Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete nakon povlačenja tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu podnosioca kojom se osporava odluka o zastarelosti potraživanja naknade štete. Iako je zahtev prvobitno podnet u drugom sporu, ta tužba je kasnije povučena, čime je poništen prekid zastarelosti, pa je naknadno podneta tužba zastarela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Filipovića iz Ljubljane, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Filipovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 101/06.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Filipovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1454/07 od 16. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

   

1. Dušan Filipović iz Ljubljane, Republika Slovenija, je 30. januara 2009. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1454/07 od 16. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.
   
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca, kojim je tražio da mu tuženi naknadi štetu zbog neosnovanog odustanka tuženog od ugovora o nalogu; da je prvostepeni sud proizvoljno zaključio da je zastarelo potraživanje podnosioca ustavne žalbe, pogrešno nalazeći da je tužba podneta 3. novembra 2003. godine, odnosno nakon isteka tri godine od dana kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo; da je tužba sa ovakvim tužbenim zahtevom faktički podneta 31. jula 2002. godine u predmetu Opštinskog suda u Loznici P. 1765/01, te da je, nakon toga, prvostepeni sud procesnim rešenjem odlučio da se o zahtevu za naknadu navedene štete odluči u drugoj parnici; da je, u tom kontekstu, podnosilac ustavne žalbe podneskom od 16. avgusta 2004. godine “samo ispravio i dopunio svoju prvobitnu tužbu, a nije podneo novu tužbu“; da Okružni sud u Šapcu nije cenio žalbene navode podnosioca koji su od ključnog značaja, te da su osporenom drugostepenom presudom povređena navedena ustavna prava podnosioca; da je predmetni parnični postupak trajao šest i po godina i da je, u konkretnom slučaju, povređeno i pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.
   
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
   
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
   
3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Loznici P. 1765/01 i P. 101/06, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
   
Tužilac Dušan Filipović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 16. jula 2001. godine podneo Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv prvotuženog Miodraga Đurića i drugotuženog Mladena Lazića, kojom je tražio da se poništi ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov. broj 452/99 od 15. februara 1999. godine, zaključen između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca za cenu od 50.000,00 dinara. Predmet je zaveden pod brojem P. 1765/01.
   
Tužilac je podneskom od 31. jula 2002. godine preinačio tužbu, tako što je, pored ostalog, tražio da mu prvotuženi i drugotuženi solidarno naknade štetu koju je pretrpeo njihovim neosnovanim odustankom od ugovora o nalogu od 28. avgusta 1997. godine u iznosu od 17.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2000. godine.
   
Tužilac je podnescima od 3. novembra 2003. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i precizirao tužbu, tako što je tražio da parnični sud obaveže prvotuženog da mu naknadi štetu koju je pretrpeo njegovim neosnovanim odustankom od ugovora o nalogu od 28. avgusta 1997. godine u iznosu od 8.030,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. septembra 2000. godine.
   
Prvostepeni sud je, na ročištu za glavnu raspravu od 15. januara 2004. godine, doneo rešenje kojim je konstatovao da je tužba tužioca povučena u odnosu na tužene i naložio da se podnesak tužioca od 3. novembra 2003. godine, kojim je tražio da se prvotuženi obaveže da tužiocu naknadi štetu, izdvoji i zavede kao poseban predmet.
   
Opštinski sud u Loznici je 30. juna 2004. godine doneo rešenje P. 1765/01, kojim je u stavu prvom izreke utvrdio da je tužba u ovoj pravnoj stvari povučena, a u stavu drugom izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.
   
Tužilac je 23. jula 2004. godine podneo žalbu samo protiv stava drugog izreke navedenog prvostepenog rešenja, pa je rešenje postalo pravnosnažno u delu koji se odnosi na povlačenje tužbe.
   
Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 16. avgusta 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv tuženog Miodraga Đurića, radi naknade štete zbog neosnovanog odustanka tuženog od ugovora o nalogu od 28. avgusta 1997. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 1841/04.
   
Opštinski sud u Loznici je 22. marta 2005. godine doneo presudu P. 1841/04, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, a u stavom drugom izreke obavezao tužioca da naknadi tuženom troškove parničnog postupka.
   
Tužilac je 26. aprila 2005. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, zbog “propuštanja parnične radnje izvođenja dokaza čitanjem spisa predmeta Opštinskog suda u Loznici P. 1765/01“. Prvostepeni sud je rešenjem P. 1841/04 od 4. maja 2005. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.
   
Odlučujući o žalbama tužioca izjavljenim protiv prvostepene presude i prvostepenog rešenja, Okružni sud u Šapcu je doneo rešenje Gž. 1099/05 od 13. januara 2006. godine, kojim je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Loznici P. 1841/04 od 4. maja 2005. godine, a u stavu drugom izreke ukinuo presudu Opštinskog suda u Loznici P. 1841/04 od 22. marta 2005. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje.
   
U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 101/06. Prvostepeni sud je 24. marta 2006. godine doneo presudu P. 101/06, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, a u stavu drugom izreke obavezao tužioca da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 17.550,00 dinara, dok je odbio kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka preko dosuđenog iznosa. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je tužilac bio vlasnik agencije za promet nepokretnosti, te da je ovoj agenciji ustupljen ugovor o posredovanju radi prodaje kuće tuženog; da je kuća tuženog prodata 1997. godine, te da je među parničnim strankama došlo do spora da li je agencija tužioca za tuženog uopšte izvršila bilo kakve usluge u vezi sa tom prodajom, a da je pravnosnažnom presudom istog suda P. 1672/98 od 31. januara 2000. godine obavezan tuženi da na ime naknade iz ugovora o nalogu isplati tužiocu odgovarajući novčani iznos; da tužilac u ovom sporu traži da mu tuženi naknadi štetu pretrpljenu neosnovanim odustankom tuženog od ugovora o nalogu od 28. avgusta 1997. godine i, u tom smislu, isplati iznos koji je tužilac isplatio svom zameniku na ime pravnih radnji preduzetih u cilju izvršenja dobijenog naloga od tuženog; da iz spisa predmeta istog suda P. 1765/01 proizlazi da je tužilac podneo tužbu protiv ovde tuženog i Mladena Lazića, radi poništaja ugovora o kupoprodaji, te da je tužilac preinačio tužbu podneskom od 31. jula 2002. godine, tražeći naknadu štete za izvršene usluge u iznosu od 17.000,00 dinara i da je nakon toga tužilac 3. novembra 2003. godine preinačio tužbu, tražeći da mu isključivo ovde tuženi na ime naknade štete isplati iznos od 8.030,50 dinara; da je tužilac tek u podnesku od 3. novembra 2003. godine objasnio da traži naknadu štete za advokatske usluge koje je tužilac platio za tuženog i da je prvostepeni sud u navedenoj parnici doneo procesno rešenje od 15. januara 2004. godine, kojim je odlučio se taj podnesak tužioca tretira kao posebna tužba i formira poseban predmet; da je potraživanje naknade štete zastarelo, u smislu odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac saznao za štetu i lice koje je štetu pričinilo najkasnije 1. juna 2000. godine, a tužbu je podneo tek 3. novembra 2003. godine; da je sud cenio i navode tužioca prema kojima je on podneo zahtev za naknadu štete u ranijim podnescima, ali da u tim podnescima nije svoj zahtev tačno opredelio i u njima nije naveo da se radi o naknadi za advokatske usluge; da je sud odbio tužbeni zahtev tužioca, jer je punomoćnik tuženog istakao prigovor zastarelosti potraživanja tužioca, na koji sud ne pazi po službenoj dužnosti.
   
Tužilac je 28. aprila 2006. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude i predložio da prvostepeni sud donese “dopunsku presudu – rešenje“, imajući u vidu da sud nije odlučio o prigovoru presuđene stvari koji je istakao tuženi i zahtevu tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.
   
Okružni sud u Šapcu je rešenjem Gž. 1229/06 od 27. februara 2007. godine konstatovao da nisu ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, s obzirom na to da Opštinski sud u Loznici nije odlučio o predlogu tužioca za donošenje “dopunske presude - rešenja“.
   
Prvostepeni sud je rešenjem P. 101/06 od 5. aprila 2007. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca.
  
Tužilac je 20. aprila 2007. godine podneo žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, a podneskom od 15. maja 2007. godine je tražio ispravljanje presude Opštinskog suda u Loznici P. 101/06 od 24. marta 2006. godine.
   
Opštinski sud u Loznici je rešenjem P. 101/06 od 1. juna 2007. godine odbio kao neosnovan predlog tužioca za ispravljanje presude. Tužilac je 25. juna 2007. godine podneo žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.
   
Odlučujući o žalbama tužioca izjavljenim protiv prvostepene presude i prvostepenih rešenja, Okružni sud u Šapcu je osporenom presudom Gž. 1454/07 od 16. decembra 2008. godine odbio žalbe i potvrdio prvostepenu presudu i rešenja. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je prigovor zastarelosti potraživanja osnovan; da je šteta nastala 1. juna 2000. godine kada je tužilac advokatu isplatio iznos od 17.000,000 dinara na ime njegovih usluga i da je tužilac tada saznao za štetu i učinioca, te da je zahtev tužioca za naknadu štete koju potražuje od tuženog istaknut prvi put 3. novembra 2003. godine; da se ne mogu prihvatiti navodi žalbe kojima se osporava utvrđena činjenica u pogledu datuma kada je tužilac tražio ispunjenje obaveze od tuženog; da su pobijana rešenja zasnovana na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primeni merodavnog prava; da nema mesta donošenju dopunskog rešenja kojim se odbija prigovor presuđene stvari istaknut od strane tuženog, niti ima mesta ispravci presude u tom smislu, jer je odredbom člana 342. stav 3. ZPP definisano šta izreka presude treba da sadrži, a odredbom člana 349. ZPP je propisano šta se u presudi može ispraviti; da prvostepena presuda sadrži i odluku o naknadi troškova parničnog postupka, te je rešavanje o zahtevu tužioca nepotrebno s obzirom na to da je njegov tužbeni zahtev odbijen i da je, samim tim, on obavezan da plati troškove tuženom.
   
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
   
Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
   
Odredbom člana 196. stav 3. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je propisano da se povučena tužba smatra kao da nije ni bila podnesena i da se može ponovo podneti.
   
Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ( "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, je propisano: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala i da potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (član 376.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da će se prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim državnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja smatrati da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preuzeo (član 389. stav 1.).
   
Odredbom člana 207. Sudskog poslovnika ("Službeni glasnik RS", br. 65/03, 115/05, 4/06 i 50/06) je bilo propisano da kada se predmet pre dovršenja postupka razdvoji radi odvojenog postupka, u odvojeni predmet ulažu se overeni prepisi pismena, koja se samo na taj predmet odnose, da se na omot odvojenog predmeta prenose i posebne oznake, koje se odnose samo na razdvojeni predmet, da se iste oznake precrtavaju na omotu ranijeg zajedničkog predmeta i da se za odvojeni predmet sačinjava novi popis spisa.
   
5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 16. avgusta 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Loznici, a da je okončan donošenjem osporene presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1454/07 od 16. decembra 2008. godine.
   
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je konstatovao da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka. Imajući u vidu specifičnosti u ovoj pravnoj stvari koje se ogledaju u činjenici da je podnosilac ustavne žalbe najpre podneo tužbeni zahtev za naknadu štete u predmetu istog suda P. 1765/01 i da je prvostepeni sud u navedenoj parnici doneo rešenje od 15. januara 2004. godine kojim je odlučio da se o tom zahtevu raspravi u odvojenom postupku, Ustavni sud je našao da razumnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka treba ceniti od momenta podnošenja navedenog tužbenog zahteva u drugoj parnici, tj. 3. novembra 2003. godine.
   
U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala pet godina i jedan mesec, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da je postupak okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.
   
S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi doprinela dužem trajanju parničnog postupka.
   
Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju ove parnice. Naime, podnosilac ustavne žalbe je tokom parničnog postupka podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog “propuštanja parnične radnje izvođenja dokaza čitanjem spisa predmeta Opštinskog suda u Loznici P. 1765/01“, predlog za donošenje “dopunske presude - rešenja“ i predlog za ispravku prvostepene presude. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome parnična stranka ne može biti odgovorna za prekoračenje roka koji se smatra razumnim samo zbog toga što je upotrebila sva procesna sredstva koja joj stoje na raspolaganju (videti presudu Pretto i drugi protiv Italije od 8. decembra 1983. godine). U vezi sa tim, valja ukazati i da se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat ovakvog ponašanja podnosioca ustavne žalbe ne može pripisati u odgovornost ni postupajućim sudovima (videti presudu Surmeli protiv Nemačke od 8. juna 2006. godine).
   
Razmatrajući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je zaključio da je Opštinski sud u Loznici učinio određene propuste koji su uticali na produženje trajanja ovog obligacionopravnog spora. Naime, prvostepeni sud nije postupio u skladu sa odredbama člana 207. tada važećeg Sudskog poslovnika i formirao novi predmet po tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete, te je podnosilac nakon sedam meseci pasivnog držanja parničnog suda podneo posebnu tužbu, u cilju brzog rešavanja o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva. Pored toga, Ustavni sud je našao da prvostepeni sud nije odlučio o predlogu podnosioca ustavne žalbe za donošenje dopunske presude od 28. aprila 2006. godine, pa je Okružni sud u Šapcu rešenjem Gž. 1229/06 od 27. februara 2007. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Loznici radi otklanjanja procesnih nedostataka, što je imalo za posledicu prolongiranje ovog parničnog postupka. Uprkos tome, Ustavni sud smatra da se iz navedenih činjenica ne može izvesti automatski zaključak da je u ovoj parnici došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da Ustavni sud uvažava praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava prilikom odlučivanja o ustavnim žalbama, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da domaći sud nije poštovao zakonske rokove ne mora sama po sebi da bude nesaglasna sa Konvencijom (videti presude u predmetima Zielinski vs. Poland od 15. februara 2005. godine i Stoidis vs. Greece od 17. maja 2001. godine). Ne računajući navedene propuste u ovoj parnici, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Loznici preduzeo sve procesne radnje propisane zakonom kako bi se postupak okončao u najkraćem roku i da je zakazivao ročišta za glavnu raspravu u redovnim intervalima (nije održano samo ročište za glavnu raspravu od 14. februara 2005. godine). Polazeći od svega navedenog, te činjenica da je ova parnica prošla dve instance i da je okončana nakon pet godina i jedan mesec i da je Opštinski sud u Loznici postupio po nalogu Okružnog suda u Šapcu iz ukidajućeg rešenja Gž. 1099/05 od 13. januara 2006. godine, Ustavni sud je ocenio da se trajanje predmetnog sudskog postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.
   
Na osnovu svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), te je odlučio kao u tački 1. izreke.
   
6. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, osporenom drugostepenom presudom je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, jer je drugostepeni sud proizvoljno zaključio da je zastarelo njegovo potraživanje naknade štete i da je tužba podneta nakon proteka roka iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.
   
Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje u drugostepenom parničnom postupku, Ustavni sud je ispitivao da li je Okružni sud u Šapcu arbitrerno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe istakao da postupajući sudovi nisu cenili činjenicu da je on podneo tužbu zapravo 31. jula 2002. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 388. Zakona o obligacionim odnosima propisano koje radnje poverioca prekidaju zastarelost. U tom kontekstu, poverilac može prekinuti zastarelost podizanjem tužbe ili bilo kojom drugom radnjom usmerenom protiv dužnika pred sudom ili drugim državnim organom, a sve u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarivanja potraživanja. Iako navedeni Zakon ne pominje eksplicitno koje su to druge radnje, treba uzeti da je reč o svim radnjama poverilaca koje upućuju na nameru da svoje pravo vrše – isticanje prigovora prebijanja u sporu, glavno mešanje, pozivanje na zaštitu itd. Dakle, Zakon o obligacionim odnosima jedino strogo nalaže poveriocima da te radnje preduzmu pred sudom ili drugim državnim organom i sa jasno određenim ciljem - pravna zaštita povređenog ili ugroženog subjektivnog prava, ne tražeći pri tom da takva procesna radnja mora imati određenu formu i sadržinu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Loznici P. 1765/01 utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe podneskom od 31. jula 2002. godine tražio od prvostepenog suda da obaveže prvotuženog i drugotuženog da mu solidarno naknade štetu koju je pretrpeo neosnovanim odustankom prvotuženog od ugovora o nalogu od 28. avgusta 1997. godine. Takvo pogrešno postupanje podnosioca ustavne žalbe (traženje pravne zaštite prema drugotuženom koji nije bio učesnik u navedenom materijalno – pravnom odnosu), po oceni Ustavnog suda, nema uticaja na pravnu valjanost radnje koja je preduzeta prema prvotuženom, pa je isticanjem navedenog tužbenog zahteva prekinuta zastarelost potraživanja podnosioca. Međutim, Ustavni sud napominje da su odredbom člana 389. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, sa druge strane, predviđene radnje poverilaca koje anuliraju prekid zastarelosti i usled čijeg preduzimanja nastupa pravna fikcija da prekid nije nikada ni nastupio – npr. povlačenje tužbe. S tim u vezi, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Loznici P. 1765/01 zaključio: da je podnosilac ustavne žalbe podneskom od 3. novembra 2003. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženog; da je prvostepeni sud 30. juna 2004. godine doneo rešenje kojim je u stavu prvom izreke utvrdio da je tužba povučena u odnosu na prvotuženog i drugotuženog, a u stavu drugom izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka; da je podnosilac ustavne žalbe podneo žalbu jedino protiv drugog stava navedenog prvostepenog rešenja koji se odnosi na troškove postupka. S obzirom na sve izneto, a imajući u vidu da je protekom roka za žalbu postalo pravnosnažno rešenje Opštinskog suda u Loznici P. 1765/01 od 30. juna 2004. godine u delu kojim je utvrđeno da je tužba povučena u odnosu na prvotuženog i drugotuženog, Ustavni sud smatra da je Okružni sud u Šapcu izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da podneskom podnosioca ustavne žalbe od 31. jula 2002. godine nije prekinuta zastarelost njegovog potraživanja naknade štete, te da je prinudno ispunjenje obaveze on tražio nakon isteka roka zastarelosti propisanog odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, Ustavni sud je zaključio da je osporenu drugostepenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen i propisno sastavljen sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o parničnom postupku. Iz iznetih razloga, Ustavni sud nalazi da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
   
Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava. Naime, podnosilac ustavne žalbe nije pružio argumente i podneo odgovarajuće dokaze koji bi potvrdili da je Okružni sud u Šapcu doneo različite odluke u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
   
Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je zaključio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Okružni sud u Šapcu je osporenom presudom Gž. 1454/07 od 16. decembra 2008. godine odlučio o žalbama podnosioca izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Loznici P. 101/06 od 24. marta 2006. godine i rešenja Opštinskog suda u Loznici P. 101/06 od 5. aprila 2007. godine i P. 101/06 od 1. juna 2007. godine, pa je, po oceni Ustavnog suda, u drugostepenom parničnom postupku obezbeđeno pravo podnosioca zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.
   
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu i u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.
   
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić