Povreda prava na pravično suđenje zbog preinačenja presude bez održavanja rasprave

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Drugostepeni sud je povredio pravo na pravično suđenje jer je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev na osnovu drugačijeg činjeničnog stanja, bez održavanja rasprave.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Redžepa Zećirovića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Redžepa Zećirovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4747/13 od 13. januara 2014. godine, u delu kojim je preinačena prvostepena presuda Osnovnog suda u Somboru P. 879/12 od 19. avgusta 2013. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4747/13 od 13. januara 2014. godine, u delu kojim je preinačena presuda Osnovnog suda u Somboru P. 879/12 od 19. avgusta 2013. godine i određuje da isti sud u tom delu donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene presude Osnovnog suda u Somboru.

O b r a z l o ž e nj e

1. Redžep Zećirović iz Sombora je, 19. februara 2014. godine, preko punomoćnika Olge Pekanović, advokata iz Sombora, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4747/13 od 13. januara 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud doneo pravičnu i osnovanu presudu, koja je nakon žalbe tuženog od strane Apelacionog suda u Novom Sadu poništena skoro u celosti; da drugostepeni sud koji sudi samo na osnovu dokumentacije u spisima, bez načela neposrednosti ne može biti objektivan; da navodi drugostepenog suda da tužilac nije prihvatio prekvalifikaciju nisu osnovani, jer u spisima ima potvrda da tužiocu nije nuđena prekvalifikacija, da je netačna tvrdnja u obrazloženju da je lečenje podnosioca završeno, jer ruka još uvek nije zarasla; da je osporena presuda doneta proizvoljno, tako da je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje; da se zbog navoda o njegovoj težini koja je posledica neaktivnosti oseća diskriminisan zbog njegove težine i njegove nacionalne pripadnosti. Predlaže se da Ustavni sud poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Somboru P. 879/12 od 19. avgusta 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe u nepresuđenom delu, te je obavezan tuženi „Milenijum osiguranje“ A.D.O. iz Beograda da tužiocu isplati na ime naknade materijalne štete, i to: na ime izgubljene zarade za period od 1. novembra 2005. do 19. avgusta 2013. godine iznos od 1.376.550,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate i za ubuduće na ime rente iznos od 14.490,00 dinara mesečno, i to počev od 1. septembra 2013. godine, pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, dospele rate odjednom, a sve buduće najkasnije do 5-og u mesecu za prethodni mesec; odbijen je preostali tužbeni zahtev tužioca za isplatu na ime rente iznosa preko dosuđenih 14.490,00 dinara pa do traženih 17.046,00 dinara; obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete, i to za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 297.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja 19. avgusta 2013. godine pa do isplate; odbijen je preostali tužben zahtev tužioca za isplatu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti preko dosuđenih 297.500,00 dinara pa do traženih 500.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 344.283,00 dinara.

Prema navodima iz obrazloženja prvostepene presude, tužioca je, kao radnika JKP „Čistoća“ iz Sombora, na radnom mestu održavanja higijene na javnim površinama, 24. juna 2005. godine prilikom prelaska ulice u obavljanju poslova oborio putnički automobil, registarske oznake SO 378-99, kojom prilikom je tužilac zadobio teške telesne povrede; da je doprinos tužioca nastanku saobraćajne nezgode 15%, što je utvrđeno delimičnom pravnosnažnom presudom P. 1130/08 donetom u ovom sporu; da je zbog trajnih posledica povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći kod tužioca došlo do trajnog umanjenja radne sposobnosti za 60%; da je tužilac rođen 1980. godine i ima završenu srednju poljoprivrednu školu trećeg stepena - rukovalac poljoprivredne mehanizacije; da, takođe, poseduje vozačku dozvolu B, C i E kategorije; da je po prirodi dešnjak; da ima ukupno oko tri godine radnog staža koji je ostvaren u periodu od 2000-te do 2005. godine u više različitih preduzeća i na više različitih poslova; da je u četiri navrata tokom 2000. i 2001. godine, tužilac radio u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Somboru na poslovima traktoriste - rukovaoca poljoprivredne mehanizacije i mehaničara; da je zatim tokom 2003. godine radio šest meseci u DOO „Merkur” na poslovima utovara i istovara, dakle kao fizički radnik, a od 1.decembra 2004. godine do 21. oktobra 2005. godine radio je u JKP „Čistoća“ Sombor, takođe kao fizički radnik na poslovima čišćenja ulica; da se nakon toga, tužilac kao nezaposleno lice nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u Somboru; da je njegova evidencija počev od 19. juna 2012. godine bila pasivna, odnosno nije se nalazio na evidenciji tražilaca zaposlenja; da je tužilac više puta uvođen u evidenciju tražilaca zaposlenja i dok se nalazio na toj evidenciji nije uključivan na obuke vezane za prekvalifikaciju; da je od 8. marta 2013. godine tužilac prijavljen kao nezaposleno lice; da u prethodnom kvartalu nije ostvario pravo na novčanu naknadu po osnovu osiguranja za slučaj nezaposlenosti; da takođe, za vreme privremene nezaposlenosti, tužilac nije odbio ponuđeno odgovarajuće zaposlenje, odgovarajuću dodatnu obuku i obrazovanje, stručno osposobljavanje, prekvalifikaciju, dokvalifikaciju i sada je aktivan u traženju posla; da je, usled navedenog umanjenja radne sposobnosti, tužilac nesposoban za poslove rukovaoca poljoprivrednom mehanizacijom, tj. nesposoban je za zanimanje za koje poseduje odgovarajuću kvalifikaciju; da je nesposoban za profesionalnog vozača B, C. i E kategorije za koje poseduje vozačku dozvolu, jer zbog umanjene funkcije leve ruke ne zadovoljava ni zdravstvene kriterijume za vozača II grupe, prema Pravilniku o zdravstvenim uslovima koje moraju ispunjavati vozači motornih vozila; da u odnosu na poslove koje je tužilac do saobraćajne nezgode radio u JKP „Čistoći“, a odnosili su se na poslove nekvalifikovanog fizičkog radnika koji su zahtevali korišćenje raznih alatki poput lopata, metli, grabulja, ašova i slično ili prilikom rukovanja određenim mašinama, nakon nezgode tužilac više nije sposoban da radi; da kod tužioca postoji preostala radna sposobnost za poslove kod kojih se leva ruka upotrebljava samo kao pomoćna i ne učestvuje aktivno u njihovom obavljanju; da s obzirom na obrazovni profil koji tužilac poseduje mogao bi da obavlja poslove kurira, naplate parkinga, prodaje štampe, cigareta i druge sitne roba u trafikama i slično; da je veštak N. Ž. veštačio na okolnosti izgubljene zarade tužioca i to u periodu dok je bio zaposlen u JKP „Čistoća", odnosno u periodu od 24. juna 2005. godine do 21. oktobra 2005. godine, te je isti veštak dao podatak koliko na dan davanja nalaza iznosi plata zaposlenog radnika na istim poslovima na kojima je u trenutku povređivanja radio tužilac i sa istom dužinom radnog staža; da u delu koji se odnosi na obračun izgubljene zarade tužioca za period od 24. juna 2005. do 21. oktobra 2005. godine, sud nalaz imenovanog veštaka nije posebno cenio, jer je u tom delu već odlučeno presudom P. 139/10 od 30. septembra 2011. godine; da je u preostalom delu, a koji se odnosi na period od 1. novembra 2005. godine do 19. avgusta 2013. godine, sud pošao od načina obračuna imenovanog veštaka koji je utvrdio da je za mesec novembar 2009. godine zarada radnika zaposlenog na istom radnom mestu na koje je i tužilac bio raspoređen, sa pet godina radnog staža (u konkretnom slučaju A. K.) iznosila 28.411,00 dinara, koji iznos umanjen za 15% tužiočevog doprinosa nastanku nezgode iznosi 24.150,00 dinara, a umanjen za tužiočev procenat izgubljene radne sposobnosti od 60%, iznosi 14.490,00 dinara; da za period od 1. novembra 2005. godine do 19. avgusta 2013. godine, dakle za ukupno 95 meseci, sada čini iznos izgubljene zarade od 1.376.550,00 dinara (95 meseci h 14.490,00 dinara).

U obrazloženju prvostepene presude se navodi: da je iz činjenica utvrđenih u aktuelnom postupku sud utvrdio da su mogućnosti tužioca, a koje se odnose na zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme u preduzeću gde je radio u trenutku povređivanja, bile realne i ostvarive, s obzirom na to da su nadležni u JKP „Čistoća” bili zadovoljni radnim angažmanom tužioca, njegovim zalaganjem i savesnim radom i s obzirom na to da su tužiočeve bivše kolege sa kojima je isti radio neposredno pre povređivanja, izvesno vreme nakon povrede zasnovali radni odnos na neodređeno vreme; da je, dalje, utvrđeno i da je tužiočeva radna sposobnost umanjena za 60%, a što je u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa predmetnom nezgodom i posledicama povreda koje je zadobio; da tužilac u smislu člana 188, a u vezi sa članom 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, zbog delimične nesposobnost za rad u visini od 60% gubi zaradu; da je sud u smislu navedenih članova Zakona obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade koju je sud utvrdio tako što je broj meseci iz gore naznačenog perioda pomnožio sa visinom izgubljene zarade od 14.490,00 dinara i utvrdio da visina izgubljene zarade koju je tuženi obavezan da isplati tužiocu iznosi ukupno 1.376.550,00 dinara; da je prilikom obračuna, a na način naveden u činjeničnom delu presude, sud uračunao i doprinos tužioca nastanku nezgode u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, kao i procenat umanjenja radne sposobnosti tužioca; da je u odnosu na tužbeni zahtev tužioca za isplatom rente, sud isti smatrao delimično osnovanim, i to do iznosa od 14.490,00 dinara, dok je do traženih 17.046,00 dinara sud isti zahtev smatrao previsoko postavljenim, te je tako tuženi obavezan da tužiocu počev od dana presuđenja, odnosno 1. septembra 2013. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, plaća mesečni iznos od 14.490,00 dinara, dospele rate odjednom, a sve buduće najkasnije do 5-og u mesecu za prethodni mesec, na tekući račun tužioca; da je s obzirom na tužiočevu kvalifikaciju i poslove koje je do povređivanja obavljao (poslovi traktoriste, utovara i istovara robe, čišćenja ulica), te današnju nemogućnost da te poslove obavlja zbog umanjene radne sposobnosti i nemogućnosti da obavlja fizički posao koji zahteva dizanje i nošenje tereta i sinhronu upotrebu obe ruke, sud stanovišta da je dosuđenje rente opravdano; da preostala radna sposobnost tužioca i poslovi koje on može da obavlja nakon povređivanja znatno umanjuju njegovu realnu i stvarnu mogućnost zapošljavanja; da, takođe, opravdanost dosuđene rente, prema stanovištu suda proizilazi i iz činjenice da je tužilac pre povređivanja već imao radnog staža i da je od 2000. godine do povređivanja imao oko tri godine radnog staža, dakle da je bio poslovno aktivan, ali i činjenica da je isti imao realne mogućnosti da“ u JKP „Čistoća” zasnuje radni odnos na neodređeno vreme.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 4747/13 od 13. januara 2014. godine žalbu delimično usvojio, a delimično odbio i presudu Osnovnog suda u Somboru broj P. 879/12 od 19. avgusta 2013. godine u usvajajućem i delu odluke o parničnim troškovima preinačio, tako što je odbio tužbeni zahtev kojim je predloženo obavezivanje tuženog da tužiocu na ime naknade materijalne štete – izgubljene zarade za period od 1. novembra 2005. do 19. avgusta 2013. godine isplati iznos od 1.376.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate; na ime rente iznos od 14.490,00 dinara mesečno počev od 1. septembra 2013. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, dospele rate da plati odjednom u roku od 15 dana, a buduće do 5-og u mesecu za prethodni mesec; na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti preko iznosa od 255.000,00 dinara sa sprovedenim potraživanjem i odredio da svaka stranka snosi svoje parnične troškove, a u preostalom delu potvrdio ožalbenu presudu. Apelacioni sud u Novom Sadu je ocenio da je žalba tuženog delimično osnovana, a delimično neosnovana, te da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, no da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje nepravilno primenjeno materijalno pravo. U obrazloženju osporene presude se navodi: da se žalbom osnovano ukazuje da činjenice, koje je prvostepeni sud utvrdio saglasio odredbama člana 231. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, ne pružaju osnova za dosudu materijalne štete predviđene odredbama člana 188. i člana 195. stav 2. Zakona o obligacionom odnosima (u presudi greškom navedeno Zakona o parničnom postupku); da iz utvrđenih činjenica nesumnjivo proizilazi da se tužilac nije radno angažovao u vremenskom periodu od oktobra 2005. godine, kada je okončano njegovo lečenje iza saobraćajne nezgode do zaključenja glavne rasprave, mada ima preostalu radnu sposobnost za određenu vrstu poslova; da je utvrđeno i da tužilac nije pokušavao da se prekvalifikuje, odnosno dokvalifikuje, mada je od nezgode prošlo osam godina, a u momentu povređivanja imao je 25 godina; da se tužilac sa početnih 130kg ugojio na 220kg, a prekomerna težina rezultat je njegove neaktivnosti i neadekvatnog konzumiranja hrane; da dakle, utvrđene činjenice ne pružaju osnova za zaključak da tužilac kao posledicu saobraćajne nezgode trajno gubi zaradu u visini 40% zarade zaposlenog na održavanju higijene u JKP „Čistoća“ Sombor; da se stoga, primenom pravila o teretu dokazivanja celokupno postavljeni tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete pokazuje neosnovanim, da je iz iznetih razloga odluka u izreci doneta na osnovu odredbi člana 394. tačka 4. i člana 390. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki (stav 1.); da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbama člana 23. Ustava je utvrđeno da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (stav 1.) i da s vako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) koji se primenjivao u ovom postupku, članom 383. je propisano da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave (stav 1.), te da će drugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti (stav 4.); članom 394. je propisano da će drugostepeni sud presudom da preinači prvostepenu presudu ako – 1) je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi, 2) je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima, 3) je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda, 4) smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; članom 396. je propisano da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni bitne žalbene navode i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (stav 1.), da ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava (stav 2.), da ako se prvostepena presuda ukida zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, u obrazloženju treba da se navedu odredbe koje su povređene, u čemu se povrede sastoje i uočene nedostatke koji su od uticaja za donošenje pravilne odluke (stav 3.), da ako se prvostepena presuda ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, navešće se u čemu se sastoje nedostaci i zašto su nove činjenice i dokazi važni i od uticaja za donošenje pravilne odluke (stav 4.), da ako se prvostepena presuda ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, drugostepeni sud će da ukaže zašto su nove činjenice i dokazi od uticaja za donošenje pravilne odluke (stav 5.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), članom 188. je propisano da u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada se određuje, po pravilu, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme (stav 1.); da n ovčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća se mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo (stav 2.); da p overilac ima pravo da zahteva potrebno obezbeđenje za isplatu rente, osim ako to prema okolnostima slučaja ne bi bilo opravdano (stav 3.); da a ko dužnik ne pruži obezbeđenje koje sud odredi, poverilac ima pravo da zahteva da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota čija se visina određuje prema visini rente i verovatnom trajanju poveriočevog života, uz odbitak odgovarajućih kamata (stav 4.); da i z ozbiljnih uzroka poverilac može i u drugim slučajevima zahtevati, odmah ili docnije, da mu se umesto rente isplati jedna ukupna svota (stav 5.); članom 195. je propisano da k o drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja (stav 1.); da a ko povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (stav 2.).

5. U vezi sa ukazivanjem ustavne žalbe na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Razmatrajući navode ustavne žalbe u svetlu navedenih garancija ustavnog prava na pravično suđenje i navedenih odredbi zakona, Ustavni sud je utvrdio da obrazloženje osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, imajući, pri tome, u vidu da se radi o odluci kojom je preinačena usvajajuća prvostepena presuda, te odbijen delimično usvojeni tužbeni zahtev podnosioca za isplatu naknade izgubljene zarade i rente. Obrazloženje osporene presude se, po oceni Ustavnog suda, može okarakterisati kao lapidarno, bez utvrđenja i jasnog obrazloženja svih ključnih argumenata za donošenje presude. Naime, u obrazloženju osporene presude se, u osnovi, samo konstatuje da iz utvrđenih činjenica proizlazi da se tužilac nije radno angažovao nakon povređivanja u okviru svoje preostale radne sposobnosti, da nije pokušao da se prekvalifikuje, odnosno dokvalifikuje, i da se tužilac sa početnih 130 kg ugojio na 220 kg, a prekomerna težina je rezultat njegove neaktivnosti i neadekvatnog konzumiranja hrane i zaključuje da utvrđene činjenice ne pružaju osnov za zaključak da tužilac kao posledicu saobraćajne nezgode trajno gubi zaradu u visini od 40% zarade zaposlenog na održavanju higijene u JKP „Čistoća“ iz Sombora, te da se stoga primenom pravila o teretu dokazivanja celokupno postavljeni zahtev za naknadu materijalne štete pokazuje neosnovanim. Naime, Apelacioni sud u Novom Sadu je propustio da ceni jedan od ključnih razloga prvostepenog suda za usvajanje tužbenog zahteva, a to je da je u sprovedenom postupku utvrdio da je tužilac, koji je bio radno aktivan i u vreme povređivanja imao oko tri godine radnog staža, imao realne i ostvarive mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme u preduzeću u kome je radio u trenutku povređivanja. Utvrđivanje ove okolnosti je, inače, prvostepenom sudu bilo naloženo rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2427/12 od 15. juna 2012. godine, kojim je, pored ostalog, delimično ukinuta prethodna presuda Osnovnog suda u Somboru P. 130/10 od 30. septembra 2011. godine i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Sa druge strane, navodi Apelacionog suda u Novom Sadu se odnose na ponašanje tužioca posle zadobijene povrede, ali je, pri tome, u potpunosti izostala obrazložena ocena zbog čega konstatovane činjenice ne pružaju osnov za zaključak da tužilac kao posledicu saobraćajne nezgode trajno gubi zaradu u visini od 40% i da je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete osnovan.

Pored toga, Apelacioni sud u obrazloženju osporene presude navodi „da je utvrđeno da tužilac nije pokušao da se prekvalifikuje, odnosno dokvalifikuje“, iako je u prvostepenom postupku utvrđeno „da za vreme privremene nezaposlenosti tužilac nije odbio ponuđeno odgovarajuće zaposlenje, odgovarajuću dodatnu obuku i obrazovanje, stručno osposobljavanje, prekvalifikaciju i dokvalifikaciju i sada je aktivan u traženju posla“. Ovakvo utvrđenje predstavlja drugačije utvrđeno činjenično stanje u odnosu na stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, i to bez otvaranja glavne rasprave. Isto tako, u presudi se navodi „da se tužilac sa početnih 130kg ugojio na 220kg, a prekomerna težina rezultat je njegove neaktivnosti i neadekvatnog konzumiranja hrane“, iako prvostepeni sud nije utvrđivao uzrok povećanja telesne težine podnosioca. Na ovaj način Apelacioni sud u Novom Sadu je postupio suprotno svojoj obavezi iz člana 383. stav 4. ZPP da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. Drugostepeni sud je istovremeno povredio i načelo parničnog postupka o usmenosti i neposrednosti sadržano u članu 4. stav 1. ZPP, prema kome sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, ocenio da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4747/13 od 13. januara 2014. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 24. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se sadržina osporenog akta kojim je odlučeno u parnici za naknadu materijalne i nematerijalne štete ne može dovesti u vezu sa tvrdnjom o povredi ovih ustavnih prava.

U vezi sa tvrdnjom da je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, jer se zbog navoda o njegovoj težini podnosilac oseća diskriminisanim zbog svoje težine i nacionalne pripadnosti, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi ovog ustavnog načela. Naime, iako je Ustavni sud utvrdio povredu prava podnosioca na pravično suđenje, iz osporene presude ne proizlazi da je njome odlučeno na štetu podnosioca zbog njegove nacionalne pripadnosti, a ne može se smatrati da je telesna težina podnosioca bila odlučujuća za donetu odluku, budući da je Ustavni sud ocenio da osporena presuda ne sadrži jasno obrazloženje argumenata za donetu odluku, pa i u odnosu na težinu podnosioca.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4747/13 od 13. januara 2014. godine u delu kojim je preinačena ožalbena prvostepena presuda i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru P1. 879/12 od 19. avgusta 2013. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog preinačenja presude bez održavanja rasprave

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti