Odluka Ustavnog suda o pravu na pravno sredstvo za ubrzanje postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Osnovnog suda kojim je odbačen prigovor za ubrzanje izvršnog postupka. Sud je našao da je stanovište o nedopuštenosti prigovora ustavnopravno neprihvatljivo i proizvoljno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. A. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. A. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 195/21 od 11. oktobra 2021. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4I. 195/21 od 11. oktobra 2021. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Vranju Iv. 37652/10.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba T. A. izjavaljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Vranju Iv. 37652/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. A. iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 8. novembra 2021. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4I. 195/21 od 11. oktobra 2021. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Vranju Iv. 37652/10.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje kojim je odbačen prigovor podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Vranju.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporeno rešenje. Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. septembra 2021. godine podneo prigovor Osnovnom sudu u Vranju radi ubrzavanja izvršnog postupka koji je vođen u predmetu tog suda Iv. 37652/10.

Osnovni sud u Vranju je osporenim rešenjem R4I. 195/21 od 11. oktobra 2021. godine odbacio prigovor podnosioca. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac u prigovoru radi ubrzavanja postupka naveo da je izvršni postupak pokrenut 13. decembra 2010. godine od strane izvršnog poverioca J. „K.“ Vranje, da je Osnovni sud u Vranju doneo rešenje o izvršenju 14. decembra 2010. godine, da je od dana podnošenja predloga za izvršenje i donošenja rešenja o izvršenju proteklo deset godina i deset meseci i da je podnosiocu rešenje o izvršenju uručeno tek u septembru 2021. godine, kada je i saznao o postojanju izvršnog postupka; da je jedina radnja koja ja preduzeta u predmetnom izvršnom postupku podnesak poverioca od 30. juna 2016. godine kojom se izjasnio da želi da postupa sud u predmetu: da je odredbom člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da prigovor mora da sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni sa odlučivanjem, a u prigovoru podnosioca nisu navedene konkretne radnje, odnosno postupci suda, koji bi uzrokovali nepotrebno kašnjenje s odlučivanjem u ovom predmetu; da je predmet dostavljen javnom izvršitelju radi nastavka sprovođenja izvršenja, a sud nije ovlašćen da vrši nadzor nad radom javnog izvršitelja, već nadzor vrši nadležno ministarstvo, u smislu odredbe člana 346. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da prigovor sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni s odlučivanjem (član 6. stav 2. tač. 6)); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo (član 7. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak (član 8. stav 1.).

5. U vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, Ustavni sud najpre ukazuje da se u navedenoj vrsti postupka pravo na suđenje u razumnom roku prvenstveno garantuje izvršnom poveriocu koji je neposredno pravno zainteresovan da se izvršenje sprovede u najkraćem mogućem roku radi ostvarivanja svog prava priznatog izvršnom/verodostojnom ispravom. Osnovni cilj izvršnog postupka jeste efikasno i u razumnom roku namirenje potraživanja izvršnog poverioca. Izuzetno i izvršnom dužniku se garantuje pravo na suđenje u razumnom roku ali u onim fazama izvršnog postupka u kojima se odlučuje o njegovim pravima i obavezama. U predmetnom izvršnom postupku, podnosilac ustavne žalbe je imao svojstvo izvršnog dužnika i u prigovoru radi ubrzavanja je, između ostalog, istakao da je izvršni postupak pokrenut 13. decembra 2010. godine i da je od dana podnošenja predloga za izvršenje proteklo više od deset godina i da je podnosiocu rešenje o izvršenju uručeno tek u septembru 2021. godine, kada je i saznao o postojanju izvršnog postupka. Ustavni sud ocenjuje da je na ovaj način podnosiocu uskraćeno pravo da blagovremeno i u razumnom roku koristi pravo na pravno sredstvo protiv rešenja o izvršenju. Pravo na podnošenje pravnog sredstva protiv rešenja kojim se određuje izvršenje protiv izvršnog dužnika i pravo na donošenje odluke po takvom pravnom sredstvu u razumnom roku predstavljaju procesne garancije koje su ustanovljene u korist izvršnog dužnika i u našem izvršnom procesnom pravu predstavljaju ustaljeni zakonski mehanizam odbrane izvršnog dužnika od nezakonitosti i nepravilnosti koje mogu proisteći iz izvršnog postupka u fazi određivanja izvršenja (videti Odluku Už-3130/2011 od 21. maja 2014. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ustavni sud zatim ukazuje da je osporenim aktom odbačen prigovor podnosilaca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka, sa obrazloženjem da ne sadrži podatke zbog čega sud kasni sa izvršenjem, u smislu odredbe člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Navedenom zakonskom odredbom je propisano da prigovor sadrži podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni sa odlučivanjem.

Ustavni sud, međutim, ukazuje da je u osporenom aktu utvrđeno da je u prigovoru radi ubrzavanja navedeno da je izvršni postupak pokrenut 13. decembra 2010. godine, da je doneto rešenje o izvršenju 14. decembra 2010. godine, da je od dana podnošenja predloga za izvršenje i donošenja rešenja o izvršenju proteklo više od deset godina, da je podnosiocu rešenje o izvršenju uručeno tek u septembru 2021. godine, kada je i saznao o postojanju izvršnog postupka, te da je jedina radnja koja ja preduzeta u predmetnom izvršnom postupku podnesak poverioca od 30. juna 2016. godine kojom se izjasnio da želi da postupa sud u predmetu. Sve navedeno, po oceni Ustavnog suda, može se podvesti pod zakonskim zahtevom iz člana 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u konkretnom slučaju, podnet je prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka koji je do podnošenja prigovora trajao deset godina. Bitna karakteristika izvršnog postupka jeste njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedna od tih načela jesu načelo oficijelnosti i načelo hitnosti koje od suda zahteva aktivno postupanje sve do okončanja izvršnog postupka i hitno preduzimanje radnji koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanje izvršnog postupka u što kraćem roku (videti o tome, između ostalog, u Odluci Ustavnog suda Už-1138/2011od 24. decembra 2013. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Pri tome, Ustavni sud ukazuje i na pravni stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) da ukazivanje da postupak traje devet, odnosno 15 godina predstavlja dovoljan osnov da se zahtevi podnosilaca predstavke razmotre u meritumu (presuda ESLjP u predmetu Rodić i Svirčev protiv Srbije, broj predstavke 17148/16, od 19. septembra 2019. godine, stav 10.).

Ustavni sud, zatim, konstatuje da se ustavnom žalbom osporava akt suda kojim je odbačen prigovor podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja izvršnog postupka, sa obrazloženjem da je izvršni postupak pred sudom okončan i da je predmet dostavljen javnom izvršitelju radi nastavka sprovođenja izvršenja, a prigovor može da se podnese sudu koji vodi postupak i dok je postupak u toku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US, 55/14, 139/14 i 106/15), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem. Ustavni sud još jednom ukazuje da se faza sprovođenja izvršenja pred javnim izvršiteljem smatra sastavnim delom izvršnog postupka i da trajanje postupka pred javnim izvršiteljem može biti obuhvaćeno pravnim sredstvima iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (videti o tome Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je pravno stanovište koje je zauzeto u osporenom rešenju da je prigovor radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka nedopušten, ustavnopravno neprihvatljivo.

Polazeći od izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 195/21 od 11. oktobra 2021. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja i određenjem da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Vranju Iv. 37652/10, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ukazuje na to da će se o njegovom prigovoru radi ubrzavanja postupka ponovo odlučivati, a saglasno odredbi člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za novčano obeštećenje za neimovinsku štetu u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, te da pravo na pravično zadovoljenje, saglasno ovom zakonu, ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena (član 22. stav 1.) Imajući u vidu navedeno, Sud je odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem je istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku, Ustavni sud konstatuje da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu navedeni Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kojim je predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački u 4. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na pravno sredstvo za ubrzanje postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti