Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je ponovio stav da privatni tužilac nema Ustavom zajemčeno pravo da okrivljeni bude osuđen, te se ne može pozivati na povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik suda dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrć, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinka Mirkovića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ljubinka Mirkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzz. 45/09 od 8. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinko Mirković iz Čačka podneo je Ustavnom sudu 8. januara 2010. godine, preko punomoćnika Vojina Biljića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Čačku Kž. 214/08 od 8. septembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kzz. 45/09 od 8. juna 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 34. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadrži odredbu istovetne sadržine kao član 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Okružnog suda u Čačku Kž. 214/08 od 8. septembra 2008. godine preinačeno je rešenje Opštinskog suda u Čačku K. 716/04 od 31. decembra 2007. godine i okrivljeni J.Š. je oslobođen od optužbi da je izvršio krivično delo kleveta iz člana 92. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije, po privatnoj krivičnoj tužbi podnosioca ustavne žalbe.

Republički javni tužilac podigao je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude Okružnog suda u Čačku Kž. 214/08 od 8. septembra 2008. godine. Vrhovni sud Srbije je 8. juna 2009. godine doneo osporenu presudu Kzz. 45/09 kojom je odbijen kao neosnovan podneti zahtev.

Podnosilac ustavne žalbe je Ustavnom sudu 12. decembra 2008. godine podneo ustavnu žalbu, zavedenom pod brojem Už - 1477/2008, protiv presude Okružnog suda u Čačku Kž. 214/08 od 8. septembra 2008. godine, koja je na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine odbačena.

4. Polazeći od odredbe člana 166. stav 2. Ustava kojom je utvrđeno da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće i činjenice da je o delu ustavne žalbe koji se odnosi na osporenu presudu Okružnog suda u Čačku Kž. 214/08 od 8. septembra 2008. godine već odlučeno na sednici Suda održanoj 17. decembra 2009. godine u predmetu Už. 1477/2009, Ustavni sud je u ovom delu utvrdio da nema osnova za ponovno odlučivanje, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

5. U odnosu na osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kzz. 45/09 od 8. juna 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Sudu obraća kao lice koje je u pravnosnažno okončanom krivičnom postupku bilo privatni tužilac.

U konkretnom predmetu, po privatnoj tužbi podnosioca ustavne žalbe, optuženi J.Š. je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo kleveta iz člana 92. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijen zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca protiv pravnosnažne presude Okružnog suda u Čačku, povređeno pravo na pristup sudu, kao deo prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, time što nije bio obavešten o održavanju rasprave pred Vrhovnim sudom, niti je imao uvid u sadržaj zahteva za zaštitu zakonitosti. Podnosilac takođe navodi da je Vrhovni sud Srbije doneo odluku koja nije zasnovana na zakonu i ističe da mu je stoga povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povrede navedenih ustavnih prava, zapravo, zasniva na činjenici da okrivljeni protiv koga je po njegovoj privatnoj tužbi vođen krivični postupak nije osuđen. Stim u vezi, Ustavni sud podseća da je u velikom broju svojih dosadašnjih rešenja izneo stav da oštećeni, oštećeni kao tužilac, kao ni privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom ni zakonom zajemčeno pravo da će se protiv prijavljenog lica pokrenuti istraga, da će se protiv njega voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija i da se stoga navedena lica u ustavnoj žalbi ne mogu pozivati na to da im je sudskom odlukom kojom je optuženo lice pravnosnažno oslobođeno od optužbi, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava (videti, pored ostalih, Rešenje Už – 713/08 od 27. januara 2010. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi donetoj u predmetu Krzak protiv Poljske od 6. aprila 2004. godine, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi ustavnopravne razloge za povredu navedenih prava, već ističe samo svoj interes da lice protiv koga je vođen krivični postupak bude i osuđeno, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao nedopuštenu.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti