osporeno rešenje P. 2666/05 od 25. novembra 2008. godine kojim se tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, u ovoj pravnoj stvari, smatra povučenom. U obrazloženju ovog rešenja je , između ostalog, navedeno da je tužilja podnela tužbu protiv tuženih 15. juna 1990. godine i da su sa ročišta za glavnu raspravu koje je bilo određeno za 25. novembar 2008. godine izostali i tužilja i tuženi , kao i punomoćnici stranaka, iako su uredno bili pozvani, te je sud na osnovu člana 296. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci rešenja. Takođe, navedeno je i da je punomoćnik tužilje dostavio telegram kojim je tražio odlaganje ročišta zbog "sprečenosti". Obzirom da punomoćnik tužilje nije naveo razlog svoje sprečenosti, niti pružio dokaz za istu , to je sud , na predlog punomoćnika tuženih, koji je napustio sudnicu pre početka ročišta uz zahtev da sud donese rešenje o povlačenju tužbe, odlučio kao u izreci rešenja.

Punomoćnik tužilje je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje 12. decembra 2008. godine. Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2666/05 od 19. februara 2009. godine odbijen je predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Odlučujući o žalbi tužilje Okružni sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem Gž. 866/09 – Gž. 146/09 od 7. jula 2009. godine, odbio kao neosnovane žalbe tužilje i potvrdio rešenj a Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2666/05 od 25. novembra 2008. godine i rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2666/05 od 19. februara 2009. godine. U obrazloženju ovog osporenog rešenjasud je, između ostalog naveo da je prvostepeni sud pravilno zaključio da su se stekli zakonski razlozi da se tužba smatra povučenom zato što su sa glavnog ročišta za glavu raspravu od 25. novembra 2008. godine izostali punomoćnik tužilje Miodrag Milenović i punomoćnik tuženih, a uredno su bili pozvani. Takođe, drugostepeni sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je predlog za vraćanje u pređašnje stanje punomoćnika tužilje neosnovan s obzirom na to da tužilja u ovoj pravnoj stvari ima tri punomoćnika pa sprečenost jednog da pristupi ročištu ne predstavlja opravdan razlog za propuštanje ročišta. Naime, sud je od tri punomoćnika koja tužilja ima u ovoj pravnoj stvari uredno pozvao Miodraga Milenovića prema odredbi člana 132. stav 2. ZPP, pa je on mogao o terminu zakazanog ročišta da obavesti ostale punomoćnike i sebi da obezbedi zamen u u slučaju sprečenosti da na ročište pristupi, a ne da telegramom od 24. novembra 2008. godine traži odlaganje zakazane rasprave, pri tom ne pružajući dokaze za sprečenost. Drugostepeni sud je cenio i navod žalbe da prvostepeni sud pri donošenju rešenja P. 2666/05 od 19. februara 2009. godine, kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, nije cenio dokaz o javljanju punomoćnika tužilje Miodraga Milenovića na pregled na VMA zbog bola u leđima 24. novembra 2008. godine i našao da je neosnovan, jer taj dokaz nije dostaljen prvostepenom sudu uz predlog kako je to propisano odredbom člana 115. stav 2. ZPP , već tek 10. januara 2009. go dine. Takođe, iz obrazloženja prvostepenog rešenja proizlazi da je prvostepeni sud ovaj dokaz cenio nalazeći da sprečenost jednog punomoćnika tužilje od tri koje je angažovala ne predstavlja opravdan razlog za propuštanje ročišta.

Rešenjem toga suda P. 2666/05 od 7. septembra 2009. godine obavezana je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da tuženima na ime troškova postupka isplati iznos od 307.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja, pod pretnj om prinudnog rešenja. Po izjavljenoj žalbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1001/10 od 5. jula 2010. godine za iznos od 286. 250,00 dinara.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanje ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pred nadležnim sudovima trajao ukupno 20 godina računajući od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu 15. juna 199 0. godine, pa do dana okončanja postupka donošenjem pravosnažnog rešenja o troškovima postupka , odnosno 5. jula 2010. godine .

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako se, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka polazi od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca: složenosti pravnih pitanja i činjeničnog st anja, značaja raspravljanog prava za podnosioce ustavne žalbe, ponašanj a podnosioca u postupku, kao i po stupanje sudova koji su vodili postupak , ovo se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Kako je parnični postupak čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom trajao 20 godina, od čega je pred drugostepenim sudom postupak trajao samo par meseci, po oceni Suda, ničim se ne može opravdati trajanje postupka u sporu koji je vodila podnositeljka, a koji je, po svojoj vrsti, za njenu egzistenciju bio od nesumnjivog značaja.

I pored toga što je prvostepeni sud zakazao 58 ročišta za glavnu raspravu, vremenski period u kome su ročišta zakazivana , do donošenja osporenih rešenja, od preko 18 godina , ukazuje na nedelotvorno i nefikasno postupanje prvostepenog suda, jer nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnositeljke ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, zbog neopravdanog odugovlačenja postupka za koje odgovornost ima nadležni opštinski sud, koji je prekoračio razuman rok za javno raspravljanje i odlučivanje o pravima podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, br. 109/07 i 111/09) , odlučio kao u delu tačke 1. izreke i usvojio ustavnu žalbu.

5. U vezi zahteva za naknadu štete koju je podnositeljka tražila podneskom od 4. juna 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni zahtev neblagovremen, jer je podnet po isteku roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da se zahtev za naknadu štete mora podneti u istom roku kao i ustavna žalba. Stoga je navedeni zahtev u tački 2. izreke odbačen kao neblagovremen, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Podnositeljka ustavne žalbe je ustavnom žalbom osporila i rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2666/05 od 25. novembra 2008. godine i P. 2666/05 od 19. februara 2009. godine, kao i rešenje Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 866/09 - Gž. 1461/09 od 7. jula 2009. godine, ponavljajući razloge iz žalbe koje je drugostepeni sud već cenio, uz tvrdnju da joj je osporenim sudskim odlukama donetim "bez zakonskih uslova" povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, da se u konkretnom slučaju neopravdanog izostanka stranaka tužba ima smatra povučenom, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka .

7. Ustavni sud je, saglasno odredabama čl ana 42b stav 1 tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao 20 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti