Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 21 godinu. Ekstremno dugo trajanje postupka pripisano je neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1538/2015
02.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( dr. Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Z.“ d.o.o. K, sa sedištem u Kragujevcu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Z.“ d.o.o. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 381/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Z.“ d.o.o. K, sa sedištem u Kragujevcu, je 26. februara 2015. godine Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 381/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se statusni radni spor okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, zbog čega je osporeni parnični postupak trajao više od 20 godina. Posebno ukazuje na činjenicu da je prvostepeni sud o predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje odlučivao više od četiri godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utv rdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 381/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

V. D . iz Kragujevca je 22. novembra 1994. godine, u svojstvu tuži oca, podneo Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu p rotiv tuženog privrednog društva „Z .“ d.o.o. K, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja odluk a Disciplinske komisije i Upravnog odbora tuženog, na osnovu kojih mu je prestao radn i odnos , zatim vraćanja na rad i naknade materijalne štete u vidu izgubljen ih zarad a i ostalih primanja za period van radnog odnosa . Predmet je zaveden pod brojem P. 253/94.

Tuženom je tužba sa pozivom za pripremno ročište uručena 17. decembra 1994. godine. Pripremno ročište je održano 15. juna 1995. godine. U međuvremenu su tri (pripremna) ročišta odložena. Prvo, kako bi tuženi dostavio određenu dokumentaciju, drugo – na saglasan predlog parničnih stranaka i treće – na molbu punomoćnika tužioca. Na sledeće ročište, zakazano za 24. avgust 1995. godine, nije pristupio punomoćnik tužioca, zbog čega je sud doneo rešenje o mirovanju postupka. Predlog za nastavak postupka je podnet 7. decembra 1995. godine. Od narednih pet ročišta, tri su odložena, dok dva nisu mogla biti održana (jedno jer punomoćnik tužioca nije bio uredno pozvan, a drugo zbog štrajka advokata). U narednom periodu su pribavljeni spisi krivičnog predmeta istog suda K. 482/95 i obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, na okolnost izgubljenih zarada i ostalih primanja tužioca iz radnog odnosa. Dva ročišta nisu mogla biti održana. Jedno zbog proglašenog ratnog stanja, a drugo zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročište zakazano za 28. septembar 2001. godine nije pristupio uredno pozvani punomoćnik tužioca, zbog čega je sud doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom, imajući u vidu da je postupak već bio u mirovanju . Povodom predlog a tužioca za povraćaj u pređašnje stanje od 30. oktobra 2001. godine, sud je zakazao ukupno 27 ročišta, od kojih je 14 odložen o, dok četiri nisu održana (tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer tuženi nije bio uredno pozvan) . Sud je najveći broj ročišta odložio zbog insistira nja na saslušanju svedoka S.J, kome poziv za saslušanje nije mogao biti uručen preko dostavne službe . Međutim, imenovani je pozive primao preko policijskog organa, koju mogućnost je sud samo dva puta iskoristio. Na ročištu održanom 12. decembra 2005. godine, sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. Predmet je zaveden pod brojem P. 40/06.

U periodu do prvog (delimičnog) presuđenja, sud je zakazao još 20 ročišta, od kojih je pet odloženo (dva zbog zahteva tužioca za izuzeće postupajućeg sudije), dok jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Saslušano je sedam svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Na ročištu održanom 18. jula 2008. godine, s ud je zaključio glavnu raspravu u pogledu zahteva za poništaj odluka tuženog i reintegraciju tužioca i objavio „međupresudu“, kojom je te zahteve usv ojio. Pismeni otpravak delimične presude (koju je sud naslovio kao međupresuda) P. 40/06 od 18. jula 2008. godine je parničnim strankama uručen 21. avgusta (punomoćniku tužioca), odnosno 5. septembra 2008. godine (tuženom). Po žalbi tuženog, Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 314/08 od 16. decembra 2008. godine ukinuo ožalbenu delimičnu presudu i predmet vratio na ponovni postupak.

U periodu do narednog (delimičnog) presuđenja je zakazano još deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana (oba zbog neurednog pozivanja parničnih stranaka). Izveden je dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, dok se uredno pozvani direktor tuženog nije odazvao pozivu za saslušanje parničnih stranaka. Na ročištu održanom 2. novembra 2009. godine, sud je zaključio glavnu raspravu u pogledu zahteva za poništaj odluka tuženog i reintegraciju tužioca i objavio „međupresudu“, kojom je te zahteve usvojio. Pismeni otpravak delimične presude (koju je sud ponovo naslovio kao međupresuda) P. 40/06 od 2. novembra 2009. godine je parničnim strankama uručen 1. decembra (punomoćniku tužioca), odnosno 18. decembra 2009. godine (tuženom). Po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu (koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Okružnog suda u Kragujevcu) je doneo presudu Gž1. 1246/10 od 2. novembra 2010. godine, kojom je ožalbenu delimičnu presudu u celini potvrdio. Vrhovni kasacioni sud je reviziju tuženog izjavljenu protiv navedene drugostepene presude odbio kao neosnovanu presudom Rev2. 644/11 od 19. oktobra 2011. godine.

Spisi parničnog predmeta su iz Vrhovnog kasacionog suda vraćeni prvostepenom sudu 18. novembra 2011. godine. Nadležnost Opštinskog suda u Kragujevcu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Osnovni sud u Kragujevcu. Postupak za preostale tužbene zahteve je nastavljen u predmetu broj P1. 381/10. U periodu do presuđenja je zakazano 21 ročište, od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Ponovo je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje. Angažovani sudski veštak se dva puta usmeno izjasnio na ročištu, a u pet navrata je dopunio nalaz i mišljenje. Od Poreske uprave – Filijala u Kragujevcu su dva puta traženi podaci o prihodima koje je tužilac u periodu van radnog odnosa ostvario po osnovu obavljanja samostalne delatnosti. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 24. oktobra 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 381/10 od 24. oktobra 2013. godine je delično usvojen tužbeni zahtev tužioca za isplatu izgubljenih zarada, naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period van radnog odnosa - od 16. septembra 1994. do 19. decembra 2010. godine.

Obe parnične stranke su izjavile žalbu. Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1. 3876/13 od 9. oktobra 2013. godine odbio kao neosnovanu (u celini) žalbu tuženog, dok je delimičnim usvajanjem žalbe tužioca , ožalbenu presudu preinačio usvojivši tužbeni zahtev za isplatu izgubljenih zarada u celini.

Tuženi je reviziju protiv navedene drugostepene presude izjavio 26. februara 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je najpre spise parničnog predmeta vratio prvostepenom sudu, kako bi se revizija dostavila na izjašnjenje Republičkom javnom tužiocu, a zatim je doneo presudu Rev2. 1479/15 od 21. januara 2016. godine, kojom je reviziju odbio kao neosnovanu. Revizijska presuda je punomoćniku tuženog uručena 11. marta 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/ 98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 22. novembra 1994. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu, i da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1479/15 od 21. januara 2016. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 11. marta 201 6. godine. Što se podnosioca tiče, parnica je u odnosu na njega počela da teče 17. decembra 1994. godine, kada mu je uručena tužba.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao nešto više od 21 godin u, što sam o po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na izneto, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak, prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca i ponašanja podnosioca kao stranke u postupku, navedeno trajanje konkretnog radnog spora ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Činjenice da je u postupku pred prvostepenim sudom zakazano čak 105 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su 42 odložena, dok 28 nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, da je prvostepeni sud o predlogu za povra ćaj u pređašnje stanje odlučivao duže od četiri godine, u kom periodu je zakazao ukupno 27 ročišta, od kojih je samo devet održano, te da je prvi put presuđeno nakon skoro 14 godina od podnošenja tužbe, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti. Ustavni sud je na kraju ocenio i da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju trajanja osporenog parničnog postupka.

Iz napred iznetog sledi da nije razumno da jedan radni spor, koji se vodio povodom otkaza ugovora o radu , traje 21 godin u, te da se tako dugo trajanje postupka jedino može pripisati neefikasnom postupanju nadležn og prvostepenog suda. Pri tome, merodavni procesni zakon naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne , najčešće egzistencijalne i materijalnopravne posledice za zaposlenog, ali da je svakako i u interesu poslodavca da se takav spor okonča u što kraćem vremenskom roku.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je , u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe , zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 2.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnos ilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju , a posebno du žinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju dosadašnju praksu , zatim praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti