Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku u postupku naplate sudske takse
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku odlučivanja o zastarelosti naplate sudske takse. Postupak je trajao godinu i deset meseci, što se smatra razumnim. Žalba u pogledu glavnog parničnog postupka odbačena je jer je okončan pre stupanja na snagu Ustava iz 2006. godine.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1548/2008
14.07.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Iljane Milosavljević iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je
O D L U K U
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Iljane Milosavljević izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se po zahtevu za obustavu naplate sudske takse vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 2844/02.
2. Odbacuje se ustavna žalba Iljane Milosavljević zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 2844/02.
3. Odbacuje se ustavna žalba Iljane Milosavljević izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Kruševcu P. 2844/02 od 16. maja 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1503/08 od 24. oktobra 2008. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Iljana Milosavljević iz Kruševca podnela je 25. decembra 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 2844/02, kao i protiv rešenja Opštinskog suda u Kruševcu P. 2844/02 od 16. maja 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1503/08 od 24. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi je navedeno da su povrede prava sadržane u nezakonitom postupanju i odlučivanju Opštinskog suda u Kruševcu i Okružnog suda u Kruševcu, te da se konkretne povrede prava sastoje u nerazumnom odugovlačenju predmetnog parničnog postupka, kao i zbog pristrasnog i nepravičnog postupanja i odlučivanja povodom sporednih traženja. Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, predmetni parnični postupak okončan je pred Opštinskim sudom u Kruševcu donošenjem presude zbog izostanaka P. 2844/02 od 5. maja 2003. godine, a koja je zbog odugovlačenja prvostepenog suda da istu dostavi tuženom postala pravnosnažna i izvršna tek 21. avgusta 2006. godine. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je u predmetnom postupku ona tražila i obustavu i naplatu dospele sudske takse zbog zastarelosti, i to podnescima od 18. januara i 24. septembra 2007. godine. U međuvremenu je, prema navodima podnositeljke, Poreska uprava donela rešenje N-432-2-1132/07-011 od 23. februara 2007. godine o prinudnoj naplati taksene obaveze nastale u predmetnom postupku, te je podnositeljka bila „prinuđena“ da isplati sve dospele takse zajedno sa kaznenim penalima. Podnositeljka je navela da se zbog nepostupanja suda po zahtevu za obustavu postupka naplate takse više puta obraćala sudu, te da je sud, nakon održana dva ročišta, 16. maja 2008. godine doneo rešenje P. 2844/02 kojim je odbio kao neosnovan predlog podnositeljke „brisanje zastarelih taksi“, navodeći u obrazloženju tog rešenja da nije nastupilo zastarevanje naplate sudske takse, zato što je zastarevanje prekinuto sudskom opomenom o plaćanju sudske takse. Nadalje, podnositeljka je navela da je zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava protiv navedenog rešenja izjavila žalbu, a da drugostepeni sud „nije uzeo u obzir žalbene razloge, već je u svemu potvrdio pobijanu odluku, po pravilu bez obrazloženja“. Pored toga, podnositeljka je ukazala i na „pristrasno postupanje sudija“, ističući da postoji „sukob interesa postupajućih sudova, odnosno sudija“, jer je članom 51. Zakona o sudskim taksama predviđeno da 60% od neplaćenih taksi pripada sudijama kao pravosudni dodatak, tako da „sudije nemaju interes da ikada ikoga oslobađaju od plaćanja taksi“. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud utvrdi da joj je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 2844/02 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i da joj je prvostepenim rešenjem P. 2844/02 od 16. maja 2008. godine i drugostepenim rešenjem Gž. 1503/08 od 24. oktobra 2008. godine povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te da Ustavni sud poništi navedena rešenja i da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu štete zbog povrede Ustvom zajemčenih prava.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kruševcu P. 2844/02 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnositeljka ustavne žalbe, zajedno sa Životom Milosavljevićem iz Kruševca, podnela je 21. novembra 2002. godine Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu protiv Branislava Stefanovića i Snežane Janković, oboje iz Gaveza, a radi naknade štete zbog neispunjenja ugovora.
Opštinski sud u Kruševcu, na ročištu za glavnu raspravu održanom 5. maja 2003. godine, doneo je presudu zbog izostanka P. 2844/02. Na istom ročištu punomoćnik podnositeljke i drugog tužioca opomenut je da su tužioci obavezni da plate taksu za tužbu u iznosu od 9.600 dinara, kao i za odluku u iznosu od 4.804 dinara.
Presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 2844/02 od 5. maja 2003. godine u stavu prvom izreke obavezani su tuženi da solidarno nadoknade štetu tužiocima, i to isplatu zajma u iznosu od 230.400 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 6. avgusta 2008. godine, pa do konačne isplate, dok su u stavu drugom izreke tuženi obavezani da tužiocima solidarno plate na ime naknade troškova postupka iznos od 19.662 dinara. U obrazloženju presude je navedeno da je sud obavezao tužene da tužiocima solidarno plate na ime troškova parničnog postupka, pored ostalog, i iznos od 9.608 dinara na ime takse za tužbu i iznos od 4.804. dinara na ime takse za presudu. Presuda je postala pravnosnažna 18. avgusta 2006. godine.
Opštinski sud u Kruševcu je dopisom broj P. 2844/02 od 5. aprila 2006. godine obavestio organ nadležan za poslove javnih prihoda da podnositeljka ustavne žalbe i drugi tužilac u predmetnom parničnom postupku nisu platili taksu na tužbu i odluku u ukupnom iznosu od 14.672. Podnesak je dostavljen Republičkoj upravi javnih prihoda 7. aprila 2006. godine.
Podnositeljka ustavne žalbe, zajedno sa drugim tužiocem, podnela je 18. januara 2007. godine Opštinskom sudu u Kruševcu zahtev za obustavu naplate sudske takse u predmetnom parničnom postupku zbog zastarelosti takse. Takođe, podnositeljka i drugi tužilac obratili su se istom sudu podneskom od 25. septembra 2007. godine kojim su zahtevali da se „prekine nerazumno odugovlačenje u ovom postupku“.
U toku postupka po zahtevu za obustavu postupka naplate sudske takse zbog zastarelosti, održana su dva ročišta pred Opštinskim sudom u Kruševcu, i to 3. decembra 2007. godine i 16. maja 2008. godine, dok je ročište zakazano za 22. oktobar 2007. godine odloženo zbog nedolaska tužilaca, pri čemu nema podataka da li su tužioci bili uredno pozvani. Na prvom održanom ročištu, na kome nije prisustvovala podnositeljka, drugi tužilac je izjavio da je taksena obaveza u celosti izmirena po rešenju Poreske uprave, kao i da je u toku postupak povraćaja sredstava pred Poreskom upravom, te je predložio da sud „zastane sa odlukom do okončanja postupka pred Poreskom upravom“. Podneskom od 11. februara 2008. godine tužioci su „pojasnili“ i dopunili predlog od 18. januara 2007. godine i predložili da sud van ročišta deklariše zastarelost taksene obaveze i da rešenjem obustavi naplatu zastarele taksene obaveze u konkretnom parničnom postupku.
Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 2844/02 od 16. maja 2008. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužilaca da se utvrdi da je zastarela naplata takse u predmetu Opštinskog suda u Kruševcu P. 2844/02, te da se postupak naplate takse obustavi.
Okružni sud u Kruševcu, odlučujući po žalbi tužilaca na navedeno prvostepeno rešenje, doneo je osporeno rešenje Gž. 1503/08 od 24. oktobra 2008. godine kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Kruševcu P. 2844/02 od 16. maja 2008. godine.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).
5. Ocenjujući da li je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 2844/02, Ustavni sud je pošao od činjenice da je parnični postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe radi naknade štete pravnosnažno okončan 18. avgusta 2006. godine, a da je podnositeljka nakon toga 18. januara 2007. godine podnela zahtev za obustavu naplate sudske takse.
Ustavni sud nalazi da postupak odlučivanja o zahtevu za obustavu naplate sudske takse predstavlja posebnu celinu u odnosu na parnični postupak okončan presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 2844/02 od 21. novembra 2002. godine, koja je postala pravnosnažna i izvršna 18. avgusta 2006. godine. Iz navedenih razloga, Ustavni sud je odvojeno razmatrao trajanje postupka koji je vođen povodom izjavljenog zahteva za obustavu naplate sudske takse.
Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe, a postupajući u granicama zahteva postavljenog ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je postupak po zahtevu za obustavu postupka naplate sudske takse, koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu, otpočeo podnošenjem navedenog zahteva 18. januara 2007. godine, da je postupak pred prvostepenim sudom trajao godinu dana i pet meseci do donošenja prvostepenog rešenja, a da je drugostepeni postupak trajao do 24. oktobra 2008. godine, odnosno pet meseci.
Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je sudski postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao ukupno godinu dana i deset meseci, što samo po sebi ukazuje na to da je postupak okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljki ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljke.
Ustavni sud je konstatovao da je u toku postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu bilo izvesne neefikasnosti u radu tog suda, jer je u periodu od podnošenja zahteva do zakazivanja prvog ročišta za glavnu raspravu bio potpuno neaktivan. U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka nije pristupila prvom održanom ročištu, na kome je pristupio samo drugi tužilac, koji je predložio da sud zastane sa odlukom do okončanja postupka pred Poreskom upravom za povraćaj takse. Po oceni Ustavnog suda, predmet spora nije bio od posebnog značaja za podnositeljku, imajući u vidu visinu iznosa sudskih taksi na koje podnositeljka obavezana zajedno sa drugim tužiocem, a povodom kojih je ona podnela predmetni zahtev za obustavu naplate. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da su pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 2844/02 od 5. maja 2003. godine podnositeljki i drugom tužiocu dosuđeni i troškovi postupka, u koje su uračunati troškovi na ime takse za tužbu i na ime takse za presudu u ukupnom iznosu od 14.412 dinara.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, rukovodeći se svojim stavovima, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi naknade štete koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 2844/02, Ustavni sud je ocenio da žalba u tom delu nije dopuštena, iz sledećih razloga:
Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/2007), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Članom 113. Zakona je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine.
Imajući u vidu da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan 18. avgusta 2006. godine, dakle pre stupanja na snagu Ustava, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao tački 2. izreke.
7. U odnosu na osporena rešenja Opštinskog suda u Kruševcu P. 2844/02 od 16. maja 2008. godine i rešenje Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1503/08 od 24. oktobra 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskrađivanje označenog Ustavom zajamčenog prava, već iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka, nezadovoljna ishodom okončanog sudskog postupka, osporava zakonitost osporenih sudskih odluka. Naime, podnositeljka je u ustavnoj žalbi ukratko izložila tok predmetnog postupka, navodeći, pored ostalog, i iz kojih razloga je izjavila žalbu protiv prvostepenog rešenja, odnosno iz kojih razloga smatra da je prvostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo, i ističući da drugostepeni sud nije uzeo u obzir žalbene razloge. Prema tome, podnositeljka ustavne žalbe nije navela argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom postupku došlo do povrede njenog prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se sa stanovišta sadržine zajemčenog prava potvrđuju navodi ustavne žalbe, ne čini po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.
U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da u konkretnom slučaju postoji „sukob interesa postupajućih sudova, odnosno sudija“, jer je članom 51. Zakona o sudskim taksama predviđeno da 60% od neplaćenih taksi pripada sudijama kao pravosudni dodatak, tako da „sudije nemaju interes da ikada ikoga oslobađaju od plaćanja taksi“, podnositeljka ustavne žalbe nije pružila ustavnopravno utemeljene argumente, niti bilo kakve dokaze, tako da ove tvrdnje, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju izraz subjektivne ocene podnositeljke o postojanju povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.
Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i pojedinačnih akata i radnji drugih državnih organa, niti se može smatrati pravnim sredstvom kojim se pritužuje na rad sudova i državnih organa. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud u granicama zahteva istaknutog u ustavnoj žalbi jedino utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe došlo do njihove povrede i uskraćivanja.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u tački 3. izreke.
8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević