Povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Iako je podnositeljka delimično doprinela odugovlačenju, ključni razlog za prekomerno trajanje postupka bila je neefikasnost suda, zbog čega joj je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Stanojević iz sela Oraovica kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Stanojević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 285/04 (inicijalno predmet P. 2854/02) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Stanojević iz sela Oraovica kod Leskovca je , 2 5. februara 2013. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 285/04 (ranije predmet P. 2854/02).

U ustavnoj žalbi, između ostalog, podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak trajao više od deset i po godina, u z periode neopravdane neaktivnosti suda i propuste zbog kojih je morao i da se vodi postupak za donošenje dopunske presude. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 285/04, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, tužilac T.T. je 4. jula 2002. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu preda u državinu katastarsku parcelu broj 438 KO Oraovica. U tužbi je navedeno da je tužilac, kao kupac, zaključio 1979. godine kupoprodajni ugovor sa sada pok. A.V, kao prodavcem katastarske parcele broj 438 KO Oraovica, te da mu je na osnovu tog ugovora snaja prodavca predala u posed parcelu, za koju je naknadno ustanovljeno da je parcela broj 387 KO Oraovica, dok je tužena sa sada pok. A.V. zaključila 1985. godine ugovor o doživotnom izdržavanju kojim se, između ostalog, primalac izdržavanja, sada pok. A.V, obavezao da joj, kao davaocu izdržavanja, prenese pravo svojine i na katastarskoj parceli broj 387 KO Oraovica, ali da tužena ne koristi tu parcelu već parcelu broj 438. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2854/02.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 23. avgust 2002. godine, ali ono, kao ni naredna tri ročišta (zakazana za 1. oktobar i 25. decembra 2002. godine i 29. januar 2003. godine) nisu održana jer tuženoj nije mogao da bude uručen poziv sa tužbom, s obzirom na to da se nalazila u inostranstvu, te je prvo ročište održano 10. februara 2003. godine.

Do zaključenja glavne rasprave, zakazana su i održana još šest ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranka i saslušanjem četiri svedoka. Tužena je 19. septembra 2003. godine podigla protivtužbu protiv tužioca-protivtuženog, kojom je tražila da se utvrdi da je u odnosu na njega vlasnik katastarske parcele broj 438 KO Oraovica koja je u javnim knjigama upisana na ime tužioca-protivtuženog, kao da je tužilac-protivtuženi vlasnik katastarske parcele 387 iste katastarske opštine, a koja je u javnim knjigama upisana na njeno ime, te da se naloži nadležnom organu da izvrši odgovarajuće izmene upisa. Povodom ove protivtužbe formiran je predmet P. 5550/03, a označena parnica spojena je sa parnicom P. 2854/02.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2854/02 i P. 5550/03 od 19. novembra 2003. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je usvojen protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje. Označena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 156/04 od 22. januara 2004. godine, a predmet je 23. januara 2004. godine vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kom je predmet dobio broj P. 285/04, tužilac-protivtuženi je preinačio tužbeni zahtev, tako što je tražio da se utvrdi da je on vlasnik katastarske parcele broj 387 KO Oraovica, po osnovu održaja, te da se obaveže nadležni organ da izvrši odgovarajuću izmenu u javnim knjigama, kao i da se utvrdi da je u delu koji se odnosi na katastarsku parcelu 387 KO Oraovica, ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen 10. septembra 1985. godine između tužene-protivtužilje, kao davaoca izdržavanja, i sada pok. A.V, kao primaoca izdržavanja. U ovoj fazi postupka prvo ročište je zakazano za 17. januar 2005. godine, koje nije održano usled nedolaska uredno pozvanog tužioca-protivtuženog.

Do preinačenja tužbe koje je izvršila tužena-protivtužilja, zakazano je još devet ročišta, od kojih jedno nije održano na zahtev tužioca-protivtuženog. Opštinski sud u Leskovcu je, na ročištu održanom 5. septembra 2005. godine, doneo rešenje kojim nije dozvolio preinačenje tužbe koje je učinio tužilac-protivtuženi. Tužena-protivtužilja je, podneskom od 4. januara 2007. godine, izvršila preinačenje tužbe, tražeći da sud, pored dotadašnjeg zahteva, utvrdi i da je ugovor o kupoprodaji katastarske parcele broj 438 KO Oraovica, zaključen 1979, godine između tužioca-protivtuženog i sada pok. A.V, ništav, te da ne proizvodi pravno dejstvo, a kao tuženi označen je i njen otac D.T, pravni sledbenik sada pok. A.V.

Posle izvršenog subjektivnog preinačenja, narednih deset ročišta nije održano jer tuženom D.T. nije mogao da bude uručen poziv sa tužbom, s obzirom na to da se nije nalazio na adresi navedenoj u tužb i. Nakon što poziv za ročište zakazano za 11. septembar 2008. godine nije uručen tuženom D.T. uz konstataciju da je nepoznat na datoj adresi, Opštinski sud u Leskovcu je poziv za naredno ročište (zakazano za 27. oktobra 2008. godine) dostavio preko oglasne table suda.

Po zaključenju glavne rasprave, Opštinski sud u Leskovcu je 11. decembra 2008. godine doneo presudu P. 285/04, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog u odnosu na katastarsku parcelu 438 KO Oraovica, a usvojio protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje. Protiv ove presude tužilac-protivtuženi je izjavio žalbu 25. decembra 2008. godine, te su spisi predmeta 28. januara 2009. godine dostavljeni drugostepenom sudu, na odlučivanje o izjavljenoj žalbi. Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1876/10 od 20. jula 2010. godine vraćeni su spisi ovog predmeta Osnovnom sudu u Leskovcu, radi donošenja dopunske presude.

U nastavku prvostepenog postupka, Osnovni sud u Leskovcu je, posle dva ročišta (zakazana za 30. septembar i 17. novembar 2010. godine) koja nisu održana usled toga što poziv nije mogao da bude uručen tuženom D.T, rešenjem P. 285/04 od 17. novembra 2010. godine, prekinuo predmetni parnični postupak jer je tužena-protivtužilja obavestila sud da je tužen i D.T. preminuo. Označenim rešenjem određeno je da će se prekinuti postupak nastaviti kada ga naslednici tuženog preuzmu ili kada ih sud, na predlog protivne strane, pozove da to učine.

Tužilja-protivtužena i njena majka (supruga sada pok. tuženog D.T.), kao naslednice tuženog D.T, su 17. oktobra 2011. godine podnele predlog za nastavak prekinutog postupka, navodeći da su rešenjem o nasleđivanju, koje je postalo pravnosnažno 21. januara 2009. godine, oglašene za naslednike sada pok. D.T, a koji je preminuo 12. decembra 2008. godine.

U nastavku postupka, nakon dva neodržana ročišta (zakazana za 5. mart i 25. maj 2012. godine) usled toga što poziv nije bio uručen tuženoj M.T, s obzirom na to da se nije nalazila na adresi navedenoj u tužbi, Osnovni sud u Leskovcu je 3. oktobra 2012. godine zaključio glavnu raspravu i doneo dopunsku presudu, kojim je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog u odnosu na katastarsku parcelu 387 KO Oraovica. Označena prvostepena presuda, kao i dopunska presuda potvrđene su u postupku po žalbama tužioca-protivtuženog, presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 144/13 od 24. januara 2013. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 4. jula 2002. godine Opštinskom sudu u Leskovcu, pa do donošenja dopunske presude Apelacionog suda u Nišu od 24. januara 2013. godine, trajao deset i po godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je u predmetnom parničnom postupku sud odlučivao i o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu, koji su bili usmereni na utvrđenje prava svojine. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da navedeno, po pravilu, ukazuje na posebnu složenost takvog postupka. Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da osporeni postupak nije bio ni činjenično ni pravno posebno složen. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud u toku postupka, radi odluke o osnovanosti istaknutih zahteva, ocenio da je dovoljno da izvede dokaz saslušanjem stranaka i manjeg broja svedoka.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča, ali i da je sama podnositeljka svojim ponašanjem doprinela da taj postupak traje duže. Naime, u postupku donošenja dopunske presude podnositeljka nije obavestila sud da je tuženi D.T, čiji je ona pravni sledbenik, preminuo, te dva ročišta nisu održana jer poziv tuženom nije uručen. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je parnični sud prekinuo predmetni postupak usled smrti tuženog D.T, s tim da će se taj postupak nastaviti nakon što ga naslednici preuzmu, a podnositeklja je tek nakon godinu dana od prekida tog postupka, zatražila da se on nastavi, iako je ostavinski postupak vođen iza njenog pokojnog oca pravnosnažno okončan jednu godinu i deset meseci pre nego što je i prekinut parnični postupak. Ovakvim ponašanjem podnositeljka je doprinela da predmetni parnični postupak traje duže skoro 15 meseci.

U pogledu postupanja parničnog suda, Ustavni sud, najpre, podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.). Takođe, Ustavni sud ukazuje da se prilikom ocene dužine trajanja postupka može uzeti u obzir i ponašanje druge strane u postupku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zielinski protiv Poljske, broj predstavke 38497/02, od 15. maja 2005. godine, stav 23.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da je parnični sud zakazivao ročišta u primerenim vremenskim razmacima, ali konstatuje da određen broj ročišta nije održan zbog nepostojanja pretpostavki za njihovo držanje, budući da sud nije bio u mogućnosti da tuženima uruči poziv sa tužbom na adresama poznatim i dostavljenim sudu. Tako je prvo ročište u ovom postupku održano tek šest meseci od podnošenja tužbe, nakon što četiri ročišta nisu održana jer je tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, bila u inostranstvu, odnosno jer se nije nalazila na adresi navedenoj u tužbi. Takođe, ocu podnositeljke ustavne žalbe jednu godinu i osam meseci nije mogao da bude uručen poziv sa tužbom na adresu dostavljenu sudu. Ustavni sud konstatuje da su navedene okolnosti dovele do toga da je postupak trajao duže dve godine i dva meseca iz razloga koji se ne mogu staviti na teret sudu.

Međutim, Ustavni sud je ocenio i da parnični sud nije preduzeo sve mere kako bi se predmetni postupak okončao bez odugovlačenja. Naime, Ustavni sud ukazuje da je, nakon što je, rešenjem Okružnog suda u Leskovcu od 22. januara 2004. godine , ukinuta prvostepena presuda, prvo ročište u ponovnom postupku zakazano tek za godinu dana (za 17. januar 2005. godine), kao i da je drugostepenom sudu bilo potrebno godinu i po dana od dostavljanja spisa da rešenjem iste vrati prvostepenom sudu radi donošenja dopunske presude. Takođe, Ustavni sud ukazuje da su na ukupno održanih 18 ročišta izveden i samo dokaz i saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem četiri svedoka.

5. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je i pored činjenice da su postojale okolnosti koje su uticale na to da predmetni parnični postupak duže traje, ocenio da je ključni doprinos navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka dao parnični sud svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Stoga je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, opisani doprinos podnositeljke, kao i okolnosti koje su dovele do toga da predmetni postupak duže traje, a koje se ne mogu staviti na teret sudu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti