Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne krivične presude. Navodi podnosioca osporavaju utvrđeno činjenično stanje i pravnu kvalifikaciju dela, što ne spada u nadležnost Ustavnog suda, koji nije instancioni sud u odnosu na redovne sudove.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-155/2010
16.09.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jove Perlića iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. septembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Jove Perlića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Kž. 608/09 od 24. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jova Perlić iz Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu 12. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Kž. 608/09 od 24. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadrži odredbu istovetne sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

3. Podnosilac ustavne žalbe osporava presudu Okružnog suda u Zrenjaninu Kž. 608/09 od 24. novembra 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu K. 749/07 od 23. marta 2009. godine. Navedenom prvostepenom presudom podnosilac ustavne žalbe i N.B. su oglašeni krivim zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i izrečena im je kazna zatvora u trajanju od osam meseci. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže, pored ostalog, time da je „možda odgovoran za neko drugo krivično delo – laka telesna povreda ili učestvovanje u tuči – ali da za krivično delo teška telesna povreda ne želi, niti može biti kriv", i istovremeno objašnjava „da je nakon sprovedenog dokaznog postupka više nego jasno da je radnju izvršenja – tešku telesnu povredu oštećenom naneo okrivljeni N.B“.

4. Ustavni sud je iz sadržine podnete ustavne žalbe ustanovio da podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da još jednom, kao instancioni sud, ispita zakonitost odluke redovnog suda.

Polazeći od navedenog, kao i odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, već je Ustavni sud u postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nadležan jedino da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Naime, u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud nije nadležan da vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena sudska odluka, jer je utvrđivanje činjeničnog stanja i ocena dokaza u isključivoj nadležnosti redovnih sudova. Ustavni sud ne preispituje utvrđenu krivičnu odgovornost nekog lica i izrečenu krivičnu sankciju, niti je viši sud u odnosu na redovni sud koji je doneo odluku koja se osporava ustavnom žalbom, kako to pogrešno tumači podnosilac ustavne žalbe. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom. Stoga se i navodi podnosioca ustavne žalbe da je možda odgovoran za neko drugo krivično delo, a ne za krivično delo za koje je osuđen, te da on nije naneo tešku telesnu povredu oštećenom, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se dokazuje postojanje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava na koje se podnosilac ustavne žalbe pozvao. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumente i pružio dokaze kojima bi doveo u sumnju pravičnost osporene drugostepene odluke i celokupnog krivičnog postupka.

5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, te je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti