Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za povraćaj zemljišta koji traje preko 16 godina. Naloženo je okončanje postupka i utvrđeno pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Jovanovića iz sela Troponja, opština Sedlare, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Ljubiše Jovanovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Komisijom opštine Svilajnac za vraćanje oduzetog zemljišta u predmetu 199-239/91 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnim organima da u predmetu iz tačke 1. preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ljubiša Jovanović iz sela Troponja, opština Sedlare, podneo je 20. avgusta 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava, u postupku koji se vodi pred Komisijom opštine Svilajnac za vraćanje oduzetog zemljišta u predmetu 199-239/91. U ustavnoj žalbi je navedeno da je zahtev za povraćaj zemljišta podnet 1991. godine; da je nakon više molbi, urgencija i predstavki zaključena rasprava 16. januara 2009. godine; da Komisija još nije donela odluku po zahtevu ni posle više urgencija upućenih Komisiji i „odgovarajućem ministarstvu“. Od Ustavnog suda je traženo da „naloži postupanje u najkraćem roku prvostepenom organu, kao i da naloži otklanjanje štetnih posledica nastalih plaćanjem nepotrebnih troškova“, i naknadu svih vidova štete u iznosu od 1.000.000 dinara.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj, 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Dragoljub Nićiforović iz Svilajnca podneo je 24. maja 1991. godine Sekretarijatu za opštu upravu i društvene delatnosti Opštine Svilajnac – Imovinsko pravnoj službi zahtev za sprovođenje postupka vraćanja zemljišta ranijeg sopstvenika, sada pok. Milovana Nićiforovića iz Troponja, oduzetog po osnovu viška poljoprivrednog fonda, rešenjem od 15. avgusta 1953. godine. U zahtevu je naveo da je on zakonski naslednik, sinovac, pok. Milovana Nićiforovića. Ovom zahtevu su se marta 1992. godine pridružili i drugi zakonski naslednici Milovana Nićiforovića.
Radosav Vasić podneo je zahtev za povraćaj opisanog zemljišta Komisiji opštine Svilajnac za vraćanje zemljišta, 10. marta 1992. godine. U zahtevu je navedeno da su Milovan Nićiforović i njegova supruga Ruža Nićiforović svojim testamentima iz 1955. godine ostavili svu svoju imovinu Dobriji Vasić, supruzi podnosioca ovog predloga za vraćanje zemljišta, te da je on jedini naslednik svoje pokojne supruge.
U periodu od 17. marta 1992. godine do 7. maja 1992. godine održane su četiri rasprave pred Komisijom. Rešenjem Komisije opštine Svilajnac za vraćanje zemljišta broj 199-239/91 od 7. maja 1992. godine utvrđeno je pravo svojine na oduzetom zemljištu u korist Radosava Vasića iz Troponja, a odbijen je zahtev Dragoljuba Nićiforovića i drugih zakonskih naslednika pok. Milovana Nićiforovića. Protiv ovog rešenja zakonski naslednici pok. Milovana Nićiforovića izjavili su žalbe.
Ministarstvo finansija Republike Srbije, odlučujući o žalbama protiv prvostepenog rešenja, donelo je rešenje 13 broj 461-02-2858/92 od 12. decembra 1992. godine kojim je poništilo rešenje Komisije opštine Svilajnac za vraćanje zemljišta broj 199-239/91 od 7. maja 1992. godine i naložilo prvostepenom organu da u ponovnom postupku utvrdi alikvotne delove testamentalnih i zakonskih naslednika. Protiv drugostepenog rešenja punomoćnik Radosava Vasića je podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije.
Vrhovni sud Srbije je odlučujući o navedenoj tužbi u upravnom sporu, doneo presudu U. 586/93 od 10. novembra 1993. godine kojom je uvažio tužbu i poništio rešenje Ministarstva finansija broj 461-02-2858/92 od 12. decembra 1992. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da je u konkretnom slučaju testamentom ostavljena celokupna imovina ranijeg sopstvenika testamentalnom nasledniku, te su zakonski naslednici ostavioca potpuno isključeni iz prava na vraćanje oduzetog zemljišta, a nesporno je da ovi zakonski naslednici ne spadaju u krug nužnih naslednika.
U izvršavanju presude Vrhovnog suda Srbije U. 586/93 od 10. novembra 1993. godine, Ministarstvo finansija Republike Srbije je donelo rešenje 13 broj 461-02-2858/92 od 16 juna 1995. godine kojim je odbijena žalba svih zakonskih naslednika pok. Milovana Nićiforovića. Protiv ovog rešenja zakonski naslednici Milovana Nićiforovića podneli su Vrhovnom sudu tužbu.
Odlučujući o navedenoj tužbi u upravnom sporu, Vrhovni sud Srbije doneo je presudu U. 4404/95 od 6. novembra 1996. godine kojom je odbio tužbu.
U međuvremenu, ubrzo nakon podnošenja zahteva za vraćanje zemljišta, 22. aprila 1992. godine preminuo je Radosav Vasić. Rešenjem Opštinskog suda u Svilajncu O. 304/95 od 15. januara 1996. godine obustavljen je ostavinski postupak iza smrti pok. Radosava Vasića, jer je ostavilac svom svojom imovinom raspolagao za života ugovorima o doživotnom izdržavanju zaključenim 1967. godine, 1986. godine i 1992. godine sa Krstomirom Vasićem iz Troponja, sinom njegovog rođenog brata Vojislava Vasića.
Takođe, u međuvremenu, podnosilac ustavne žalbe, Ljubiša Jovanović, sestrić pok. Dobrije Vasić, supruge podnosioca zahteva za vraćanje zemljišta - Radosava Vasića, zajedno sa svojom sestrom Milutinkom Pavlović i Božinkom Vučković, sestrom njihove pokojne majke i ujedno sestrom pok. Dobrije Vasić, podneli su 12. maja 1995. godine Komisiji opštine Svilajnac za vraćanje zemljišta zahtev zainteresovanih lica da učestvuju u postupku vraćanja zemljišta oduzetog 1953. godine od pok. Milovana Nićiforovića. Ista lica su 6. septembra 1995. godine Komisiji opštine Svilajnac za vraćanje zemljišta podnela predlog za obnovu postupka, navodeći da su oni zajedno sa Radosavom Vasićem zakonski naslednici Dobrije Vasić, te da imaju pravo da učestvuju u postupku vraćanja zemljišta. Povodom ovog predloga održana je rasprava 28. septembra 1995. godine, nakon čega je Komisija opštine Svilajnac za vraćanje zemljišta donela zaključak broj 199-239/91 od 14. februara 1996. godine kojim je, u prvom stavu izreke, uvažila predlog Božinke Vučković, Milutinke Pavlović i Ljubiše Jovanovića za obnovu postupka koji je okončan rešenjem te komisije broj 199-239/91 od 7. maja 1992. godine, dok su drugim stavom izreke ovog zaključka podnosioci predloga upućeni na parnicu radi utvrđenja prava na nasleđe i visine naslednih delova. Protiv stava 2. ovog zaključka Milutinka Pavlović je izjavila žalbu.
Rešavajući o žalbi, Ministarstvo finansija Republike Srbije donelo je rešenje broj 461-02-2858/92-13 od 4. decembra 1997. godine kojim je stavom 1. izreke poništio navedeni zaključak, dok je stavom 2. izreke odbijen zahtev za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije 13 broj 461-02-2858/92 od 16. juna 1995. godine. Protiv navedenog rešenja Milutinka Pavlović je podnela Vrhovnom sudu Srbije tužbu.
Vrhovni sud Srbije, odlučujući u upravnom sporu o navedenoj tužbi Milutinke Pavlović, doneo je 3. februara 1999. godine presudu U. 125/98 kojom je stavom 1. izreke odbio tužbu tužilje u odnosu na tačku 1. osporenog rešenja, a stavom 2. izreke uvažio tužbu i poništio tačku 2. osporenog drugostepenog rešenja.
Ministarstvo finansija Republike Srbije, u postupku izvršavanja presude Vrhovnog suda Srbije U. 125/98 od 3. februara 1999. godine, donelo je rešenje broj 461-02-2858/92-13 od 21. septembra 2000. godine kojim je dozvolilo ponavljanje postupka okončanog rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije 13 broj 461-02-2828/92 od 16. juna 1995. godine i poništilo stav 2. istog rešenja, kao i rešenje Komisije opštine Svilajnac za povraćaj zemljišta broj 199-239/91 od 7. maja 1992. godine, a predmet vratilo prvostepenom organu na ponovni postupka i odlučivanje. Protiv ovog drugostepenog rešenja Krstomir Vasić je podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije.
Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 3613/00 od 26. septembra 2001. godine, donetom u upravnom sporu, odbijena je tužba tužioca kao neosnovana.
U ponovljenom postupku održane su rasprave 4. i 11. decembra 2003. godine i 15. aprila 2004. godine.
Komisija opštine Svilajnac za vraćanje zemljišta donela je 17. maja 2004. godine rešenje broj 199-239/91 kojim je utvrdila pravo svojine na oduzetom zemljištu podnosiocima zahteva: Nadeždi Ilić, Miroljubu Mladenoviću i Milosavi Aćimović, na po 3/32 idealnih delova; Krstomiru Vasiću na 4/32 idealnih delova; Ljubiši Jovanoviću i Milutinki Pavlović, na po 5/32 idealnih delova; Branki Jovanović na 9/32 idealnih delova. Istim rešenjem obavezana je zemljoradnička zadruga „Ratar“ iz Sedlara da navedeno zemljište preda u državinu podnosiocima zahteva, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja. Protiv ovog rešenja Krstomir Vasić je 15. jula 2004. godine izjavio žalbu.
Odlučujući o žalbi protiv prvostepenog rešenja, Ministarstvo finansija Republike Srbije donelo je rešenje broj 461-02-002858/92-13 od 28. januara 2005. godine kojim je odbilo žalbu izjavljenu protiv rešenja Komisije opštine Svilajnac za vraćanje zemljišta broj 199-239/91 od 17. maja 2004. godine. Krstomir Vasić je protiv ovog drugostepenog rešenja podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije.
Vrhovni sud Srbije je presudom U. 2839/05 od 16. juna 2006. godine uvažio tužbu i poništio rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije broj 461-02-002858/92-13 od 28. januara 2005. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da se, po nalaženju Vrhovnog suda Srbije, ovaj spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku, zbog toga što u ogledu istih postoji protivrečnost u spisima i jer su u tom postupku povređena pravila postupka, što je bilo od uticaja na rešavanje stvari; da pravo na vraćanje zemljišta imaju samo pravni sledbenici lica kojima je zemljište oduzeto, ali ne i lica koja bi svoje pravo ostvarila po ugovoru, kao i da lica koja su po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju stekla celokupnu imovinu ranijeg vlasnika oduzetog zemljišta, ne predstavljaju njegove univerzalne sukcesore; da ožalbeno, a ni osporeno rešenje ne sadrže jasne i potpune razloge o visini udela na imovini koja se vraća, a koji, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu prvostepenog organa.
U izvršavanju presude Vrhovnog suda Srbije U. 2839/05 od 16. juna 2006. godine, Ministarstvo finansija Republike Srbije donelo je rešenje broj 461-02-002858/92-13 od 26. aprila 2007. godine kojim je poništio rešenje Komisije opštine Svilajnac za vraćanje zemljišta broj 199-239/91 od 17. maja 2004. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupka i odlučivanje.
U ponovnom postupku održano je osam rasprava (22. novembra 2007. godine, 31. oktobra, 7. i 28. novembra i 19. decembra 2008. godine, 16. januara i 27. februara 2009. godine). Na raspravi održanoj 31. oktobra 2008. godine Krstomir Vasić je izjavio da je on usvojenik pok. Dobrije i Radosava Vasića, nakon čega su na narednim raspravama izvođeni dokazi na ovu okolnost. Rasprava je zaključena 27. februara 2009. godine. Odluka nije doneta.
U toku 2009. godine učesnici u ovom postupku su se više puta obraćali nadležnim organima urgencijama za donošenje odluke.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da postupak po zahtevu za vraćanje zemljišta (u daljem tekstu: zahtev) vodi i rešenje donosi komisija koju obrazuje ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na predlog skupštine opštine (u daljem tekstu: komisija). (član 2.); da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.); uredbom za sprovođenje zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ("Službeni glasnik RS", br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je: da se ranijim sopstvenikom, u smislu Zakona, smatra lice koje je bilo sopstvenik zemljišta u momentu kad je to zemljište postalo društvena svojina po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu društvene svojine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama (u daljem tekstu: Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu) ili po osnovu konfiskacije zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda po propisima o obaveznom otkupu (u daljem tekstu: konfiskovano zemljište), kao i da se pravnim sledbenikom smatraju zakonski naslednici ranijeg sopstvenika i lica koja svoje pravo na oduzeto zemljište, kao univerzalni sukcesori, izvode iz prava ranijeg sopstvenika u momentu raspravljanja po odredbama Zakona (član 2.); da Komisija može u toku celog postupka upotpunjavati činjenično stanje i o onim činjenicama koje nisu bile iznete ili još nisu utvrđene, kako bi se utvrdile sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje po zahtevu (član 7. stav 1.); da će komisija ako raniji sopstvenik uz zahtev ne podnese dokaze o činjenicama na osnovu kojih se može odlučiti o zahtevu, preduzeti sve što je potrebno za utvrđivanje činjeničnog stanja i što odgovara konkretnom slučaju (isprave, izjave stranaka, svedoci, veštaci, uviđaj, i dr.), kao i da će u slučaju da komisija treba da pribavi ispravu koja se nalazi kod državnog organa ili drugog pravnog lica, a stranka koja se pozvala na tu ispravu ne može da je pribavi, komisija pribaviti tu ispravu po po službenoj dužnosti (član 11.); da ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku (član 23.).
Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.); da će se na predmete čije je rešavanje započeto pre stupanja na snagu ovog zakona primenjivati odredbe ovog zakona, ako postupak nije konačno završen (član 290.). Odredbama člana 291. Zakona utvrđeno je da stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ", broj 52/56, „Službeni list SFRJ", br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ", broj 24/94).
Odredbom člana 13. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ", broj 52/56, „Službeni list SFRJ", br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ", broj 24/94), koji je važio u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.
Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.).
Takođe, i odredbama novog Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) su propisane mogućnosti koje strankama stoje na raspolaganju u slučajevima "ćutanja uprave".
5. Ispitujući razloge i navode ustavne žalbe u pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, najpre, utvrdio da je postupak za vraćanje zemljišta povodom koga je podneta ustavna žalba započeo još 1991. godine, da je podnosilac ustavne žalbe 12. maja 1995. godine podneo zahtev da učestvuje u postupku kao zainteresovano lice, a 6. septembra 1995. godine predlog za obnovu postupka, da je ustavna žalba podneta 19. avgusta 2009. godine, kao i da predmetni postupak još nije okončan.
Kada je reč o dužini osporenog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on od momenta odlučujućeg za ocenu Ustavnog suda o postojanju povrede navedenog prava, odnosno od momenta kada je podnosilac podneo zahtev da učestvuje u postupku kao zainteresovano lice, traje 16 godina i da još nije pravnosnažno okončan.
Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju reč o složenoj pravnoj stvari. Najpre, u postupku učestvuje veći broj stranka sa suprotnim interesima, koji su svoje pravo da učestvuju u postupku zasnovali na različitim pravnim osnovima. Stoga je na nadležnim organima bilo da utvrde koji od učesnika u postupku ima valjan pravni osnov za vraćanje zemljišta, saglasno merodavnim propisima, a potom da utvrde veličine idealnih delova sopstvenika na predmetnim nepokretnostima.
Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ima značajan pravni i materijalni interes da mu se vrati imovina oduzeta njegovim pravnim prethodnicima. Takođe prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije ničim doprineo dužini trajanja predmetnog postupka.
Ustavni sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja u osporenom postupku ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno i neefikasno postupanje organa koji vode postupak. Naime, Ustavni suda je utvrdio da je o predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje upravnog postupka odlučivano šest godina, pri čemu je prvostepeni organ doneo zaključak kojim je uvažio predlog nakon 22 dana od podnošenja predloga, zatim, da je u ponovljenom postupku rasprava otpočela 4. decembra 2003. godine, odnosno nakon dve godine od donošenja presude Vrhovnog suda Srbije U. 3613/00 od 26. septembra 2001. godine, kao i da je u predmetnom postupku rasprava okončana 27. februara 2009. godine, a prvostepeni organ nije ni posle dve godine doneo odluku o zahtevima za vraćanje zemljišta.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem nadležnih organa podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravna sredstva propisana odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima u cilju ubrzanja postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe je imao pravo da, s obzirom da prvostepeni organ nije odlučio o njegovom zahtevu u celini, podnese žalbu drugostepenom organu zbog "ćutanja uprave", a potom i urgenciju, ukoliko ni drugostepeni organ ne postupi po žalbi, te i pravo na pokretanje upravnog spora podnošenjem tužbe nadležnom sudu, nakon iscrpljivanja prethodno navedenih pravnih sredstava i to u rokovima propisanim citiranim odredbama zakona. Međutim, Ustavni sud je ocenio da i pored toga što podnosilac nije iskoristio zakonom propisana pravna sredstva u cilju ubrzanja postupka, obaveza je organa koji sprovodi postupak da isti sprovede shodno načelu efikasnosti, odnosno da obezbedi uspešno i kvalitetno ostvarivanje prava i pravnih interesa stranaka, a neodlučivanje nadležnog organa o zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta u periodu dužem od 20 godina, odnosno u odnosu na podnosioca – 16 godina, ne može se smatrati efikasnim i ažurnim postupanjem.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, koje podnosilac može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio nadležnim organima, da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.
6. U pogledu dela ustavne žalbe kojim se ističe povreda načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u tom delu preuranjena. Naime, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe je da su prethodno iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. S obzirom na to da o zahtevu podnosioca ustavne žalbe još uvek nije pravnosnažno odlučeno u postupku pred nadležnim organima, Ustavni sud je u tom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević