Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu rezervista kojima su sudovi odbacili tužbu za isplatu ratnih dnevnica, proglasivši se nenadležnim. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse, koja narušava pravnu sigurnost, i naloženo je ponavljanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srđana Ćirkovića i Dejana Ćirkovića , obojice iz Kozara , Zorana Ivanovića, Novice Stamenkovića, Žikice Stefanovića i Bobana Kocića iz Vlasotinca, Vladice Miloševića iz sela Šarlince, Aleksandra Najdanovića, Zorana Markovića, Milana Stojanovića, Dragana Stevića, Nenada Petrovića, Ivana Zlatkovića, Siniše Marinkovića, Miroljuba Radivojevića, Radomira Jovića i Gorana Srećkovića, svih iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012 . godine, doneo je

O D L U K U

1 . Usvaja se ustavna žalba Srđana Ćirkovića, Dejana Ćirkovića, Zorana Ivanovića, Novice Stamenkovića, Žikice Stefanovića, Bobana Kocića, Vladice Miloševića, Aleksandra Najdanovića, Zorana Markovića, Milana Stojanovića , Dragana Stevića, Nenada Petrovića, Ivana Zlatkovića, Siniše Marinkovića, Miroljuba Radivojevića, Radomira Jovića i Gorana Srećkovića izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7396/10 od 7. jula 20 10. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 22177/10 od 11. februara 20 11. godine i utvrđuje povreda prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu pred sudovima, zajemčenih odredb ama člana 3 2. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2 . Nalaže se Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju su Srđan Ćirković, Dejan Ćirković, Zoran Ivanović, Novica Stamenković, Žikica Stefanović, Boban Kocić, Vladica Milošević, Aleksandar Najdanović, Zoran Marković, Milan Stojanović, Dragan Stević, Nenad Petrović, Ivan Zlatković, Siniša Marinković, Miroljub Radivojević, Radomir Jović i Goran Srećković izjavili protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7396/10 od 7. jula 2010. godine , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete .

O b r a z l o ž e nj e

1. Srđan Ćirković i Dejan Ćirković, obojic a iz Kozara , Zoran Ivanović, Novica Stamenković, Žikica Stefanović i Boban Kocić, svi iz Vlasotinca, Vladica Milošević iz sela Šarlince, Aleksandar Najdanović, Zoran Marković, Milan Stojanović, Dragan Stević, Nenad Petrović, Ivan Zlatković, Siniša Marinković, Miroljub Radivojević, Radomir Jović i Goran Srećković, svi iz Leskovca, su 6 . aprila 20 11. godine, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, podneli ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da se osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu, koje je potvrđeno osporenim drugostepenim rešenjem Višeg suda u Beogradu, Prvi osnovni sud u Beogradu oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje po tužbi podnosilaca kojom su tražili da sud obaveže tuženu državu da im isplati iznos dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja tokom 1999. godine i odbacio tužbu; da jednom delu učesnika u ratu 1999. godine, među kojima su i podnosioci ustavne žalbe, država nije isplatila iznose ''ratnih dnevnica'', dok je učesnicima u ratu iz drugih mesta isplatila pripadajuće iznose ''ratnih dnevnica'', bilo po osnovu pravnosnažnih i izvršnih sudskih presuda, bilo kao pomoć nerazvijenim opštinama, te su na taj način podnosioci ustavne žalbe diskriminisani i stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge učesnike u ratu, čime je država u odnosu na podnosioce ustavne žalbe povredila opštu zabranu diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava; da je Opštinski sud u Vranju „stotinama presuda“ odbio prigovor tužene države o apsolutnoj nenadležnosti suda u ovim sporovima, a osporenim presudama sudovi su zauzeli stav da nisu nadležni da sude po ovakvim zahtevima, čime je podnosiocima uskraćeno pravo na pristup sudu radi ostvarivanja njihovih imovinskih prava i obaveza, te im je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i time je država diskriminisala podnosioce i u pogledu prava na pristup sudu u odnosu na druge učesnike u ratu po čijim tužbama su sudovi doneli pravnosnažne i izvršne presude. U prilog ovih tvrdnji priložene su kopije izvršnih presuda Opštinskog suda u Vranju P. 884/02 od 23. jula 2002. godine, P. 972/02 od 11. jula 2002. godine, P. 878/02 od 11. jula 2002. godine i P. 1314/02 od 24. oktobra 2002. godine. Takođe je navedeno da je time što nije isplatila novac koji je po propisima dugovala podnosiocima, već ga je zadržala za sebe, država bez osnova umanjila imovinu podnosilaca i lišila ih mogućnosti da nesmetano uživaju imovinu koja im pripada po zakonu i podzakonskim propisima, čime je povredila pravo na imovinu podnosilaca iz člana 58. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud utvrdi postojanje povrede navedenih ustavnih prava podnosilaca, te da obaveže državu da podnosiocima isplati naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje i povrede zabrane diskriminacije, naknadu materijalne štete zbog povrede prava na imovinu, kao i da podnosiocima naknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe , podne li su tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva odbrane , radi duga zbog neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije tokom 1999. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu se osporenim rešenjem P. 7396/10 od 7. jula 2010. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari i odbacio tužbu tužilaca .

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 22177/10 od 11. februara 201 1. godine žalba tužilaca je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da se o pravu na naknadu dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja tokom 1999. godine odlučuje u upravnom postupku, a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu; da bi u parničnom postupku tužioci zaštitu prava mogli ostvariti jedino kroz pravo na naknadu štete prema odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da im je isplata dnevnica uskraćena nezakonitim radom organa; da iz činjeničnih navoda tužbe i dokaza podnetih uz tužbu ne proizlazi da im je zbog nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene ova isplata uskraćena, na osnovu čega bi za rešavanje spornog odnosa bio nadležan sud u parničnom postupku; da je sud na osnovu člana 16. st. 1. i 2. i člana 387. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci rešenja.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Članom 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje nadležnih sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud je utvrdio da, dok je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo osporeno rešenje, koje je potvrđeno od strane Višeg suda u Beogradu i postalo pravnosnažno, a kojim se taj sud oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu, Opštinski sud u Vranju je doneo presude P. 884/02 od 23. jula 2002. godine, P. 972/02 od 11. jula 2002. godine, P. 878/02 od 11. jula 2002. godine i P. 1314/02 od 24. oktobra 2002. godine, koje su postale pravnosnažne i izvršne, kojima je meritorno odlučio o istovrsnim tužbenim zahtevima, odbivši pri tome prigovor stvarne nadležnosti tužene, o čemu je u obrazloženju presude Opštinskog sud a u Vranju P. 884/02 navedeno da je prigovor neosnovan iz razloga što je u konkretnom slučaju predmet spora naknada štete koju je tužilac trpeo zbog propuštanja tužene da tužiocu isplati dnevnice koje mu pripadaju. Dakle, navedeni sud je kao nadležni parnični sud, saglasno članu 1. Zakona o parničnom postupku, meritorno odlučivao o tužbenom zahtevu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali i na taj način podnosioce ustavne žalbe, odbacujući njihovu tužbu, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili drugi tužioci u parničnim postupcima u kojima je o njihov im tužb ama meritorno odlučeno. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa nadležnih sudova suprotna principu pravne sigurnosti i da je različitom ocenom sudske nadležnosti povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje (u vezi sa različitom praksom redovnih sudova videti između ostalih, i Odluku Ustavnog suda Už-2156/2011 od 7. novembra 2012. godine). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Kako je u konkretnom slučaju, na opisani način, očigledno došlo do arbitrerne primene prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, naložio nadležnom višem sudu da ponovi postupak po žalbi podnosilaca protiv osporenog prvostepenog rešenja u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke Ustavnog suda, kao u tački 2. izreke.

6. Pri razmatranju zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je nezadovoljstvo osporenim rešenjima moglo izazvati duševnu uznemirenost kod podnosilaca ustavne žalbe, ali je pošao od toga da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnog prava podnosilaca na pravično suđenje i nadležnom drugostepenom sudu naloženo ponavljanje postupka po žalbi podnosilaca protiv osporenog prvostepenog rešenja, te da se može očekivati da novom odlukom utvrđena povreda prava bude u potpunosti otklonjena. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Povodom zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

7. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da su osporenim presudama podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisani zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu. Kako u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Vučković i drugi protiv Srbije'', broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, kojom je utvrđena povreda zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine), ali iz drugačijih razloga od onih koji su navedeni u ustavnoj žalbi, tako da je u tom delu ustavna žalba odbačena. Ipak, to ne može imati uticaja na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svima kojima nisu isplaćene ''ratne dnevnice'', pa i prema podnosiocima ustavne žalbe.

8. Imajući u vidu da će osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu biti predmet ponovnog odlučivanja po žalbi , Ustavni sud smatra da je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava iz člana 58. Ustava, za sada preuranjen , pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević