Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje skoro deset godina. Utvrđena je odgovornost nadležnih sudova za neefikasno postupanje, naloženo hitno okončanje postupka i dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije d r Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. S . iz R, R . H, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 11525/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 944/04) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. S . iz R, R . H, je 6. aprila 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 11525/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 2. juna 2004. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, svog poslodavca, zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa; da je prvostepena odluka kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev doneta 25. juna 2007. godine; da je drugostepeni sud 12. maja 2010. godine usvojio njegovu žabu i ukinuo prvostepenu presudu, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati; da mu je takvim nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova u postupku koji ima za predmet radni spor, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Tražio je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava, dok j e stavom 2. istog člana Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada j e podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11525/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. juna 2004. godine podneo tužbu u radnom sporu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv bivšeg poslodavca J. p . za v . s . „J . A .“ B, a nakon preinačenja tužbenog zahteva tokom parnice, tražio je da se utvrdi da su nezakonita rešenja tuženog o udaljenju sa rada i o otkazu ugovora o radu iz 2003. godine, te da je pravno valjana odluka generalnog direktora tuženog o njegovom raspoređivanju iz 2002 godine, da mu pripadaju sva prava iz radnog odnosa uz obavezu tuženog da ga vrati na odgovarajuće radno mesto i da mu na ime izgubljene zarade isplati opredeljene novčane iznose, kao da mu uplati pripadajuće doprinose za socijalno osiguranje. Predmet je dobio broj P1. 944/04.

Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu održano je četiri ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Na ročištima su saslušane parnične stranke, te je pribavljena i pročitana relevantna dokumentacija tuženog. Tužbeni zahtev je preinačen i konačno postavljen 12. marta 2007 godine.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 944/04 od 25. juna 2007. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da su nezakonite odluke tuženog broj 02-3359 od 22. decembra 2003. godine i broj 02-1725 od 1. jula 2003. godine, da se utvrdi da je pravno valjana odluka generalnog direktora tuženog broj 2060 od 24. decembra 2002. godine, kao i da tužiocu za period od 1. februara 2003. do 31. januara 2007. godine pripadaju sva prava iz radnog odnosa; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužioca vrati na radno mesto šefa predstavništva u Berlinu ili na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju, iskustvu i sposobnostima; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu se na ime neisplaćenih zarada za period od 1. marta 2003. do 31. januara 2007. godine isplati ukupan iznos od 169.200 evra, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki dospeli mesečni iznos, kao i da mu se za isti period uplate doprinosi na ime penzijsko-invalidskog osiguranja na navedeni iznos.

Odlučujući o žalbi podnosioca, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 238/10 od 12. maja 2010. godine ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 944/04 od 25. juna 2007. godine i predmet uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu predmet je potom dobio broj P1. 11525/10 i održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok jedno ročište nije bilo održano zbog štrajka u administraciji. Na ročištima su pročitani celokupni spisi predmeta i ponovo saslušane parnične stranke.

Tužbeni zahtev je preciziran 24. decembra 2010. godine i 10. marta 2011. godine.

Presudom Prvom osnovnog suda u Beogradu P1. 11525/10 od 5. jula 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je kao neuredna tužba tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da su nezakonite odluke tuženog broj 02-3359 od 22. decembra 2003. godine i broj 02-1725 od 1. jula 2003. godine o otkazu ugovora o radu i privremenom udaljenju sa rada, u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da ga vrati na radno mesto šefa predstavništva u Berlinu ili na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju, iskustvu i sposobnostima, u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime neisplaćenih zarada za period od 1. jula 2003. godine do 31. januara 2007. godine isplati iznos od 154.000 evra, a za period od 1. februara 2007. godine do 1. januara 2011. godine iznos od 2.350.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom na taksativno određene mesečne iznose i da mu na te iznose obračuna i uplati doprinose za PIO, dok je u stavu četvrtom izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 48.750,00 dinara.

U postupku po žalbi tužioca protiv navedene prvostepene presude, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 561/12 od 20. novembra 2013. godine, vraćen je predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, pri čemu prvostepeni sud, do odlučivanja o ustavnoj žalbi, nije postupio po nalogu drugostepenog suda za dopunu postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravim i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je od 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i pet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 7. juna 2004. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog parničnog postupka, pa nadalje.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni radni spor okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prvostepena odluka je doneta tek posle tri godine i u tom periodu je bilo održano samo četiri ročišta. Drugostepeni sud je posle više od dve i po godine odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio osnovnom sudu na ponovni postupak. Prvostepeni sud je u ponovnom postupku odlučio presudom posle godinu dana i nova četiri održana ročišta. Zatim je, odlučujući još jednom o žalbi tužioca protiv odbijajuće presude, drugostepeni sud posle više od dve godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, kod kog se predmet još uvek nalazi.

Dakle, parnični postupak koji ima za predmet radni spor traje već devet godina i devet meseci, a i dalje nije okončan, što bez sumnje predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, podnosilac nije doprineo ovako dugom trajanju postupka jer se uredno odazivao pozivima suda, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Takođe, imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva radnopravna restitucija podnosioca nakon otkaza ugovora o radu i zahtev za isplatu izgubljene zarade u visokim iznosima, nesporno je da okončanje parnice za podnosioca ima veliki materijalni i moralni značaj.

Imajući u vidu navedeno neefikasno postupanje oba parnična suda, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 11525/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, dok je u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio sada nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u što kraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom licu treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje i kompenzaciju.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti