Odluka o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog postupka koji je trajao 11,5 godina i zbog arbitrerne primene materijalnog prava. Utvrđeno je da su sudovi, posebno drugostepeni, neefikasnim postupanjem i višestrukim ukidanjem presuda povredili pravo na suđenje u razumnom roku. Poništena je osporena presuda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1550/2012
23.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. J . iz sela A . kod S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Surdulici u predmetu P. 74/07, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba R. J . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Vranju Gž. 205/10 od 24. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Višeg suda u Vranju Gž. 205/10 od 24. novembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Surdulici P. 74/07 od 25. juna 2008. godine.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. J . iz sela A . kod S, podneo je 1. marta 2012. godine, preko punomoćnika B . T, advokata iz N, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Vranju Gž. 205/10 od 24. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem je doneta navedena odluka.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao jedanaest i po godina jer su odluke prvostepenog suda više puta ukidane, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da je osporenom presudom na njegovu štetu povređen član 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer je drugostepeni sud, i pored utvrđene činjenice u prvostepenom postupku - da su i krivični i prekršajni postupci koji su protiv njega vođeni pravnosnažno obustavljeni, zaključio da je oduzimanje predmeta prekršaja zakonito. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava, poništi osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete koju opredeljuje kao troškove zastupanja od strane advokata.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Surdulici P. 74/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

R. J, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 14. juna 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Surdulici protiv tužene Republike Srbije - MUP RS, OUP Surdulica, radi isplate novčanog iznosa na ime oduzete kafe od strane OUP Surdulica.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 290/00 od 30. januara 2003. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca , a koja je iz suda otpravljena 30. jula 2003. godine, od ukupno dvanaest zakazanih ročišta, sedam nije održano. Četiri ročišta nisu održana na predlog tužioca, odnosno njegovog punomoćnika, dok ostala ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja suprotne strane i nepribavljanja spisa predmeta krivičnog postupka koji je vođen protiv tužioca.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 2815/03 od 25. decembra 2003. godine, sa nalogom da se sprovede finansijsko veštačenje na okolnost vrednosti oduzete kafe prema cenama u vreme presuđenja jer se, prema nalaženju drugostepenog suda, sporni odnos ima rešiti primenom odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

U ponovnom postupku, u skladu sa nalogom drugostepenog suda, sprovedeno je osnovno i dopunsko finansijsko veštačenje. Tužilac je podneskom od 17. maja 2004. godine preinačio tužbu tako što je pored glavnog zahteva koji je povećao, istakao i eventualni, a zatim je, u podnesku od 15. novembra 2004. godine istakao samo jedan tužbeni zahtev. U ovom delu postupka jedno ročište, od ukupno šest zakazanih, nije održano zbog nedolaska veštaka.

Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 1553/05 od 20. oktobra 2005. godine ukinuo drugu po redu donetu prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca iz podneska od 15. novembra 2004. godine, ocenivši da je postupano po neurednoj tužbi jer je istom, pored Republike Srbije, obuhvaćen i MUP RS - OUP Surdulica, kao i iz razloga što prvostepeni sud nije odlučio o svim zahtevima iz tužbe od 17. maja 2004. godine.

Treća po redu doneta prvostepena presuda P. 626/05 od 12. aprila 2006. godine kojom je ponovo usvojen tužbeni zahtev, ukinuta je rešenjem drugostepenog suda Gž. 2823/06 od 5. februara 2007. godine sa obrazloženjem da tužena Republika Srbija, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ne može biti odgovorna za postupanje MUP RS, već jedino sud po čijem nalogu je oduzeta kafa prodata, te da je u tom smislu potrbno naložiti tužiocu da uredi tužbu pravilnim označavanjem organa za čiji rad odgovara tužena.

U četvrtom ponovnom postupku, tužilac je po nalogu drugostepenog suda kao organ za čiji rad odgovara država označio Opštinski sud u Surdulici. Ponovo je sprovedeno finansijsko veštačenje na okolnost vrednosti oduzete i prodate kafe. Od ukupno pet zakazanih ročišta, tri nisu održana - dva jer veštak nije blagovremeno dostavio nalaz, a jedno zbog toga što je odlučivano o predlogu predsednika i svih sudija prvostepenog suda za izuzeće od daljeg postupanja u predmetu.

Opštinski sud u Surdulici je presudom P. 74/07 od 25. juna 2008. godine, ispravljenom rešenjem od 13. aprila 2009. godine, obavezao tuženu da tužiocu na ime oduzete kafe isplati 253.796,05 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom, jer su se , po oceni tog suda , stekli uslovi propisani članom 210. Zakona o obligacionim odnosima. Pomenuta presuda otpravljena je iz suda 12. januara 2009. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Vranju Gž. 205/10 od 24. novembra 2011. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca. Drugostepeni sud je ponovio činjenično stanje koje je utvrđeno u prvostepenom postupku, a koje se u bitnom sastoji u sledećem: da je od tužioca 25. februara 1997. godine oduzeto 940 kg kafe, o čemu je OUP Surdulica izdao potvrdu Ku. 34/97; da je pred Opštinskim sudom u Surdulici u predmetu K. 117/97 protiv tužioca vođen krivični postupak zbog krivičnog dela poreske utaje iz člana 154. stav 1. KZ RS i da je na osnovu rešenja tog suda od 30. septembra 1998. godine prethodno oduzetih 940 kg kafe prodato, a sredstva o d prodaje uplaćena su u budžet Republike Srbije; da je predmetni krivični postupak obustavljen rešenjem od 6. januara 1999. godine zbog odustanka OJT od krivičnog gonjenja; da je rešenjem Opštinskog organa za prekršaje u Surdulici Up. 116/99 od 29. januara 1999. godine tužilac oglašen odgovornim za prekršaj iz člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o privatnim preduzetnicima i za prekršaj iz člana 52. stav 1. tačka 1) Zakona o trgovini, te da mu je na osnovu člana 11. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima RS izrečena zaštitna mera oduzimanje predmeta prekršaja - kafe u količini 940 kg; da je navedeno prvostepeno rešenje preinačeno rešenjem Veća za prekršaje Vp. 672/99 od 1. marta 1999. godine, tako što je prekršajni postupak protiv tužioca obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti gonjenja. Viši sud je ocenio pogrešnim zaključke prvostepenog suda da je obustavljanjem krivičnog i prekršajnog postupka otpao osnov držanja oduzete robe i da se tužena neosnovano obogatila za vrednost oduzete kafe. Polazeći od toga da je prvostepenim prekršajnim rešenjem tužilac oglašen odgovornim za učinjeni prekršaj i da mu je izrečena zaštitna mera, drugostepeni sud smatra da na strani organa tužene nema nepravilnog i nezakonitog postupanja u vezi sa oduzetom robom s obzirom na ovlašćenja inspektora u vršenju inspekcijskog nadzora propisana članom 44. stav 6. i članom 46. Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru. Dalje, drugostepeni sud, polazeći od toga da je prekršajni postupak obustavljen zbog zastarelosti gonjenja, smatra da je parnični sud bio ovlašćen da ceni da li je postupanje tužioca bilo u skladu sa pomenutim zakonom i da li je trgovina bila zakonita, te zaključuje da se nisu stekli uslovi za usvajanje tužbenog zahteva po osnovu sticanja bez osnova i po osnovu naknade štete, s obzirom na to da je "tužilac postupao nezakonito, dakle, u suprotnosti sa Zakonom o prekršajima odnosno razlozima morala". Osporena presuda uručena je tužiočevom punomoćniku 1. februara 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 11. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima ("Službeni glasnik RS", broj 44/98) izmenjen je član 43. Zakona o prekršajima ("Službeni glasnik SRS", broj 44/89 i "Službeni glasnik RS", br. 21/90, 11/92, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97 i 36/98), tako što je, pored ostalog, propisano da se za prekršaj može propisati zaštitna mera oduzimanje predmeta.

Članom 45. Zakona o prekršajima ("Službeni glasnik SRS", broj 44/89 i "Službeni glasnik RS", br. 21/90, 11/92, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98 i 44/98), koji je bio na snazi u vreme vođenja prekršajnog postupka protiv podnosioca, bilo je propisano: da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti ako su svojina učinioca prekršaja, odnosno ako njima raspolaže pravno lice učinilac prekršaja (stav 1.); da će se predmeti iz st. 1. i 2. ovog člana oduzeti i kad se prekršajni postupak ne završi rešenjem kojim se okrivljeni oglašava odgovornim, ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala kao i u drugim slučajevima određenim posebnim zakonom, o čemu se donosi posebno rešenje (stav 6.).

Zakonom o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru ("Službeni glasnik RS", br. 39/96, 20/97, 46/98, (24/99, 25/99, 33/99), 34/01, 80/02, 101/05), koji se primenjivao do 1. januara 2011. godine, bilo je propisano: da je inspektor ovlašćen da privremeno oduzme predmete koji su bili upotrebljeni, namenjeni ili su nastali izvršenjem prekršaja, privrednog prestupa ili krivičnog dela i izda potvrdu o oduzetim predmetima (član 44. stav 1. tačka 6)); da će u vršenju inspekcijskog nadzora inspektor rešenjem oduzeti robu kada se roba drži u prostorijama ili prostoru za koje nadležni organ nije utvrdio da ispunjava propisane uslove za obavljanje delatnosti (član 45. stav 1. tačka 3)); da se prodaja robe iz člana 44. stav 1. tačka 6) ovog zakona vrši po okončanju odgovarajućeg sudskog postupka na osnovu izvršne sudske odluke, a robe iz člana 45. po okončanju upravnog postupka (član 46. stav 1.).

Članom 210. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)), propisano je: da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao jedanaest i po godina, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Sledom navedenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnosioca kao stranke tokom postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja predmetnog postupka jer četiri ročišta nisu održana na njegov, odnosno predlog njegovog punomoćnika.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepenom sudu u dva navrata trebalo više od pola godine da donete presude otpravi strankama, kao i da je drugostepeni sud tri puta ukidao odluke nižestepenog suda iz različitih razloga - prvi put ocenivši da se sporni odnos ima rešiti primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i s tim u vezi naloživši sprovođenje veštačenja, da bi zatim dva puta nalazio da se radi o neurednoj tužbi jer kao organ za čije postupanje odgovara tužena Republika Srbija nije bio označen sud po čijem nalogu je predmetna kafa prodata, da bi na kraju preinačio prvostepenu presudu odbijajući tužbeni zahtev. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presude Wierciszewska protiv Poljske, od 25. novembra 2003. godine i Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine). Polazeći od navedenog, te imajući u vidu da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka, Ustavni sud je ocenio da su propusti u pogledu delotvornog i efikasnog postupanja redovnih sudova, pre svega drugostepenog suda, osnovni uzrok neprimereno dugom trajanju predmetnog postupka.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno utvrđenje, pre svega dužinu trajanja predmetnog postupka, ali i određeni doprinos na strani podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

6. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava (člana 210. Zakona o obligacionim odnosima), Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je primena merodavnog materijalnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca.

Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju odlučivalo o zahtevu podnosioca da se obaveže tužena Republika Srbija da mu na ime oduzete kafe isplati određeni novčani iznos. Dalje, Ustavni sud konstatuje da se obrazloženje osporene presude zasniva na dva razloga: prvom - da na strani organa tužene nema nepravilnog i nezakonitog postupanja u vezi sa oduzetom robom s obzirom na ovlašćenja inspektora propisana odredbama člana 44. stav 6. i člana 45. Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru, pa stoga ni osnova za naknadu štete i primenu instituta sticanja bez osnova, i drugom - oceni parničnog suda da je podnosilac, i pored toga što je prekršajni postupak protiv njega obustavljen, postupao nezakonito, suprotno odredbama Zakona o prekršajima i moralu.

Imajući u vidu sadržinu zahteva povodom kog je tražena sudska zaštita i razloge na kojima se zasniva osporena presuda, Ustavni sud ukazuje da je jedan od bitnih elemenata instituta sticanja bez osnova nedostatak osnova - pravne veze na kojoj se zasniva prelazak koristi iz imovine jednog u imovinu drugog lica. U slučaju nepostojanja takve veze, prelazak imovine je pravno neosnovan, pri čemu sticanje, s obzirom na osnov koji je kasnije otpao postoji u situaciji kada je prelazak imovine izvršen na temelju osnova koji je postojao u trenutku prelaska imovine, a koji je kasnije otpao.

Polazeći od prvog razloga datog u obrazloženju osporene presude, Ustavni sud primećuje da je Viši sud u Vranju svoj stav o neispunjenosti uslova za primenu instituta sticanja bez osnova zasnovao pozivajući se na odredbe Zakona o uslovima za obavljanje prometa robe, vršenje usluga u prometu robe i inspekcijskom nadzoru kojima su uređena ovlašćenja službenog lica inspekcijskog organa da privremeno oduzme predmete koji su bili upotrebljeni, namenjeni ili su nastali izvršenjem prekršaja, privrednog prestupa ili krivičnog dela, odnosno da trajno oduzme robu namenjenu prometu uz donošenje odgovarajućeg rešenja o tome, iako iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, koje drugostepeni sud uzima za podlogu svoje odluke, ne proizlazi da je roba privremeno ili trajno oduzeta rešenjem donetim od strane nadležnog inspektora, niti da je protiv podnosioca vođen bilo kakav upravni postupak tim povodom.

U pogledu drugog razloga na kom se zasniva osporena odluka, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno članu 45. stav 6. ranije važećeg Zakona o prekršajima, zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su bili namenjeni, odnosno koji su nastali izvršenjem prekršaja, osim u slučaju donošenja odluke kojom se okrivljeni oglašava odgovornim, mogla izreći i kada prekršajni postupak nije okončan osuđujućom odlukom, ukoliko su to zahtevali interesi opšte bezbednosti, razlozi morala i u drugim slučajevima kada je to bilo propisano posebnim zakonom, u kom slučaju se donosi posebno rešenje, protiv kog okrivljeni ima pravo žalbe. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da drugostepeni sud smatra da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer se osnov za prelazak imovine, nalazi u, kako je to navedeno, nezakonitom postupanju podnosioca tj. postupanju suprotnom Zakonu o prekršajima i razlozima morala. Prema nalaženju Ustavnog suda, drugostepeni sud na ovaj način, baveći se u jednoj rečenici pitanjima koja su bila u nadležnosti organa za prekršaje, gubi iz vida situaciju u kojoj bi postojala valjana pravna veza za prelazak imovine u slučaju kada prekršajni postupak nije okončan odlukom kojom je okrivljeni oglašen odgovornim.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da su stanovišta i dati razlozi u osporenoj presudi u toj meri arbitrerni da osporenu presudu čine ustavnopravo neprihvatljivom sa stanovišta garancija Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom Višeg suda u Vranju Gž. 205/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio i u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Surdulici P. 74/07 od 25. juna 2008. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.

7. Imajući u vidu da je podnosilac zahtev za naknadu materijalne štete opredelio kao troškove koje je imao na ime angažovanja punomoćnika u predmetnom parničnom postupku, kao i to da će drugostepeni sud u ponovnom postupku odlučivati o pomenutim troškovima, Ustavni sud je ocenio da je ovaj zahtev preuranjen, zbog čega je odlučio kao u tački 5. izreke , saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti