Ustavna zaštita R. M. zbog blokade izvršnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je poništio rešenje kojim je odbačen prigovor R. M. radi ubrzanja postupka protiv H „J.“. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje, razumni rok i imovinu. Podnositeljki je dosuđena materijalna i nematerijalna naknada.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 188/21 od 4. oktobra 2021. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4I. 188/21 od 4. oktobra 2021. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba R. M. i utvrđuje se da su u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu Ii. 843/04, a nastavljen pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem iz Vranja podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo R. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu I. 843/04, a nastavljen pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem iz Vranja. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo R. M. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 843/04 od 2. juna 2004. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M. iz Vranja podnela je Ustavnom sudu, 8. novembra 2021. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4I. 188/21 od 4. oktobra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim (pogrešno navedeno Osnovnim) sudom u Vranju u predmetu I. 843/04, a nastavljen pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem iz Vranja.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da prigovor podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja postupka u predmetu Opštinskog suda u Vranju I. 843/04, koji se vodio protiv izvršnog dužnika H „J.“ iz Vranja, radi isplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa, odbačen kao nedozvoljen sa neprihvatljivim obrazloženjem da sud ne može da postupa po ovom prigovoru, jer u navedenom predmetu izvršenje sprovodi javni izvršitelj, da je predmet dostavljen javnom izvršitelju, a da sud nije ovlašćen da vrši nadzor nad radom javnih izvršitelja. Podnositeljki su, već dva puta odbačeni prigovori radi ubzavanja postupka u ovom izvršnom postupku, sa istim obrazloženjeima, bez obzira što je ukazivano da su u suprotnosti sa praksom Ustavnog suda. Nedelotvornim postupanjem suda i javnog izvršitelja, povređeno joj je pravo na suđenje u razumnom roku, a odbijanjem suda da meritorno odluči podnositeljka je onemogućena da namiri svoja potraživanja iz radnog odnosa na osnovu pravnosnažne i izvršne presude i ostvari pravo na pravično zadovoljenje. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da ukine osporeno rešenje ili utvrdi da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka u suštini, tražeći poništaj osporenog akata, pored povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, istakla i povredu prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, u predmetnom izvršnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 31. maja 2004. godine Opštinskom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika H „J.“ AD Vranje, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Vranju P1. 847/02 od 30. decembra 2003. godine, radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa. Opštinski sud u Vranju je 2. juna 2004. godine doneo rešenje I. 843/04, kojim je usvojio predlog za izvršenje.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 188/21 od 4. oktobra 2021. godine odbačen je prigovor podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka koji je vođen pred Osnovnim (pravilno Opštinskim) sudom u Vranju u predmetu I. 843/04, a nastavljen pred javnim izvršiteljem. U obrazloženju označenog rešenja, između ostalog, je navedeno da je predmet 24. avgusta 2016. godine dostavljen na sprovođenje javnom izvršitelju Aleksandru Nikoliću. Kako prigovor podnositeljke ne sadrži obavezne elemente iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a odredbom člana 11. stav 1. je predviđeno da predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i naleže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak, to je prigovor odbačen. S obzirom na to da izvršenje sprovodi javni izvršitelj, koji nije obuhvaćen ovom odredbom, niti je sud ovlašćen da vrši nadzor nad radom javnog izvršitelja, već ovaj nadzor vrši nadležno ministarstvo, to, u konkretnom slučaju, po prigovoru za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i ubrzanje postupka ne može da se postupa.

4. Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1).

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1); da prigovor sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni s odlučivanjem (član 6. stav 2. tač. 6)); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak (član 7. stav 1); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, zatim ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice ili ako je preuranjen, te da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba (član 8. st. 1. i 2.);

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. istog zakona propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. tog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu tog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. U vezi s navodima ustavne žalbe kojima se u suštini ističe povreda prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.).

Ispitujući da li je Osnovni sud proizvoljno primenio merodavno pravo, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je Osnovni sud u Vranju ocenio da nije bilo uslova da se odlučuje o prigovoru podnositeljke radi ubrzavanja izvršnog postupka, jer taj postupak sprovodi javni izvršitelj, koji nije obuhvaćen odredbom člana 11. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a sud ne može da vrši nadzor nad njegovim radom. S tim u vezi, Ustavni sud, još jednom, ukazuje na svoj stav da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kao i da je odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US, 55/14, 139/14 i 106/15), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (videti Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ovakva odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Osnovnog suda u Vranju, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a što je ovde slučaj, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

6. Odlučujući o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu I. 843/04, a nastavljen pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem iz Vranja, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, od 14. januara 2021. godine, stav 11.) Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. Dakle, svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni izvršni postupak u trenutku odlučivanja o prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka trajao preko 17 godina, pri čemu u navedenom periodu priznata potraživanja podnositeljke iz radnog odnosa nisu namirena, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu I. 843/04, a nastavljen pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem iz Vranja, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa aspekta povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust organa izvršnog postupka da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koja potiču iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu I. 843/04, a nastavljen pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem iz Vranja, povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu I. 843/04, a nastavljen pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem iz Vranja. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

9. Imajući u vidu svrhu ustavnosudske zaštite u ovoj vrsti predmeta, kao i činjenicu da je nakon podnošenja ustavnih žalbi stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), usled čega je ovde podnositeljka ustavne žalbe izgubila mogućnost da pred redovnim sudom zahteva naknadu imovinske štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je u konkretnom slučaju odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu.

Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu I. 843/04, a nastavljen pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem iz Vranja, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni ili namireni na drugi način. Naknada se isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u više predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H „J.“ AD Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavna zaštita R. M. zbog blokade izvršnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti