Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala jer je Privredni apelacioni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke, stvarajući pravnu nesigurnost u pogledu konvalidacije ugovora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . i . t. p . „N .“ d.o.o, N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. i . t. p . „N .“ d.o.o. izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2347/13 od 26. decembra 2013. godine i utvrđuje da je istom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. i . t. p . „N .“ d.o.o, N . S , izjavilo je , 18. februara 2014. godine, preko punomoćnika M . Đ, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 2347/13 od 26. decembra 2013. godine, zbog povrede načela sudske zaštite utvrđenog članom 22. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu zajemčenog članom 58. st. 1. i 2. Ustava, te člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je drugostepeni sud odlučnu činjenicu o zaključenju ugovora od 16. januara 1996. godine kojim se tužilac obavezao da kao izdavač za račun tuženog kao naručioca u registru žiro računa objavi njegov matični broj i šifru delatnosti i da mu isporuči publikacije na kompakt disku, utvrdio suprotno pismenim ispravama koje postoje u spisima predmeta, nalazeći da je navedeni ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica u ime i za račun tuženog; da po njegovom mišljenju, predmetni ugovor proizvodi pravno dejstvo, jer je tuženi konkludentnim radnjama osnažio navedeni ugovor, nevraćanjem računa i publikacija; da je tuženi ovakvim postupanjem naknadno prećutno odobrio i priznao predmetni ugovor, shodno članu 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je tuženi svojim pasivnim ponašanjem u vezi sa isporučenim fakturama i registrima i neupućivanjem blagovremene reklamacije osnažio sve pravne radnje svog predstavnika koji je zaključio sporni ugovor; da je za svoje tvrdnje o različitom postupanju sudova dostavio presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10229/10 od 2. septembra 2010. godine, Pž. 912/10 od 18. novembra 2010. godine, Pž. 7182/11 od 30. avgusta 2011. godine i Pž. 7664/11 od 7. februara 2013. godine, kao i presudu Vrhovnog suda Srbije Prev. 349/05 od 13. aprila 2006. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, ističući i zahteve za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Subotici (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 630/2011 od 19. decembra 2012. godine, stavo vima I i II izreke , utvrđeno je potraživanje tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema prvotuženom Komapanij i „K.“ a. d , u stečaju, na osnovu ugovora broj 00065 od 23. januara 1995. godine , u iznosu od 468.600 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je stavom III izreke odbijen primarni tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa, za iznos od 245.570 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a stavom IV izreke obavezan je tuženi da isplati tužiocu iznos od 91.611,41 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Dopunskom presudom Privrednog suda P. 630/2011 od 25. januara 2013. godine dopunjena je presuda Privrednog suda P. 630/2011 od 19. decembra 2012. godine tako što je u stavu IV izreke iza dela „iznos od 91.611,41 dinara na ime troškova postupka u roku od osam dana“ dodat deo „od dana prijema prepisa presude, a u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate“.

Rešenjem Privrednog suda P. 630/2011 od 11. februara 2013. godine odbijen je predlog tužioca za donošenje dopune dopunske presude.

Postupajući po žalbama tužioca i prvotuženog, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 2347/13 od 26. decembra 2013. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog P. 630/2011 od 19. decembra 2012. godine, dok je u stavu drugom izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio rešenje Privrednog suda P. 630/2011 od 11. februara 2013. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je predmet spora utvrđenje potraživanja tužioca prema prvotuženom po osnovu ugovora broj 01216 od 16. januara 1996. godine i broj 00065 od 23. januara 1995. godine, koje je tužiocu osporeno u stečajnom postupku koji se vodi nad prvotuženim; da je ugovor broj 01216 od 16. januara 1996. godine za prvotuženog potpisao I. Š, koji nije bio lice ovlašćeno za zastupanje prvotuženog; da su tužilac i prvotuženi bili u ugovornom odnosu po ugovoru broj 00065 od 23. januara 1995. godine, da je istim ugovorom prvotuženi naručio tri primerka registra žiro računa za 1995. i 1996. godinu, kao i za narednih deset godina, da ugovorena cena za tri primerka za prvu godinu iznosi 8.700 dinara, da se za naredna izdalja cena iz prethodne godine uvećava srazmerno povećanju cena bakra na berzi bakra u zemlji, da je tužilac isporučio prvotuženom registre žiro računa za 1999, 2000, 2001, 2002, 2003. godinu zajedno sa utuženim računima i da prvotuženi nije vraćao robu i fakture tužiocu preporučenom pošiljkom uz povratnicu; da je kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud našao da je osnovan tužbeni zahtev tužioca u odnosu na potraživanje po ugovoru broj 00065 od 23. januara 1995. godine, ali da nije osnovan zahtev tužioca u odnosu na potraživanje po osnovu ugovora broj 01216 od 16. januara 1996. godine, zbog toga što je taj ugovor zaključen u ime prvotuženog od strane neovlašćenog lica, te da prvotuženi isti ugovor nije naknadno odobrio; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da ugovor broj 01216 od 16. januara 1996. godine nije ni zaključen, jer je isti potpisao I. Š, radnik prvotuženog koji nije bio lice ovlašćeno za zastupanje prvotuženog, pa bi isti, u smislu odredbe člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, obavezivao prvotuženog samo da je on ugovor naknadno odobrio; da kako prvotuženi predmetni ugovor nije odobrio, to se u skladu sa odredbom člana 88. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, smatra da ugovor nije ni zaključen; da je pravilan i zaključak prvostepenog suda da nevraćanje računa i publikacija tužiocu ne predstavljaju konkludentne radnje koje imaju dejstvo naknadnog odobrenja ugovora zaključenog od strane neovlašćeno lica na strani prvotuženog; da je suština konkludentnih radnji u smislu odredbe člana 39. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u aktivnim radnjama ponuđenog (npr. plaćanje cene i slanje stvari); da međutim, pasivno držanje ima pravnu prirodu ćutanja ponuđenog, a ćutanje neovlašćeno zastupanog se ne može smatrati odobrenjem ugovora koji je zaključilo neovlašćeno lice; da budući da ugovor broj 01216 od 16. januara 1996 godine među strankama nije zaključen, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da prvotuženi ne može biti u obavezi da ispunjava ugovorom predviđene obaveze kada ugovor u odnosu na njega ne proizvodi pravno dejstvo i ne obavezuje ga saglasno odredbi člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je pored toga neosnovan žalbeni navod tužioca da je prvostepena presuda nejasna u delu stava III izreke kojim je preko dosuđenog iznosa, a za iznos od 245.570,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. januara 1995. godine primarni tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, budući da je tužilac konačno opredeljenim tužbenim zahtevom tražio zakonsku zateznu kamatu opredeljenu od dospeća svakog pojedinačnog računa, pa do isplate; da u navedenom delu prvostepena presuda nije zahvaćena povredom iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, jer je izreka presude jasna imajući u vidu da je tužbeni zahtev odbijen u delu preko dosuđenog iznosa, što podrazumeva preostali deo tužbenog zahteva koji nije usvojen, a koji uključuje i zakonsku zateznu kamatu; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je osnovano potraživanje tužioca prema prvotuženom po ugovoru broj 00065 od 23. januara 1995. godine u iznosu od 468.600 dinara; da je navedenim ugovorom prvotuženi naručio od tužioca registar žiro računa za tu godinu kao i za narednih deset godina, pa kako je tužilac ispunio svoju ugovornu obavezu po navedenom ugovoru, isporučivanjem prvotuženom registra žiro računa i dostavio mu fakture kojima je fakturisao isporučene registre, a koje fakture prvotuženi nije platio, to je pravilan zaključak da je prvotuženi u obavezi da plati naručene i isporučene registre žiro račune.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10229/10 od 2. septembra 2010. godine, na koju se podnosilac ustavne žalbe poziva , potvrđena je presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 150/09 od 28. januara 2010. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev istog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan tuženi JKP „B.“ iz Beočina da mu isplati iznos od 418.870 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti, pa do isplate. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da, bez obzira na činjenicu, što u konkretnom slučaju potpisnik ugovora na strani tuženog nije bio ovlašćen od strane zakonskog zastupnika tuženog za njegovo zaključenje, ugovor je konvalidiran (osnažen) konkludentnim radnjama tuženog; da iz radnji tuženog koje su sledile nakon zaključenja ugovora proizlazi da je tuženi predmetni ugovor naknadno odobrio, jer je primao registre, a iste nije vratio tužiocu i da je zadržavanjem i raspolaganjem predmeta ugovora koji nije zaključen od strane ovlašćenog lica, neovlašćeno zastupani naknadno odobrio tako zaključeni ugovor u smislu člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Identičan stav Privredni apelacioni sud je zauzeo u presudama Pž. 912/10 od 18. novembra 2010. godine, Pž. 7182/11 od 30. avgusta 2011. godine i Pž. 7664/11 od 7. februara 2013. godine, kao i Vrhovni sud Srbije u presudi Prev. 349/05 od 13. aprila 2006. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede ukazuje podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javno interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st . 1. i 2.). S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredaba člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.); da ć utanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude i da nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje (na primer, ako ne odbije ponudu u određenom roku, ili ako poslatu stvar o kojoj mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku i sl.) smatrati kao prihvatanje (član 42. st. 1. i 2.); da se ovlašćenje za zastupanje zasniva na zakonu, opštem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili na izjavi volje zastupanog (punomoćje) (član 84. stav 2.); da ugovor koji zaključi zastupnik u ime zastupanog lica i u granicama svojih ovlašćenja obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu, da pod istim uslovima i ostali pravni poslovi zasupnikovi proizvode pravno dejstvo neposredno prema zastupanom licu i da je zastupnik dužan obavestiti drugu stranu da istupa u ime zastupanog, ali i kad on to ne uradi ugovor proizvodi pravno dejstvo za zastupanog i drugu stranu, ako je ova znala ili je iz okolnosti mogla zaključiti da on istupa kao zastupnik (član 85.); da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugog bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri, da strana sa kojom je ugovor zaključen može zahtevati od neovlašćeno zastupanog samo da se u primerenom roku izjasni da li ugovor odobrava i da ako neovašćeno zastupani ni u ostavljenom roku ugovor ne odobri, smatra se da ugovor nije ni zaključen (član 88. st. 1. do 3.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Privrednog apelacionog suda, koji je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite presude, sa stanovišta zaštite prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu, proizlazi da je Privredni apelacioni sud, kao sud poslednje instance, u konačnom ishodu usvajao tužbene zahteve tužioca, koji se nalazio u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. U obrazloženjima presuda Privrednog apelacionog suda, pa i Vrhovnog suda Srbije, istaknuto je da je bez obzira na činjenicu što u konkretnom slučaju potpisnik ugovora na strani tuženog nije bio ovlašćen od strane zakonskog zastupnika tuženog za njegovo zaključenje, ugovor konvalidiran (osnažen) konkludentnim radnjama tuženog, odnosno da iz radnji tuženog koje su sledile nakon zaključenja ugovora proizlazi da je tuženi predmetni ugovor naknadno odobrio, jer je primao registre, ali iste nije vratio tužiocu, te da je zadržavanjem i raspolaganjem predmeta ugovora koji nije zaključen od strane ovlašćenog lica, neovlašćeno zastupani naknadno odobrio tako zaključeni ugovor u smislu člana 88. stav 1. ZOO.

Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance, a posebno u situaciji kada je reč o istom (drugostepenom) sudu, suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Sama činjenica da je Privredni apelacioni sud povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja doneo različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Privrednog apelacionog suda zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Za osporenu presudu drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatra da sporni ugovor broj 01216 od 16. januara 1996. godine nije konvalidiran, u smislu odredbe člana 88. stav 1. ZOO, radnjama nečinjenja tuženog. Drugostepeni sud posebno nalazi da se nepreduzimanje određenih radnji ne može smatrati radnjama koje su za posledicu imale konvalidaciju predmetnog ugovora, jer se saglasno članu 42. ZOO ćutanje ponuđenog, ili njegovo propuštanje ne može smatrati prihvatanjem ponude, odnosno prihvatanjem ugovora koji je zaključen od strane neovlašćenog lica. Ustavni sud posebno nalazi da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljiv razlog zbog čega smatra da se postupanje tužioca po navedenom ugovoru ne može smatrati ispunjenjem ugovorne obaveze, jer je ugovor potpisan od strane neovlašćenog lica, a da dostava publikacija tuženom znači samo poziv upućen neovlašćeno zastupanom da se izjasni da li ugovor naknadno odobrava i da neodobravanje u ostavljenom roku ima za posledicu da se smatra da ugovor nije ni zaključen. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u odlukama Už-7039/2012 od 19. februara 2015. godine, Už-1998/2013 od 18. juna 2015. godine i Už- 8142/2013 od 23. decembra 2015. godine).

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene presude, za koju Sud ne nalazi da je zasnovana na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu načela sudske zaštite iz člana 22. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih načela i prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Vezano za navod ustavne žalbe kojim se podnosilac poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem samog podnosioca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u razmatranje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

9. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava na jednaku zaštitu prava, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, zbog čega je zahtev za naknadu materijalne štete odbacio, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti