Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv odluka u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je odbačena revizija zbog vrednosti spora. Žalba protiv nižestepenih presuda odbačena je kao neblagovremena, jer se rok računa od drugostepene odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radosava Redžića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radosava Redžića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1849/08 od 3. jula 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Radosava Redžića izjavljena protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3249/04 od 14. novembra 2006. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2065/07 od 27. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radosav Redžić iz Beograda je 24. decembra 2008. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3249/04 od 14. novembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2065/07 od 27. novembra 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1849/08 od 3. jula 2008. godine, zbog povreda prava zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da Vrhovni sud Srbije donošenjem rešenja Rev. 1849/08 od 3. jula 2008. godine, kojim je iz „formalno pravnih razloga“ odbacio izjavljenu reviziju zbog vrednosti predmeta spora, „nije ispravio propuste nižestepenih sudova koji su svojim presudama retroaktivno primenili propise na njegovu štetu, povredili njegovo pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu“. Istakao je da su nižestepeni sudovi u osporenim presudama pogrešno primenili materijalno pravo i to član 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojim je predviđeno raspravljanje po osnovu tzv. publicijanske tužbe, neosnovano smatrajući da tuženi, ima jači pravni osnov na sporni tavanski prostor od tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Takođe je istakao da nije primenjen ni materijalni propis koji je važio u vreme nastanka pravnog osnova. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1849/08 od 3. jula 2008. godine, presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3249/04 od 14. novembra 2006. godine i presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 2065/07 od 27. novembra 2007. godine, kao i da se „odloži izvršenje presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1849/08 od 3. jula 2008. godine“.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 58. stav 2. Ustava utvrđeno je da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1849/08 od 3. jula 2008. godine, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spis parničnog predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3249/04-06 u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo tužioca, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 1849/08 od 3. jula 2008. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2065/07 od 27. novembra 2007. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja je istaknuto da revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Navedeno je da je vrednost predmeta spora označena od strane tužioca u podnesku od 26. oktobra 2005. godine na iznos od 200.000 dinara, a da je podneskom od 30. juna 2006. godine tužba preinačena, ali da nije menjana vrednost predmeta spora. Vrhovni sud Srbije je našao da vrednost predmeta spora od 200.000 dinara ne prelazi zakonom propisan limit za izjavljivanje revizije, a na dozvoljenost revizije je bez uticaja rukom dopisan iznos od 301.000 dinara na tužbi od 10. novembra 2004. godine, jer ni taj iznos, čak i da je utvrđen kao vrednost predmeta spora, ne prelazi zakonom propisan limit za izjavljivanje revizije iz člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04).

4. Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 3/02) i Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01 - dr. zakon, 9/02 i 29/04).

Odredbom člana 491. stav 4. važećeg Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona, dok je odredbom člana 492. Zakona propisano da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), osim odredaba trideset prve glave (čl. 468a do 487.).

Odredbom člana 40. stav 2. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), čije su se odredbe primenjivale na osporeni postupak po reviziji, bilo je propisano da je u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi.

Odredbama člana 382. ZPP, pored ostalog, bilo je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000 novih dinara (stav 2.), kao i da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara (stav 3.).

Odredbom člana 27. stav 1. tačka 2) Zakona o sudskim taksama je propisano da se u parnicama u kojima je predmet spora izvršenje kakve radnje, nečinjenje ili trpljenje ili izjava volje ili utvrđenje da postoji ili ne postoji neko pravo ili pravni odnos ili da se utvrdi istinitost ili neistinitost kakve isprave, kao vrednost predmeta spora radi naplate takse uzima iznos koji je tužilac označio u tužbi, ali taj iznos ne može biti manji od 2.500 dinara.

Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, pri čemu će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena, sud će rešenjem odrediti iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.); da kada se radi o naplati takse i tuženi može podneti prigovor da je u tužbi vrednost predmeta spora previsoko određena i tada će sud rešenjem odrediti vrednost merodavnu za naplatu takse i iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 4.).

Tarifnim brojem 1. stav (1) Taksene tarife, koja je sastavni deo Zakona o sudskim taksama, je propisano da se za tužbu, protivtužbu i prigovor prebijanja podnet pred sudom opšte nadležnosti taksa plaća prema vrednosti predmeta spora i to za vrednost spora preko 100.000 do 500.000 dinara vrednosti – 5.000 dinara uvećano za 2% od vrednosti predmeta spora.

Tarifnim brojem 39. stav (1) Taksene tarife je propisano da se za opomenu kojom se neko poziva da plati taksu koju je bio dužan da plati i bez opomene, plaća 200 dinara.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno ustavno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Pri tome, Ustavni sud je našao da je Vrhovni sud Srbije u svom rešenju Rev. 1849/08 od 3. jula 2008. godine nepravilno tumačio procesno pravo. Ovo iz razloga što je parnični postupak u konkretnom slučaju pokrenut tužbom koja je podneta 10. novembra 2004. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu, te je Vrhovni sud Srbije je pogrešno zaključio da se ocena dopuštenosti revizije vrši prema odredbama novog Zakona o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine. U takvoj situaciji, Vrhovni sud je trebalo da odluči po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu novog zakona, shodno odredbi člana 491. stav 4. navedenog Zakona o parničnom postupku.

Međutim, Ustavni sud nalazi da iako su u konkretnom slučaju primenjene odredbe pogrešnog procesnog zakona, pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje nije povređeno, jer revizija koju je izjavio nije bila dozvoljena ni prema odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku. Ovo stoga što je podnosilac ustavne žalbe podneskom od 26. oktobra 2005. godine označio vrednost predmeta spora na iznos od 200.000 dinara, koji nije menjan do zaključenja glavne rasprave, a koji je ispod vrednosti predmeta spora koja je kao uslov za dopuštenost bila propisana članom 382. ZPP, s obzirom na to da je odredba člana 40. stav 2. ZPP propisivala da je, kada se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi. Činjenica da je na tužbi od 10. novembra 2004. godine rukom dopisan iznos od 301.000 dinara, nije od značaja u ovom konkretnom slučaju.

Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe određen iznos sudske takse za tužbu u visini od 11.200 dinara, na osnovu naloga – opomene od 29. novembra 2004. godine, protiv koga nije izjavljen prigovor, a koji je mogao biti izjavljen shodno članu 29. stav 4. Zakona o sudskim taksama. Prvostepeni sud je utvrdio navedeni iznos sudske takse uzimajući, kao osnovicu za obračun, vrednost predmeta spora u iznosu od 300.000 dinara, a ne u iznosu od 301.000 dinara. Na iznos vrednosti predmeta spora (300.000 dinara), sud je primenjujući tarifni broj 1. stav (1) i tarifni broj 39. stav (1) Taksene tarife odredio visinu sudske takse sa opomenom, u iznosu od 11.200 dinara. Dakle, i kada bi se vrednost predmeta spora utvrđivala prema iznosu utvrđene sudske takse, nesporno je da sudska taksa nije naplaćena na vrednost predmeta spora u odnosu na koji je bilo dopušteno izjavljivanje revizije.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1849/08 od 3. jula 2008. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, te mu time nije moglo biti ni povređeno pravo na imovinu. Stoga je Ustavni sud, u skladu sa članom 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3249/04 od 14. novembra 2006. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 2065/07 od 27. novembra 2007. godine, Ustavni sud je našao da u ovom delu ustavna žalba nije blagovremena.

Naime, stav Ustavnog suda da se pravna sredstva u parničnom postupku iscrpljuju izjavljivanjem revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti odnosi se samo na slučajeve kada je korišćenje ovih vanrednih pravnih sredstava bilo zakonom dopušteno i kada su korišćena na zakonom propisan način i iz zakonom dozvoljenih razloga. U protivnom, kada je izjavljena revizija odbačena kao nedopuštena, a Ustavni sud nalazi da time nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe, blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na prvostepenu i drugostepenu sudsku odluku računa se u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke kojom je postupak pravnosnažno okončan. Ovo iz razloga što u navedenom slučaju ne postoji kontinuitet meritornog odlučivanja o tužbenom zahtevu između pravnosnažne presude i rešenja kojim je odbačena revizija.

Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbama člana 113. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.), pri čemu je u ovom slučaju rok za izjavljivanje ustavne žalbe 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

U konkretnom slučaju, osporena drugostepena presuda Okružnog suda u Beogradu kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan doneta je 27. novembra 2007. godine, u periodu od proglašenja Ustava do stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu, te je u ovom delu ustavna žalba dopuštena. Međutim, uvidom u povratnicu o prijemu drugostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pismeni otpravak presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2065/07 od 27. novembra 2007. godine, primio 24. marta 2008. godine.

Imajući u vidu datum prijema osporenog pojedinačnog akta, te činjenicu da je ustavna žalba podneta 24. decembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba u ovom delu nije blagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, takođe, odbacio zahtev za odlaganje izvršenja „presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1849/08 od 3. jula 2008. godine“, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv odluka u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti