Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-155/2020
30.09.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić , dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . Đ . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. septembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 19949/15 (ranije broj P. 1238/12) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz Beograda je 6. januara 2020. godine, preko punomoćnika M. L, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 19949/15 (ranije broj P. 1238/12).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 30. decembra 2009. godine podneo tužbu radi naknade štete, a da je postupak pravnosnažno okončan 25. septembra 2019. godine, ukupno nakon deset godina trajanja postupka, od čega ukupno tri godine drugostepenog postupka, da se ne radi o složenom postupku i da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19949/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2009. godine tada Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv prvotuženog kompanije D.O. i drugotuženog V.P, radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih povreda usled saobraćajne nesreće. Predmet je dobio broj P. 62807/10.

Pred prvostepenim sudom je održano devet ročišta na kojima su saslušan i tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe i svedok V.P , izvršen je uvid u spise krivičnog postupka i sprovedeno je veštačenje veštaka saobraćajne struke, veštaka ortopeda i traumatologa i veštaka neuropsihijatra, dok dva ročišta nisu održana i to: jedno ročište zbog štrajka advokata i jedno ročište jer stranke u postupku nisu pristupile na zakazano ročište, zbog čega je rešenjem suda od 17. oktobra 2011. godine utvrđeno da se tužba smatra povučenom (s tim u vezi punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje koji je usvojen rešenjem suda od 29. novembra 2011. godine, kojim je ujedno ukinuto rešenje kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom).

Na ročištu od 27. januara 2011. godine tužba je povučena u odnosu na drugotuženog V.P.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1238/12 od 3. juna 2014. godine, delimično je usvojen, a delimično odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, a tuženi je obavezan da mu isplati određene novčane iznose na ime pretrpljene nematerijalne štete.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5842/14 od 13. avgusta 2015. godine ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1238/12 od 3. juna 2014. godine u pogledu glavnog tužbenog zahteva i odluke o troškovima postupka i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Nakon što je predmet vraćen na ponovno suđenje, podnosilac ustavne žalbe je u dva navrata podnosio prvostepenom sudu zahtev za zakazivanje ročišta, koje je zakazano tek za 7. septembar 2016. godine.

U ponovno sprovedenom postupku održana su dva ročišta na kojima su saslušani tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe i svedok V.P, te je sproveden i dokaz njihovim suočenjem, dok jedno ročište nije održano zbog nepristupanja svedoka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19949/15 od 20. juna 2017. godine, u prvom stavu, odbijen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da mu tuženi na ime pretrpljene nematerijalne štete isplati: na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 550.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 1.500.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 450.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 400.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana presuđenja pa do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati određeni novčani iznos, te je u stavu trećem odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za oslobođenje od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5813/17 od 18. oktobra 2017. godine spisi predmeta P. 19949/15 vraćeni su Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dopunu postupka, sa nalogom da prvostepeni sud utvrdi da li je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe imao punomoćje za preduzimanje pravnih radnji u toku prvostepenog postupka i za izjavljivanje žalbe.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5813/17 od 25. septembra 2019. godine, koja je doneta na osnovu žalbe podnosioca ustavne žalbe, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19949/15 od 20. juna 2017. godine u stavu prvom izreke, pa je obavezana tužena kompanija D.O. da podnosiocu ustavne žalbe na ime naknade nematerijalne štete isplati: na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 220.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 700.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 180.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 16 0.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 20. juna 2017 . godine, pa do isplate, dok je u preostalom delu prvog stava izreke prvostepena presuda potvrđena, a žalba odbijena kao neosnovana. U stavu drugom izreke, preinačeno je rešenje o troškovima prvostepenog postupka, dok je u stavu trećem izreke potvrđeno rešenje sadržano u trećem stavu izreke prvostepene presude, a u četvrtom stavu izreke tuženi je obavezan da na ime troškova drugostepenog postupka podnosiocu ustavne žalbe isplati određeni novčani iznos.

Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5813/17 od 25. septembra 2019. godine dostavljena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 16. decembra 2019. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US, 55/14) propisano je: da stranka ima pravo da sud oluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1); da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (stav 2) .

5. Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i koja se u svakom pojedinačnom slučaju mora procenjivati prema specifičnim okolnostima predmeta . Osnovni činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka su složenost činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca .

Ustavni sud, zatim, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud, takođe, naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je osporeni parnični postupak pokrenut tužbom podnosioca ustavne žalbe od 30. decembra 2009. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5813/17 od 25. septembra 2019. godine, što znači da je osporeni parnični postupak trajao ukupno devet godina i osam meseci.

Ustavni sud nalazi da bi navedeno trajanje postupka moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom traja nju postupka dao prvostepeni sud, s obzirom na to da je prvostepena presuda jednom ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, te jer je nakon presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5842/14 od 13. avgusta 2015. godine kojom je prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, prvo ročiš te zakazano tek nakon jedne godine, i to nakon dva zahteva podnosioca ustavne žalbe za zakazivanje ročišta. Takođe, nakon što je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19949/15 od 20. juna 2017. godine, drugostepeni sud je rešenjem od 18. oktobra 2017. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka.

Ustavni sud, zatim, konstatuje da se postupajućem sudu ne može pripisati neodržavanje dva ročišta koja su odložena zbog štrajka advokata i zbog nedolaska parničnih stranaka, međutim, navedeno nije od uticaja na ocenu Ustavnog suda da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu navedene propuste u radu postupajućeg suda.

Ustavni sud, takođe, nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosi oca, s obzirom na to da je za posledicu predmetne saobraćajne nesreće pretpeo teške telesne povrede, uključujući i umanjenje životne aktivnosti, te je podnosilac imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije značajnije doprineo d užini trajanja postupka, te da je izostanak njega i njegovog punomoćnika sa ročišta od 17. oktobra 2011. godine bio opravdan, s obzirom na to da je njegov zahtev za povraćaj u pređašnje stanje usvojen rešenjem suda od 29. novembra 2011. godine, a rešenje kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom je ukinuto.

Ustavni sud, zatim, nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 19949/15 (ranije broj P. 1238/12), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke , odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (p redstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti