Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V. iz Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom Čačku u predmetu P1. 63/10 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. V. iz Č. podneo je 7. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Dragane Ranković, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom Čačku u predmetu P1. 63/10.
U ustavnoj žalbi je, pored detaljnog izlaganja toka postupka, navedeno da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je postupak u kome je on imao svojstvo tužioca trajao deset godin, te da u tom periodu nije održan veći broj ročišta; da je postupak bio od značaja za podnosioca, jer je tužbenim zahtevom tražena naknada štete zbog pretrpljenih duševnih bolova i umanjenja životne aktivnosti; da podnosilac i njegov punomoćnik nisu doprineli dužem trajanju postupka. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji žalbu i istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete. Ustavni sud je 24. aprila 2012. godine zaprimio dopunu ustavne žalbe.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 63/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosilac ustavne žalbe podneo je 2. februara 2001. godine Opštinskom sudu u Čačku (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog N. R. iz M, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.
Rešenjem Opštinskog suda P1. 369/01 od 24. maja 2001. godine određeno je sprovođenje saobraćajnog veštačenja. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 25. septembra 2001. godine, a ročište zakazano za 27. septembar iste godine nije održano radi naknadnog izjašnjenja parničnih stranaka na nalaz veštaka. Nakon toga, prvo sledeće ročište je zakazano i održano 25. septembra 2002. godine, a u toku 2002, 2003. i 2004. godine sud je održao deset ročišta i izveo dokaze saslušanjem dva svedoka i tužioca i tuženog kao parničnih stranaka.
Podneskom od 16. maja 2005. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev u pogledu vrednosti predmeta spora. Na ročištu održanom 19. maja iste godine određena je dopuna saobraćajnog veštačenja. Ročišta zakazana za 30. jun, 29. septembar, 17. novembar 2005, 1. februar i 24. mart 2006. godine, nisu održana, jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje i nije pristupio na ročište.
Opštinski sud je rešenjem P1. 369/01 od 27. marta 2006. godine odredio novčano kažnjavanje veštaka D. P. iz Č. Nalaz i mišljenje dostavljeni su sudu 12. septembra 2006. godine. U toku 2006. godine zakazana su još dva ročišta (13. oktobra i 30. novembra), ali nisu održana, zbog toga što je tuženi tražio naknadni rok za izjašnjenje na podnesak tužioca, odnosno zbog nepristupanja veštaka.
Tužilac je podneskom od 21. marta 2007. godine urgirao zakazivanje ročišta. Ročište za glavnu raspravu održano je 1. novembra 2007. godine. Tri ročišta zakazana nakon toga (13. decembra 2007, 1. i 20. februara 2008. godine) nisu održana zbog nepristupanja veštaka). Rešenjem Opštinskog suda P1. 369/ 01 od 13. decembra 2007. godine određeno je novčano kažnjavanje veštaka, a rešenjem od 20. februara 2008. godine njegovo prinudno dovođenje na ročište. Veštak je saslušan na ročištu održanom 21. marta 2008. godine. Takođe, tom prilikom doneto je rešenje o sprovođenju medicinskog veštačenja. Veštak neurohirurg R. N. dostavio je sudu nalaz i mišljenje 6. oktobra 2008. godine.
U predmetu je nakon toga zakazano još 11 ročišta, od kojih pet nisu održana (jedno zbog pribavljanja dokaza, dva jer veštak nije dostavio dopunu veštačenja, jedno zbog promene postupajuće sudije, a za jedno nije naveden razlog neodržavanja).
Osnovni sud u Čačku, pred kojim je postupak nastavljen nakon 1. januara 2010. godine, presudom P. 63/10 od 10. maja 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati određeni novčani iznos, a u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos preko dosuđenog u stavu prvom izreke, dok je u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati određeni novčani iznos na ime naknade materijalne štete. U stavu četvrtom izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka.
Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž. 193/10 od 2. februara 2011. godine odbio žalbe parničnih stranaka i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Čačku P1. 63/10 od od 10. maja 2010. godine, dok je navedena presuda ukinuta u stavu četvrtom izreke, kojim je odlučeno o troškovima postupka.
Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P1. 63/10 od 1. aprila 2011. godine obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 273.327,00 dinara.
4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava, započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 2. februara 2001. godine, a da je okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda u Čačku P1. 63/10 od 1. aprila 2011. godine, kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka. Navedeno trajanje postupka od preko deset godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke, u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe , trajanje sudskog postupka od preko deset godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je jedina prvostepena presuda doneta tek nakon više od devet godina od početka postupka i nakon što je postupak nastavljen pred Osnovnim sudom u Čačku. Pored toga, čak deset ročišta pred Opštinskim sudom nije održano, zbog toga što veštak D. P. u roku nije dostavio nalaz i mišljenje, odnosno nije pristupio na ročište. Ispitujući postupanje podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da on nije doprineo dužem trajanju osporenog parničnog postupka.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku P1. 63/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).
5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.