Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku. Nepostupanje suda dovelo je do nemogućnosti naplate potraživanja zbog otvaranja i zaključenja stečaja nad dužnikom. Dosuđena je naknada štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. C. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2012. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba D. C. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 1242/05 povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. C. iz B. podneo je 20. avgusta 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se u tom momentu vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 1242/05.
U ustavnoj žalbi je navedeno da izvršenje po osnovu rešenja o izvršenju I. 1242/05 još nije sprovedeno, iako se radi o „zaostalim“ zaradama podnosioca od decembra 2002. godine do decembra 2004. godine, zbog čega su mu povređeni i pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i da utvrdi pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete koju može ostvariti u skladu sa odredbom člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 1242/05, kao i u drugu dostavljenu i prikupljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Pravnosnažnom presudom na osnovu priznanja Drugog opštinskog suda u Beogradu M. 253/05, P. 1149/05 od 30. marta 2005. godine obavezan je tuženo preduzeće „P.“ B, da tužiocu D. C, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati navedene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime zarade i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za označene periode.
Po izvršnosti ove presude 8. aprila 2005. godine, podnosilac je kao izvršni poverilac podneo 7. juna 2005. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje označene presude, kojim je tražio da se izvršenje sprovede: 1) prenosom novčanih sredstava sa računa dužnika na račun poverioca; 2) zabranom isplate sa računa dužnika dok potraživanje poverioca ne bude naplaćeno u celini i 3) popisom, procenom, plenidbom i prodajom pokretne imovine dužnika, ukoliko izvršenje u celini ili delimično ne može da se izvrši prenosom novčanih sredstava sa računa dužnika.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je 24. juna 2005. godine doneo rešenje I. 1242/04 kojim je odredio predloženo izvršenje i troškove izvršenja poverioca. Ovo rešenje je dostavljeno Narodnoj banci Srbije 4. jula 2005. godine. Nakon toga Četvrti opštinski sud u Beogradu nije preduzeo nijednu radnju, niti se dužnik obraćao sudu u pogledu izvršenja, već su samo preduzimane radnje vezane za naplatu, odnosno oslobođenje od plaćanja sudske takse.
Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 2575/10 od 29. juna 2010. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom P. B, zbog ispunjenosti stečajnog razloga nesposobnosti plaćanja, utvrđeno je da ne postoji pravni interes za sprovođenje stečajnog postupka stečajnog dužnika niti poverilaca tog dužnika, te je zaključen stečajni postupak. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je: da je Narodna banka Srbije 9. aprila 2010. godine obavestila sud da je P. B. obustavilo plaćanja u neprekidnom trajanju od 2649 dana i da ukupan iznos blokade računa tog subjekta, uključujući glavni dug i kamatu, iznosi 204.506.102,93 dinara; da je postupajući po službenoj dužnosti, sud rešenje od 28. aprila 2010. godine pokrenuo prethodni postupak za utvrđivanje razloga za otvaranje stečajnog postupka, pozivajući stečajnog dužnika i njegove poverioce da uplate predujam u visini od 250.000 dinara u roku od 60 dana od dana objavljivanja rešenja na oglasnoj tabli suda, uz upozorenje da će se u slučaju neuplate otvoriti i zaključiti stečajni postupak, a imovina stečajnog dužnika preneti u svojinu Republike Srbije; da u ostavljenom roku nije uplaćen predujam za sprovođenje stečajnog postupka, te je sud doneo rešenje kao u izreci.
Označeni dužnik je brisan iz registra 9. novembra 2010. godine.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, a postupanje protivno ovoj odredbi smatra se nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. st. 1. i 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kad su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.); da sud određuje izvršenje odnosno obezbeđenje onim sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u izvršnom predlogu, odnosno predlogu za obezbeđenje, a ako je predloženo više sredstava ili više predmeta izvršenja odnosno obezbeđenja, sud može, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, ograničiti izvršenje odnosno obezbeđenje, samo na neke od tih sredstava, odnosno predmeta, ako su dovoljni za namirenje ili obezbeđenje potraživanja; da sud može, na predlog izvršnog poverioca odnosno izvršnog dužnika, u skladu sa ovim zakonom, odrediti drugo sredstvo izvršenja, odnosno obezbeđenja, umesto onoga koje je predloženo (član 8. st. 1, 2. i 4.).
Odredbama Zakona o stečaju («Službeni glasnik RS», broj 104/09) je propisano: da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku (član 80. stav 1.); da se u trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja prekidaju svi sudski postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu, svi upravni postupci pokrenuti na zahtev stečajnog dužnika, kao i upravni i poreski postupci koji za predmet imaju utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika (član 88.); da se od dana otvaranja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškova stečajnog postupka, dok se navedeni postupci koji su u toku obustavljaju (član 93. st. 1. i 2.); da su obaveze stečajne mase obaveze koje su prouzrokovane radnjama stečajnog upravnika ili na drugi način upravljanjem, unovčenjem i podelom stečajne mase, a koje ne spadaju u troškove stečajnog postupka, iz dvostranoteretnog ugovora, ako se njegovo ispunjenje traži za stečajnu masu ili mora uslediti nakon otvaranja stečajnog postupka, koje su nastale neosnovanim obogaćenjem stečajne mase, te obaveze prema zaposlenima stečajnog dužnika, nastale nakon otvaranja stečajnog postupka (član 104. stav 1.)
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom trajao pet godina, od podnošenja predloga za izvršenje 7. juna 2005. godine, pa do otvaranja stečajnog postupka nad dužnikom – 29. juna 2010. godine, kao dana od koga, saglasno odredbi člana 88. Zakona o stečaju, više nije moglo da se sprovede prinudno izvršenje protiv označenog dužnika.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem predloga za izvršenje, a završava sprovođenjem izvršenja ili obustavom ili prekidom postupka, kad se za to steknu zakonom propisani uslovi, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja izvršnog postupka.
Navedeno trajanje izvršnog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u predmetnom postupku odlučivalo, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio ni činjenično ni pravno složen.
Ocenjujući postupanje suda u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je našao da Četvrti opštinski sud, u konkretnom slučaju, nije preduzeo sve radnje na koje je po Zakonu bio obavezan kako bi se izvršenje određeno sudskim rešenjem sprovelo do kraja.
Naime, bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter - ukoliko je nekom pravnosnažnom sudskom odlukom dužniku naloženo određeno činjenje ili nečinjenje, on je dužan da se u skladu sa tom odlukom i ponaša, a ukoliko on to ne učini u roku određenom sudskom odlukom za dobrovoljno izvršenje, na to će ga prinuditi država preko izvršnog suda. Prinudni karakter izvršnog postupka određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka. Slučajevi kada se od stranke traži aktivno ponašanje su Zakonom izričito predviđeni (npr. ako se nepokretnost nije mogla prodati ni na drugom ročištu, obustaviće se postupak izvršenja, osim ako poverilac podnese predlog za određivanje novog ročišta za prodaju nepokretnosti i sl.), a izostanak takvog ponašanja je, po pravilu, sankcionisan. Dakle, u slučaju da aktivno ponašanje stranke nije izričito predviđeno zakonom, stranka nema obavezu takvog ponašanja, već je sud dužan da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do okončanja izvršnog postupka. Izvršni postupak se smatra okončanim sprovođenjem izvršenja ili donošenjem rešenja o obustavi postupka u zakonom izričito predviđenim slučajevima. Pri tome je sud dužan da saglasno odredbi člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku postupa hitno.
Dakle, izvršni sud je, u konkretnom slučaju, prvo bio dužan da rešenje o izvršenju donese u roku od tri dana od podnošenja predloga, a ne, kako je to učinjeno nakon 17 dana i da ga odmah dostavi Narodnoj banci Srbije, a rešenje je dostavljeno nakon deset dana. Zatim, s obzirom na to da, saglasno odredbi člana 8. stav 2. Zakona o izvršnom postupku, sud nije ograničio izvršenje na samo jedno sredstvo izvršenja, te da u razumnom roku potraživanje nije moglo biti namireno prenosom novčanih sredstava sa računa dužnika na račun poverioca, izvršni sud je bio dužan da, u skladu sa rešenjem o izvršenju, pređe na druga sredstva izvršenja određena tim rešenjem, a ne da po njegovom dostavljanju Narodnoj banci Srbije prestane da preduzima bilo kakvu radnju usmerenu na sprovođenje izvršenja.
Ustavni sud je ocenio i da je nezavisno od zakonske obaveze izvršnog suda da sprovede izvršenje, podnosilac ustavne žalbe mogao podneskom da traži da izvršni sud postupi po rešenju koje je doneo i da, ukoliko izvršenje ne može da se sprovede prvim predloženim sredstvom izvršenja, pređe na ostala sredstva određena rešenjem o izvršenju i tako podstakne sud da postupak nastavi i eventualno ubrza. Ovo tim pre što je i podnosilac znao ili mogao znati da je izvršni dužnik, njegov bivši poslodavac, obustavio plaćanje još znatno pre, odnosno tri i po godine pre pokretanja izvršnog postupka, čak i pre pokretanja parničnog postupka u kome je doneta izvršna isprava. Međutim, Ustavni sud je ocenio da navedena neaktivnost podnosioca ne može da predstavlja opravdanje sudu za to što toliko dugo nije uopšte postupao u označenom postupku.
Takođe, Ustavni sud je, ocenio i da je postavljeni zahtev bio od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da se radilo o naplati potraživanja iz radnog odnosa, i to, između ostalog, zarade za period od ukupno godinu i po dana.
Iz svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da navedeno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u postupku izvršenja u predmetu tog suda I. 1242/05 nije bilo delotvorno, te je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
6. Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na imovinu, Ustavni sud je utvrdio da je neizvršavanjem pravnosnažne i izvršne odluke suda, i to u periodu od pet godina, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe i na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Naime, prema stanovištu Ustavnog suda izraženom u Odluci Ustavnog suda Už-1499/08 od 16. jula 2009. godine, svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.
Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke: Kačapor i dr. protiv Srbije, Burdov protiv Rusije ).
7. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu nedelotvornim postupanjem izvršnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
U pogledu prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete, s obzirom na to da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu štete uopšte, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, pre svega imajući u vidu činjenicu da je izvršni dužnik obustavio plaćanja čak tri i po godine pre podnošenja predloga za izvršenje nadležnom izvršnom sudu. Pored navedenog, Ustavni sud je konstatovao i da podnosilac nije u predmetnom izvršnom postupku tražio promenu sredstava izvršenja prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika, niti je pokušao da svoje potraživanje ostvari u stečajnom postupku.
8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević