Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava drugostepenu presudu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Neujednačena praksa istog suda u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama narušava načelo pravne sigurnosti, što predstavlja povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Šeće Leković iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. oktobra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Šeće Leković izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 187/08 od 23. septembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1526/08 od 27. novembra 2008. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1526/08 od 27. novembra 2008. godine i nalaže nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi Šeće Leković izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 187/08 od 23. septembra 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Šeća Leković iz Novog Pazara je 29. decembra 2008. godine, preko punomoćnika advokata Refije Garibović iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 187/08 od 23. septembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1526/08 od 27. novembra 2008. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na imovinu garantovano članom 58. Ustava. Navedene presude podnositeljka pobija navodeći da je sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada koji je zaključen između parničnih stranaka, pogrešno tumačen od strane prvostepenog i drugostepenog suda, jer je njime regulisano pitanje neisplaćenih zarada, ali ne i pitanje neisplaćenih naknada zarada, po osnovu plaćenog odsustva podnositeljke ustavne žalbe, što je i bio predmet tužbenog zahteva u parničnom postupku. Podnositeljka ističe da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po istom pravnom pitanju donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Opšinskog suda u Novom Pazaru P. 1079/06 od 20. januara 2006. godine i presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. marta 2007. godine, gde su navedeni sudovi po istom pravnom pitanju zauzeli drugačiji stav. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud poništi navedene presude Opštinskog i Okružnog suda u Novom Pazaru i tražila naknadu nematerijalne štete zbog povrede „ustavnih ljudskih prava" u iznosu od 100.000 dinara, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je tužbom Opštinskom sudu u Novom Pazaru u predmetu P. 187/08 tražila da se obaveže tuženi DP Savremena konfekcija „Raška“ iz Novog Pazara da joj isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade počev od 21. februara 2005. godine do 31. oktobra 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa pa do konačne isplate, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe 13. oktobra 2006. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja preduzeća prema zaposlenom, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma utvrđeno je da nema duga preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i preduzeće se obavezalo da uplati Republičkom fondu za penzijsko-invalidsko osiguranje doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5, a sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 187/08 od 23. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da se obaveže tuženi DP Savremena konfekcija „Raška“ iz Novog Pazara da joj isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade za utuženi period, a u stavu drugom izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju ove presude je istaknuto da je takva odluka doneta na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja i to uvida u sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 13. oktobra 2006. godine, koji je zaključen između podnositeljke ustavne žalbe i DP Savremena konfekcija „Raška“ iz Novog Pazara, gde je članom 1. ugovoreno da je predmet sporazuma utvrđivanje konačnog dugovanja tuženika prema tužilji - zaposlenom na dan prestanaka radnog odnosa i regulisanje međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, a članom 2. istog sporazuma utvrđeno je da preduzeće DP Savremena konfekcija „Raška“ iz Novog Pazara ne duguje Šeći Leković iz Novog Pazara bilo kakav iznos po osnovu neisplaćenih zarada na dan prestanka radnog odnosa. Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je u smislu člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1526/08 od 27. novembra 2008. godine je odbijena žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 187/08 od 23. septembra 2008. godine. U obrazloženju presude je istaknuto da pobijana prvostepena presuda nije zahvaćena nijednom bitnom povredom iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kao i da nema drugih bitnih povreda na koje se žalba poziva. U obrazloženju osporene drugostepene presude se posebno navodi da su neosnovani navodi žalbe da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio da tužilja potražuje naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne isplatu zarade, te da su to različite kategorije predviđene zakonom. Ovo stoga „što je isplata naknade zarade kategorija koja se isplaćuje i po osnovu plaćenog odsustva, te da bez obzira kakvu kategoriju ima, da li naknadu zarade ili zaradu, tužilja i tuženi su regulisali međusobni odnos sporazumom i to bezuslovno“.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1079/06 od 20. januara 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje B.M. iz Novog Pazara i obavezan je tuženi DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine isplati taksativno navedene iznose, kao i da u korist tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine.

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju te presude je navedeno da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu, i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

5. Za odlučivanje Ustavnog suda o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 i 61/05).

Zakonom o radu je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, te da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana, smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ocenjujući navode podnositeljke u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova, sama po sebi, ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje. Tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.

Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je, takođe, utvrdio da su navodi podnositeljke osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, u oba postupka koja su vođena pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru P. 1079/06 i P. 187/08, utvrđeno je da su tužilje bile u radnom odnosu kod istog tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke poslodavca o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži period vremena nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužilje su tražile isplatu naknade zarade u visini minimalne zarade, koje navode je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P. 1079/06 istovetan zahtev usvojio.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, doneo različite presude po istom pravnom pitanju, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti. Izneti stav Ustavnog suda potvrđuje i praksa Evropskog suda za ljudska prava (videti presude u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 187/08 od 23. septembra 2008. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1526/08 od 27. novembra 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi stvarno nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnositeljke protiv prvostepene presude. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbio.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je ocenio da je navedeni zahtev neosnovan. Ovo iz razloga što je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

Ovakav stav je Ustavni sud zauzeo i u Odluci Už-280/2009 do 3. decembra 2009. godine.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić