Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku
Kratak pregled
Usvaja se ustavna žalba i utvrđuje povreda prava na pravno sredstvo. Sud je poništio rešenje kojim je odbačen prigovor na obustavu izvršnog postupka, utvrdivši da je protiv odluke o obustavi, kojom se konačno odlučuje o pravu, morao biti dozvoljen pravni lek.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Blanuše iz Rastine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Blanuše izjavljena protiv presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3198/11 od 22. novembra 2012. godine zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Milan Blanuša iz Rastine je, 9. januara 2013. godine, preko punomoćnika Milovana Belića, advokata iz Beograda, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3198/11 od 22. novembra 2012. godine, dopunjenu 19. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete, sa obrazloženjem da je predmetno potraživanje zastarelo; da je takav stav sudova neprihvatljiv i u suprotnosti sa sudskom praksom; da se kao početak toka zastarelosti mora uzeti trenutak kada je završeno lečenje; da zbog različite prakse sudova podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12782/10 od 23. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova, da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 500.010 dinara , sa pripadajućom kamatom. Stavom drugim izreke presude tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.700 dinara, dok je stavom trećim izreke tužilac oslobođen plaćanja sudskih taksi.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3198/11 od 22. novembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12782/10 od 23. decembra 2010. godine u njenim stav ovima prvom i drugom izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac na teritoriju Republike Srbije došao 1992. godine kao izbeglica; da su ga 18. juna 1995. godine pripadnici M inistarstva unutrašnjih poslova PC lišili slobode bez osnova, da su ga sprove li u sabirni centar u Sremskoj Mitrovici, a nakon toga u Republiku Hrvatsk u gde je učestovao u borbenim dejstvima sve do avgusta meseca 1995. godine kada se vratio na teritoriju Republike Srbije; da je neuropsihijatrijskim veštačenjem utvrđeno da je tužilac prilikom hapšenja imao generalizovani strah, suptitivni doživljaj kao afektivni odgovor na neposrednu opasnost i mučnu situaciju, da je intenzitet primarnog straha jakog intenziteta kod tužioca trajao oko jedan sat, nakon čega je usledio sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od tri do četiri dana, zbog putovanja, te rasporeda na ratište, a potom strah srednjeg intenziteta tokom boravka na ratištu, koji je prelazio u strah jačeg intenziteta zbog mogućnosti pogibije, ranjavanja, osakaćenja, fizičkih bolova pri čemu se strah srednjeg intenziteta održavao tokom čitavog boravka na ratištu da bi po završetku boravka na ratištu kod tužioca usledio strah slabog intenziteta, a potom i anksioznost, depresivnost u sklopu anksiozno-depresivnog sindroma sa trajnim promenama ličnosti nakon katastrofičnog iskustva, što je dovelo do umanjenja opšte životne aktivnosti tužioca od 18% trajno; da iz navedenog veštačenja proizlazi da se navedeno psihičko oboljenje anksiozno-depresivni sindrom, sa trajnim promenama ličnosti javilo kao posledica doživljenog; da se radi o bolesti hroničnog toka - konačnog oblika, da je lečenje u toku i da nije završeno; da je tužilac odmah nakon povratka sa ratišta počeo da trpi simptome bolesti u vidu nesanice, nervoze, problema sa okolinom; da su svi napred navedeni simptomi do perioda do godinu dana predstavljali akutni oblik bolesti, nakon čega je ta bolest poprimila hronični tok; da je do trajne promene ličnosti kao posledice bolesti moglo doći tri do četiri godi ne nakon povratka tužioca sa ratišta, ali da je tužilac za svoju bolest saznao tek nalazom lekara neuropsihijatra iz 2005. godine; da je tužba podneta 3. maja 2006. godine. Dalje je navedeno: da je psihička bolest od koje je tužilac oboleo zbog neosnovanog lišenja slobode, te boravka na ratištu, anksiozno-depresivni sindrom, do godinu dana po povratku tužioca sa ratišta predstavljao akutni oblik bolesti, nakon čega je ta bolest poprimila hronični tok; da kako je do trajne promene ličnosti kao posledice navedene bolesti kod tužioca moglo doći tri do četiri godine nakon povratka sa ratišta, to je pravilno prvostepeni sud primenom odredaba čl ana 376. Zakona o obligacionim odnosima, našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan zbog z astarelosti potraživanja, dajući pri tome za donetu odluku razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i drugostepeni sud; da je n eosnovan navod žalbe da rok zastarelosti, u konkretnom slučaju, teče tek od dana saznanja tužioca da je bolest od koje je oboleo zadobila konačan oblik - 2005. godine; da prema odred bama čl ana 376. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala, iz čega proizlazi da je , u konkretnom slučaju, s obzirom na to da se radi o psihičkoj bolesti, čije se posledice ne mogu sanirati, rok zastarelosti od pet godina počeo da teče od dana kada je ta bolest iz akutne prešla u hroničnu - čime je poprimila svoj konačni obli k, unutar koga se jedino može računati rok vezan za saznanje oštećenog za štetu i lice koje je štetu učinilo; da je p ri donošenju odluke drugostepeni sud cenio i sve ostale navode u žalbi tužioca, ali je našao da su bez uticaja na donošenje odluke, s obzirom na to da se navodima u žalbi ne dovodi u sumnju da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).
Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).
5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 3198/11 od 22. novembra 2012. godine zauzeo stav da je potraživanje naknade štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo zbog proteka roka iz člana 376. ZOO, uz konstataciju da je objektivni rok počeo da teče od trenutka (najkasnije krajem 1999. godine) kada je psihička bolest podnosioca prešla iz akutne u hroničnu, čime je poprimila svoj konačan oblik. Polazeći od navedenog, Apelacioni sud je zaključio da , kako je objektivni rok u konkretnom slučaju protekao, to je zastarelo potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete. U gotovo identičn im činjeničn im i pravn im situacij ama, Apelacioni sud u Beogradu je u presudama Gž. 6183/10 od 2 8. jula 201 0. godine, Gž. 423/10 od 15. septembra 201 0. godine i Gž. 571/10 od 30. septembra 2010. godine i ranije Okružni sud u Beogradu u presudi Gž. 16350/08 od 15. januara 2009. godine , zauzeo identičan stav - da zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete počinje teći od kada je bolest (tužilaca) dobila konačan oblik. U tim parnicama, pravnosnažno su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, a tužena Republika Srbija je obavezana da im naknadi nematerijalnu štetu , jer njihova potraživanja nisu bila zastarela, za razliku od potraživanja podnosioca ove ustavne žalbe. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da Apelacioni sud u Beogradu i ranije Okružni sud u Beogradu , kao sudovi poslednje instance, nisu u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama iskazali različite stavove po pitanju trenutka od kada počinje teći zastarelost potraživanja naknade štete . Činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, jer je tužbu podneo nakon rokova određenih odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO, govori u prilog da nije bilo različitog postupanja, jer su drugi tužioci tužbe podneli pre isteka rokova određenih navedenim odredbama člana 376. ZOO.
Što se tiče presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te stoga jedna potencijalno različita odluka (navedena revizijska presuda) ipak ne predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
Na osnovu izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.
6. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac, pre svega, žali na pogrešnu primenu materijalnog prava, odnosno na utvrđenje da je njegovo potraživanje naknade nematerijalne štete prema tuženoj zastarelo.
Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, kao i očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga, formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.
Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već podnosilac, nezadovoljan pravnosnažnim ishodom parnice, u suštini, osporava način na koji je Apelacioni sud u Beogradu primenio odgovarajuće odredbe ZOO koje regulišu zastarelost potraživanja naknade štete. Nasuprot tvrdnjama podnosioca, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu konstatovao da se ona zasniva na jasnom, obrazloženom i ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Naime, u obrazloženju osporene presude je navedeno da se, u konkretnom slučaju, radi o psihičkoj bolesti, čije se posledice ne mogu sanirati, a da je petogodišnji rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan odredbom člana 376. stav 2. ZOO, počeo da teče onog trenutka kada je ta bolest poprimila svoj konačni oblik (najkasnije krajem 1999. godine). Ustavni sud nalazi da ovakvo zaključivanje Apelacionog suda, u konkretnom slučaju, nije bilo niti proizvoljno, niti arbitrerno. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić