Utvrđivanje prava na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odlučivao o tužbi za novčano obeštećenje, koja se smatra ustavnom žalbom, i utvrdio pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete od 800 evra zbog ranije utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. H. iz Hergec Novog, Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba D. H. i utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su podnosiocu ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 59/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. H. iz Herceg Novog, Crna Gora, podneo je 3. avgusta 2023. godine, preko punomoćnika M. J. i D. Đ, advokata iz Kule, na osnovu člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Visokog saveta sudstva - Privrednog suda u Beogradu, radi isplate novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 3. istog zakona propisano da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona, po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Prvi osnovni sud u Beogradu je dostavio ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosilac je u tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona ima smatrati ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), istakao da je u spornom stečajnom postupku stekao svojstvo poverioca iza svog pravnog prethodnika M. H, koja je podnela prijavu potraživanja iz radnog odnosa, te da su joj u tom postupku priznata potraživanja, ali nisu naplaćena. Iz tog razloga je podneo prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem nadležnog suda.

Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 22/02 od 3. januara 2002. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „J.“ AD Beograd.

Stečajni dužnik „J.“ AD Beograd je privredni subjekt sa većinskim državnim kapitalom.

Dopunskim rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Herceg Novom O.29/21-11 od 9. novembra 2021. godine za naslednika naknadno pronađene imovine koja se sastoji od priznatih potraživanja koja je M. H. imala kao radnik „J.“ AD, oglašen je D. H, sin ostavilje, ovde podnosilac ustavne žalbe, u udelu 1/1.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4st. 2408/22 od 9. novembra 2022. godine, usvojen je prigovor podnosioca i utvrđeno je da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku nad stečajnim dužnikom „J.“ AD Beograd u predmetu tog suda St. 59/10. Istim rešenjem je obavezana Republika Srbija da na ime troškova postupka isplati podnosiocu iznos od 9.000,00 dinara.

U obrazloženju označenog rešenja je pored ostalog navedeno da je podnosiocu prigovora, koji je stupio na mesto stečajnog poverioca M. H, utvrđeno potraživanje koje je prijavljeno u stranoj valuti. Nakon obračuna, podnosiocu prigovora je priznato potraživanje u iznosu od 13.332,00 dinara, koje nije isplaćeno u celosti, a koje je svrstano u drugi isplatni red.

4. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 26. stav 1. ovog zakona proizlazi da se novčano obeštećenje (neimovinska šteta) zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnosioca u kojoj je istaknut zahtev za novčano obeštećenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

6. Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnosiocima utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplate svoja pravnosnažno utvrđena potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevu podnosilaca za naknadu nematerijalne štete mora odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnosiocu povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji posluje sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, (videti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine), Ustavni sud je, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio mu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su mu eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 59/10. Naknada nematerijalne štete isplaćuje se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, te je odlučeno kao u tački 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužba podnosioca u smislu citiranih izmena Zakona smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev za naknadu troškova parničnih postupaka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud primećuje da je punomoćnik podnosioca ove ustavne žalbe izjavio veći broj pojedinačnih ustavnih žalbi koje sadrže istovrsne zahteve i koje se tiču istog stečajnog postupka i istog činjeničnog stanja, podnoseći posebne zahteve (tužbe) za naknadu nematerijalne štete i posebne zahteve (tužbu) za naknadu materijalne štete. Ustavni sud dalje primećuje da ovakvo postupanje punomoćnika ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.).

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je podnosiocu odlukom nadležnog suda kojom je usvojen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka pravnosnažno već dosuđen odgovarajući novčani iznos na ime troškova postupka za zastupanje od strane advokata. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosioca ustavne žalbe, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.