Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao sedam godina i osam meseci, i dodelio naknadu nematerijalne štete od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić , Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i A. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. juna 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a A. M . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 32599/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 14198/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M . iz Beograda je, 28. februara 2016. godine, preko punomoćnika M . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u ra zumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u izvršnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 32599/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je, kao izvršni poverilac , 23. maja 2008. godine podneo predlog Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Z.R, radi naplate duga i izvršni postupak je okončan zaključkom o namirenju Drugog osnovnog suda u Beogradu I. 32599/10 od 26. januara 2016. godine; da je izvršni postupak trajao sedam godina i osam meseci zbog čega mu je , usled dužine trajanja postupka, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog o snovnog suda u Beogradu I. 32599/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je kao izvršni poverilac, 23. maja 2008. godine, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Z.R, radi isplate duga u iznosu od 6.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na osnovu sudskog poravnanja zaključenog pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu R. 1016/07 od 5. februara 2008. godine, i to popisom, plenidbom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 14198/08 od 5. maja 2009. godine određeno je predloženo izvršenje.

Izvršni sud je sedam puta - 11. juna, 22. juna i 19. novembra 2009. godine , 23. februara i 26. novembra 2010 . godine, 30. marta i 7. septembra 2011. godine, neki put i uz asistenciju MUP-a, izlazio na lice mesta radi popisa pokretnih stvari izvršnog dužnika ali su ti pokušaji bili bezuspešni, jer niko nije zatečen u stanu.

Podnosilac je 30. novembra 2011. godine tražio da sud od izvršnog dužnika uzme izjavu o imovini i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 32599/10 od 26. decembra 2011. godine naloženo je izvršnom dužniku da dostavi sudu pismenu izjavu o imovini, međutim izvršni dužnik nije postupio po tom nalogu suda.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 32599/10 od 10. aprila 2012. godine u knjigu izvršnih dužnika upisan je izvršni dužnik jer nije postupio po nalogu suda za predaju pismene izjave o imovini.

Podneskom od 19. decembra 2013. godine izvršni poverilac je tražio promenu sredstava izvršenja, i to prenosom sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca.

Zaključkom Drugog osnovnog suda u Beogradu I. 32599/10 od 16. aprila 2014. godine određeno je sprovođenje izvršenja određenog rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 14198/08 od 5. maja 2009. godine tako što će se izvršenje sprovesti na zaradi izvršnog dužnika i naloženo je poslodavcu izvršnog dužnika da novčani iznos za koji je određeno izvršenje isplati na tekući račun izvršnom poveriocu.

Izvršni poverilac je 20. januara 2016. godine obavestio izvršni sud da je potraživanje izvršnog poverioca u celosti namireno.

Zaključkom Drugog osnovnog suda u Beogradu I. 32599/10 od 26. januara 2016. godine zaključen je izvršni postupak u predmetu I. 32599/10 zbog namirenja izvršnog poverioca.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršenom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjivao od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan. Članom 77. ovog zakona propisano je da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka.

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud nadležan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka.

Polazeći od navoda iznetih u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na izvršni postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud ukazuje da jemstvo prava na suđenje u razumnom roku obuhvata obavezu izvršnog suda da preduzme sve neophodne mere da se izvrši pravnosnažna sudska odluka.

Ocenjujući dužinu trajanja osporenog izvršnog postupka Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao sedam godina i sedam meseci, što predstavlja prekomerno trajanje izvršnog postupka kako po praksi ovog Suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost izvršnog suda za prekomernu dužinu trajanja postupka je u tome što je rešenje o izvršenju doneto nakon godinu dana od podnetog predloga za izvršenje, iako je u skladu sa zakonskim odredbama sud bio dužan da odluči o predlogu za izvršenje u roku od tri dana od dana njegovog podnošenja. Takođe, o zahtevu podnosioc a za promenu sredstava izvršenja izvršni sud je odlučio posle pet meseci.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se postupajući sud izjašnjavao. Naime, sud je trebalo da odluči o podnetom predlogu za izvršenje, i sprovede izvršenje u skladu sa donetim rešenjem.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe doprineo produženju izvršnog postupka u tom smislu što je i pored sedam bezuspešnih pokušaja popisa pokretnih stvari izvršnog dužnika u periodu od dve i po godine , tek posle dve godine od poslednjeg bezuspešnog pokušaja popisa pokretnih stvari izvršnog dužnika, tražio promenu sredstava izvršenja i to prenosom sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u izvršnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 14198/08 a okončan pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 32599/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

U pogledu navoda o povredi prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda Ustavni sud ukazuje da se navedeno pravo sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti, obračunate po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Usta vni sud je posebno cenio dužinu trajanja izvršnog postupka, predmet spora koji, s obzirom na vrednost potraživanja od 6.600,00 dinara, objektivno nije imao veći materijalni značaj za podnosioca, doprinos podnosioca trajanju postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evrop skog suda za ljudska prava , ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbij,e od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Takav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti