Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne krivične presude. Navodi podnosioca o pogrešnoj oceni činjenica i primene prava već su bili cenjeni u žalbenom postupku, te ne predstavljaju ustavnopravne razloge za ispitivanje odluke pred Ustavnim sudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Đ. iz Vrnjačke Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. Đ. izjavljena protiv rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu Kt. 331/21 od 8. septembra 2021. godine i Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu Ktpo. 63/21 od 11. oktobra 2021. godine u odnosu na povredu prava iz člana 25. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Đ. iz Vrnjačke Banje podnela je 12. novembra 2021. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja označenih u izreci, zbog povrede načela i prava iz čl. 16, 18, 21. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i prava iz čl. 8, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čiju eventualnu povredu Ustavni sud, u konkretnom slučaju, ceni u odnosu na odredbe člana 65, člana 36. stav 2. i člana 21. Ustava.

Podnositeljka je istakla i povredu prava iz čl. 2, 3. i 5. Konvencije Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena, kao i čl. 5, 29, 49, 50. i 51. Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je pravnosnažno odbačena krivična prijava podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv B.S. zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su nadležni državni organi propustili da sa dužnom pažnjom istraže i ispitaju osnovanost sumnje koja je iskazana u krivičnoj prijavi podnositeljke ustavne žalbe od 1. aprila 2021. godine, tako što su odbacili njenu krivičnu prijavu, jer je osumnjičeni negirao izvršenje krivičnog dela, a osumnjičeni je jedini u krivičnom postupku koji ne polaže zakletvu da će govoriti istinu, za razliku od oštećene koja daje izjavu pod krivičnom i materijalnom odgovornošću da će govoriti istinu. Podnositeljka je navela da joj prvostepeno rešenje nikada nije dostavljeno, iako je tražila dostavu istog, niti joj je omogućen uvid u spise predmeta Kt. 331/21 što je izričito tražila podneskom od 24. septembra 2021. godine. U ustavnoj žalbi je hronološki navedeno kako se prijavljeni B.S. prema njoj i njenoj deci ophodio, nakon što je napustio njihovu vanbračnu zajednicu, te je navela i da je u parničnom postupku pred Osnovnim sudom u Kraljevu, Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P2. 101/21, koji je pokrenula radi vršenja roditeljskih prava, na ročištu 10. maja 2021. godine izjavila da je saglasna da osumnjičeni samostalno vrši roditeljsko pravo nad njihovom zajedničkom maloletnom ćerkom, kako bi videla da li je osumnjičenom stvarno stalo do deteta ili on samo koristi maloletno dete kako bi vršio dalje nasilje prema oštećenoj, a „ispostavilo se da je ovo drugo“.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporena rešenja i obaveže Republiku Srbije da podnositeljki na ime materijalne štete isplati iznos od 100.000,00 dinara, sa kamatom, kao i da svoju odluku objavi u „Službenom glasniku RS“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu Kt. 331/21, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Podnositeljka ustavne žalbe je majka dva maloletna deteta, od različitih očeva, i to: sina, koji je, u vreme podnošenja ustavne žalbe bio star 11 godina i ćerke starosti dve godine, koja je rođena u vanbračnoj zajednici sa osumnjičenim B.S. protiv kojeg je, rešenjima koja su predmet ovog ustavnosudskog postupka, odbačena njena krivična prijava zbog krivičnog dela nasilje u porodici.

Iz kopije parničnih spisa premeta Osnovnog suda u Kraljevu, Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P2. 101/21, koji se nalaze u spisima predmeta Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu Kt. 331/21 proizlazi da su nesuglasice između podnositeljke ustavne žalbe i oca njene maloletne ćerke (B.S.), koje su dovele do podnošenja krivične prijave 1. aprila 2021. godine eskalirale nakon prestanka njihove vanbračne zajednice, kada je osumnjičeni B.S. napustio stan podnositeljke ustavne žalbe, u kojem su zajedno stanovali (25. februara 2021. godine) i podnošenja tužbe (8. marta 2021. godine) podnositeljke ustavne žalbe protiv B.S. radi vršenja roditeljskih prava nad maloletnom zajedničkom ćerkom tražeći da se maloletna ćerka poveri na staranje i samostalno vršenje roditeljskog prava majci, čemu je usledilo podnošenje protivtužbe osumnjičenog B.S.

Postupajući po podnetoj krivičnoj prijavi podnositeljke ustavne žalbe od 1. aprila 2021. godine ovlašćeni policijski službenik Policijske stanice Vrnjačka Banja u predmetu PU. 332/21 preduzeo je sledeće radnje: 1. aprila 2021. godine obavio je službeni razgovor sa oštećenom, ovde podnositeljkom ustavne žalbe, koja je tom prilikom, pored ostalog, izjavila da nekoliko dana nakon razilaska sa osumnjičenim nije imala nikakav kontakt, ali da je on nakon toga počeo da dolazi u njen komšiluk i pričao o njoj laži, te je potom prilazio njenom stanu, pa je stajao u dvorištu i na ulici, a kada je ona izlazila kako bi mu predala dete govorio joj je: „Kurvo jedna ti si tatin potrčko, zapamtićeš ti mene, neću nikada da te ostavim na miru“. Policijski službenik je potom izvršio proveru kroz evidenciju Ministarstva unutrašnjih poslova i utvrdio da prijavljeni i oštećena ne poseduju oružje u legalnom posedu, da iz ranijeg perioda ne postoje prijave nasilja u porodici između oštećene i B.S, kao i da protiv prijavljenog B.S. postoje tri prijave za krivična dela iz člana 355, 364. i 238. Krivičnog zakonika; obavio službeni razgovor sa prijavljenim B.S. istog dana (1. aprila 2021. godine); izvršio procenu rizika za B.S. i utvrdio da postoji rizik od neposredne opasnosti od nasilja u porodici i doneo naredbu kojom je izrečena hitna mera privremene zabrane mogućem učiniocu da kontaktira žrtvu u trajanju od 48 sati, te je obaveštenje o izrečenoj meri uručio oštećenoj sa upozorenjem da je ukoliko izrečena mera bude prekršena, potrebno da bez odlaganja pozove policiju. Osnovni sud u Kraljevu je rešenjem NP. 96/21 od 2. aprila 2021. godine prema B.S. produžio hitnu meru privremene zabrane kontaktiranja i prilaženja oštećenoj, ovde podnositeljki ustavne žalbe za 30 dana (pravnosnažno donošenjem rešenja Višeg suda u Kraljevu NPž. 6/21 od 8. aprila 2021. godine) sa obrazloženjem da tuženi-protivtužilac B.S, kao mogući učinilac nasilja, prilikom svakog preuzimanja zajedničkog deteta od žrtve nasilja, oštećenoj upućuje uvrede i pretnje, prati je gde god ide, zbog čega žrtva oseća strah i uznemirenost, a koje okolnosti ukazuju na postojanje rizika od neposredne opasnosti od nasilja u porodici. Podneskom od 26. aprila 2021. godine podnositeljka ustavne žalbe je obavestila Policijsku stanicu Vrnjačka Banja da prijavljeni B.S. ne poštuje izrečenu hitnu meru zabrane prilaska. Dana 28. aprila 2021. godine u Policijskoj stanici Vrnjačka Banja obavljen je službeni razgovor sa prijavljenim B.S. o čemu je sačinjena službena beleška PU. 490/21 od 30. maja 2021. godine.

Policijska stanica Vrnjačka Banja je 2. aprila 2021. godine dostavila Osnovnom javnom tužilaštvu u Kraljevu krivičnu prijavu protiv B.S. zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo nasilje u porodici prema podnositeljki ustavne žalbe.

Osnovno javno tužilaštvo u Vrnjačkoj Banji je povodom navedene krivične prijave formiralo predmet Ktr. 914/21 (Kt. 331/21) i preduzelo sledeće dokazne radnje: ispitana je podnositeljka ustavne žalbe u svojstvu oštećene (11. maja 2021. godine), pribavljen je izveštaj Centra za socijalni rad Vrnjačka Banja (14. maja 2021. godine) iz kojeg proizlazi da se porodica podnositeljke ustavne žalbe nalazi u evidenciji tog centra za socijalni rad od 31. avgusta 2018. godine, kada je podnostieljka ustavne žalbe prijavila svoju majku, te je nakon procene rizika, prema podnositeljki ustavne žalbe naređena hitna mera zabrane prilaska članovima porodice, koja je produžena rešenjem suda, a po žalbi podnositeljke ustavne žalbe, preinačeno je produženje hitne mere prema podnositeljki ustavne žalbe, tako da se ona produžila samo u odnosu na njenu majku, nakon čega je Centar za socijalni rad Vrnjačka Banja realizovao odgovarajuću stručnu proceduru u trajanju od tri meseca sa celom porodicom i nasilje se više nije ponavljalo, a ceo događaj je bio motivisan nezadovoljstvom roditelja S. (podnositeljka ustavne žalbe) izborom emotivnog partnera. Sledeće javljanje navedene porodice je 12. marta 2021. godine po zahtevu suda za potrebe parničnog postupka po tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv B.S. radi vršenja roditeljskog prava, a u toku trajanja tog postupka Policijska stanica je dostavila novu belešku PU. 332/21 od 1. aprila 2021. godine , kada je prema B.S. izrečena hitna mera zabrane prilaska, koja je produžena rešenjem suda NP. 96/21, a sa bivšim partnerima se nastavlja rad koji će se realizovati u naredna tri meseca u cilju prekida partnerskih relacija, koje su procenjene kao rizične za roditeljsko funkcionisanje i rast i razvoj maloletne zajedničke ćerke i maloletnog sina podnositeljke ustavne žalbe iz prethodne zajednice, zatraženo je od Policijske stanice Vrnjačka Banja prikupljanje potrebnih obaveštenja, povodom kojeg je formiran predmet PU. 527/21.

Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu, Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P2. 101/21 nadležni javni tužilac je utvrdio okolnosti koje su se odvijale u međuvremenu, odnosno paralelno sa postupkom povodom podnete krivične prijave, pa je utvrđeno da iz zapisnika o glavnoj raspravi od 10. maja 2021. godine proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe izjavila da je saglasna da roditeljsko pravo samostalno vrši tuženi, koji ima kuću od 300m2, a ona stan od 36m2, jer ne može da trpi više psihičku torturu od strane tuženog. Iz zapisnika Osnovnog javnog tužilaštva u predmetu Kt. 331/21 od 11. maja 2021. godine o ispitivanju podnositeljke ustavne žalbe u svojstvu svedoka-oštećene proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe prilikom opisivanja ponašanja osumnjičenog, u pogledu bilo koje okolnosti, nije izmenila, u odnosu na ranije date izjave, te je izričito izjavila: „zbog ovakvog ponašanja osumnjičenog ja se plašim za svoju bezbednost i za bezbednost starijeg deteta, odnosno sina koji ima 11 godina“, kao i da se njen sin plaši osumnjičenog jer ga on prati. Iz zapisnika o ispitivanju svedoka Kt. 331/21 od 11. maja 2021. godine nadalje proizlazi i da je podnositeljka izjavila: „Juče je bilo ročište (u predmetu P2.101/21) na kome sam se ja odrekla starateljstva nad detetom, a sve iz razloga kako bih zaštitila starije dete i sebe i planiram da nas dvoje odemo iz banje“. U zapisniku Kt. 331/21 je konstatovano da oštećena, osim svog maloletnog sina, ne može da predloži nijednog svedoka koji bi potvrdio njene navode, a da ni sin nije bio prisutan u situacijama kada se osumnjičeni prema njoj nepristojno ponašao.

Osnovno javno tužilaštvo je uspelo da obezbedi prisustvo prijavljenog B.S. radi saslušanja u svojstvu osumnjičenog 29. juna 2021. godine, a u međuvremenu je zatraženo od Policijske stanice Vrnjačka Banja prikupljanje potrebnih obaveštenja, pa je tako Policijska uprava u Kraljevu, Policijska stanica Vrnjačka Banja u predmetu PU. 527/21 dana 25. maja 2021. godine obavila službene razgovore sa svedocima M.B. i njenom maloletnom ćerkom N.B. iz čijih iskaza proizlazi da je oštećena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, od svedoka M.B. tražila da lažno svedoči protiv prijavljenog B.S, kao i da navodi iz krivične prijave protiv B.S. po njihovim saznanjima (M.B. ne živi u komšiluku sa oštećenom) nisu tačni.

Iz zapisnika o glavnoj raspravi Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P2. 101/21 od 26. maja 2021. godine proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe ponovo izjavila da je saglasna da samostalno roditeljsko pravo vrši tuženi, jer dete nema od čega da živi, da tuženi ne plaća izdržavanje, a ona ne radi i ne može da se zaposli dok taj postupak traje.

Iz izveštaja Centra za socijalni rad od 18. juna 2021. godine proizlazi da je lekarskim pregledom tuženog od 8. juna 2021. godine utvrđeno da je on stabilan i aktuelno psihomotorno adekvatan, a da je sa roditeljima nastavljen rad, te je konstatovano da rizik za roditeljsko funkcionisanje predstavljaju nerazrešene partnerske relacije koje se projektuju na roditeljstvo, te se radi na uspostavljanju jasnih granica između partnerskog i roditeljskog funkcionisanja, odnosno završetka partnerskog i fokusiranja samo na roditeljsko funkcionisanje i najbolji interes deteta, te da je po oceni Centra u najboljem interesu deteta da ono živi u porodici sa majkom i starijim bratom po majci, jer majka ima kapacitet da odgovori na razvojne potrebe maloletnog deteta, što je pokazala dosadašnjom brigom o detetu, kao i da je tuženi iskazao saglasnost sa predlogom da se dete poveri majci, te je ocenjeno da je u najboljem interesu deteta da se sa ocem viđa u popodnevnim satima (sreda i subota) nakon završetka svakodnevnih navika ishrane i spavanja. U izveštaju Centra za socijalni rad konstatovano je da je rad na definisanim problemima potrebno nastaviti, što zavisi od spremnosti roditelja da se bave ličnim promenama.

Iz rešenja Osnovnog suda u Kraljevu NP. 218/21 od 30. jula 2021. godine, koje se nalazi u spisima predmeta Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu Kt. 331/21, proizlazi da je protiv prijavljenog B.S. naredbom Policijske uprave u Kraljevu, Policijske stanice Vrnjačka Banja broj EDD. 383678/21-852 od 28. jula 2021. godine ponovo određena hitna mera privremene zabrane kontaktiranja i prilaženja žrtvi nasilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe, koja je navedenim rešenjem suda produžena za još 30 dana, sa obrazloženjem da neposredna opasnost od nasilja u porodici proizlazi iz činjenice da je mogući učinilac ranije činio nasilje u porodici, te da je odmah nakon isteka ranije izrečene mere nastavio da vrši nasilje, da žrtva doživljava strah od mogućeg učinioca, da postoji proganjanje i uznemiravanje od strane mogućeg učinioca prema žrtvi, te da je dete indirektna žrtva nasilja.

Rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu Kt. 331/2021 od 8. septembra 2021. godine odbačena je krivična prijava Policijske stanice Vrnjačka Banja podneta protiv B.S. zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika prema podnositeljki ustavne žalbe, jer ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

U obrazloženju prvostepenog rešenja o odbačaju krivične prijave navedeno je da, imajući u vidu da je osumnjičeni negirao navode krivične prijave, da je oštećena navela da ne može da navede ni jednog svedoka koji bi potvrdio njene navode iz krivične prijave, da su maloletna N.B. i njena majka M.B. navele da su oštećena i njen otac od njih tražili da daju lažnu izjavu da je osumnjičeni dolazio u susedstvo i remetio javni red i mir, te da je oštećena u postupku pred Osnovnim sudom u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji dala izjavu da je saglasna da samostalno roditeljsko pravo vrši ovde osumnjičeni, pri čemu je istog prethodno prijavila da je nasilan zbog čega je ovo tužilaštvo preduzimalo dokazne radnje, te da nije logično da se majka deteta odrekne starateljstva nad detetom u korist nasilnika koga je prethodno prijavila, to je nađeno da nema dokaza kojima bi se potkrepili osnovi sumnje da je B.S. učinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret.

Podneskom oštećene od 29. septembra 2021. godine zatraženo je dostavljanje pisanog otpravka prvostepenog rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu Kt. 331/2021 od 8. septembra 2021. godine, kao i uvid u spise predmeta i kopiranje istih.

Dopisom Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu Kt. 331/21 od 30. septembra 2021. godine oštećena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je obaveštena da javno tužilaštvo nema obavezu da dostavi pisani otpravak rešeanja, te kako je oštećena uredno primila obaveštenje da je doneto rešenje o odbačaju njene krivične prijave, sa poukom o pravnom leku, oštećena može izvršiti uvid u spise predmeta svakog radnog dana i dozvoljava joj se kopiranje spisa predmeta.

Rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu Ktpo. 63/21 od 11. oktobra 2021. godine odbijen je prigovor oštećene podnet protiv rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu Kt. 331/2021 od 8. septembra 2021. godine.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja navedeno je da su neosnovani navodi prigovora da po prijavama oštećene nije postupano, kada je očigledno da su po njenim prijavama naređivane i produžavane hitne mere (prva je izrečena 1. aprila i produžena 2. aprila 2021. godine, a druga 28. jula i produžena 30. jula 2021. godine), a imajući u vidu da je u parničnom postupku izjavila da je saglasna da roditeljsko pravo samostalno vrši otac, a pred javnim tužilaštvom je izjavila da nema dokaze za svoje tvrdnje iz krivične prijave, a naročito uzimajući u obzir iskaze svedoka maloletne N.B. i njene majke M.B. koje su saglasno izjavile da je oštećena od njih tražila da daju lažnu izjavu, kao i izveštaje Centra za socijalni rad iz kojih proizlazi da se sa roditeljima radi savetodavno kako bi se razrešile partnerske nesuglasice koje se projektuju na roditeljstvo, sa predlogom da se maloletno dete poveri majci sa određenim načinom održavanja odnosa sa ocem, što će biti uređeno u parničnom postupku koji je još uvek u toku, a u kojem je pravnosnažno određena privremena mera po predlogu osumnjičenog, koja je u skladu sa datim mišljenjem Centra.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ističe utvrđeno je: da spoljna politika Republike Srbije počiva na opštepriznatim principima i pravilima međunarodnog prava, a da opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom (član 16.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, te da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, kao i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 65. Ustava utvrđeno je: da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni (stav 1.); da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovinih sloboda (u daljem tekstu: EKLjP), na čiju povredu podnositeljka ukazuje utvrđeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, a da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8.); da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu (član 13); da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status (član 14.).

Odredbama Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena („Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori“, br. 11/81), na koje se podnositeljka ustavne žalbe poziva, propisano je da države članice osuđuju diskriminaciju žena u svim vidovima, saglasne su da sprovode svim odgovarajućim sredstvima koja im stoje na raspolaganju i bez odlaganja, politiku otklanjanja diskriminacije žena i radi toga se obavezuju: da unesu princip ravnopravnosti muškaraca i žena u svoje nacionalne ustave ili odgovarajuće zakone, ako to već nisu učinile, kao i da obezbede, zakonskim ili drugim odgovarajućim merama, praktičnu primenu tog principa; da usvoje odgovarajuće zakonske i druge mere, uključujući i sankcije kad je potrebno, kojima se zabranjuju svi vidovi diskriminacije žena; da uvedu pravnu zaštitu prava žena na ravnopravnoj osnovi s muškarcima i da preko nadležnih nacionalnih sudova i drugih javnih institucija obezbede efikasnu zaštitu žena od svakog postupka kojim se vrši diskriminacija; da se uzdrže od svakog postupka ili prakse diskriminacije žena i da obezbede da javni organi i institucije postupaju u skladu s ovom obavezom; da preduzmu sve potrebne mere za otklanjanje diskriminacije žena od strane bilo kog lica, organizacije ili preduzeća; da preduzmu sve podesne mere, uključujući i zakonodavne, radi izmene ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavljaju diskriminaciju žena; da stave van snage sve unutrašnje kaznene odredbe kojima se vrši diskriminacija žena (član 2.); da države članice preduzimaju u svim oblastima, posebno političkoj, društvenoj, ekonomskoj i kulturnoj, sve prikladne mere, uključujući zakonodavne, da bi obezbedile potpun razvoj i napredak žena, kako bi im se garantovalo ostvarivanje i uživanje prava čoveka i osnovnih sloboda, ravnopravno s muškarcima (član 3.); da države članice preduzimaju sve podesne mere radi izmene društvenih i kulturnih običaja u pogledu ponašanja muškaraca i žena da bi se otklonile predrasude, kao i uobičajena i svaka druga praksa zasnovana na shvatanju o inferiornosti ili superiornosti jednog ili drugog pola ili tradicionalnoj ulozi muškaraca, odnosno žena; da porodično vaspitanje obuhvati i pravilno shvatanje materinstva kao društvene funkcije i priznanje zajedničke odgovornosti muškaraca i žena u podizanju i razvoju dece, podrazumevajući da se u svim slučajevima mora, pre svega, voditi računa o interesima deteta (član 5.).

Odredbama Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbul, 11. maj 2011. godine), („Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/13), na koje se poziva podnositeljka ustavne žalbe propisano je: da strane moraju biti uzdržane od učešća u bilo kakvom činu nasilja nad ženama i obezbeđuju da državni organi, zvaničnici, službenici, ustanove i drugi akteri, koji nastupaju u ime države, postupaju u skladu sa ovom obavezom, te se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i da, sa potpunom posvećenošću spreče, istraže, kazne i obezbede reparaciju za dela nasilja obuhvaćena ovom konvencijom, koja počine nedržavni subjekti (član 5.); da se strane obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede žrtvama odgovarajuće pravne lekove protiv počinilaca, a u skladu sa opštim principima međunarodnog prava, strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede žrtvama adekvatne pravne lekove protiv državnih organa, koji nisu ispunili svoju dužnost i preduzeli neophodne preventivne i zaštitne mere u okviru svojih ovlašćenja (član 29.); da uzimajući u obzir prava žrtve tokom svih faza krivičnog postupka, strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da se istrage i sudski postupci za sve vidove nasilja obuhvaćenih ovom konvencijom sprovode bez neopravdanog odlaganja, a u skladu sa osnovnim principima ljudskih prava i imajući u vidu razumevanje nasilja iz rodne perspektive, strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede delotvornu istragu i sudski postupak krivičnih dela utvrđenih na osnovu ove konvencije (član 49); da nudeći adekvatnu i neposrednu zaštitu žrtvama, strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da nadležni organi unutrašnjih poslova odgovore na sve vidove nasilja obuhvaćenih ovom konvencijom odmah i na prikladan način, a uključujući i upotrebu preventivnih operativnih mera i prikupljanje dokaza, strane se obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da se odgovorni organi unutrašnjih poslova uključe odmah i na prikladan način u prevenciju i zaštitu od svih oblika nasilja obuhvaćenih ovom konvencijom (član 50); se strane obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da svi relevantni organi obave procenu rizika od smrtnosti, ozbiljnosti situacije i rizika od ponavljanja nasilja s ciljem upravljanja rizikom, i ukoliko je neophodno, obezbede koordiniranu zaštitu i podršku, a prilikom obavljanja procene iz stava 1. ovog člana, strane se obavezuju da predvide neophodne zakonodavne ili druge mere za sve faze istrage i primene zaštitnih mera u vezi sa pretpostavkom da počinioci dela nasilja obuhvaćenih ovom konvencijom poseduju vatreno oružje, odnosno imaju pristup vatrenom oružju (član 51.).

Odredbama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici („Službeni glasnik RS", br. 94/16 i 10/23 - dr. zakon), koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da državni organi i ustanove nadležne za primenu ovog zakona dužni su da brzo, delotvorno i koordinisano sprečavaju nasilje u porodici i vršenje krivičnih dela određenih ovim zakonom i da pruže žrtvi zaštitu, pravnu pomoć i psihosocijalnu i drugu podršku radi njenog oporavka, osnaživanja i osamostaljivanja (član 12.); da svako mora da policiji ili javnom tužiocu prijavi bez odlaganja nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega (član 13. stav 1.); da javni tužilac kome je prijavljeno nasilje ili neposredna opasnost od njega, dužan je da prijavu odmah prosledi policijskim službenicima, da bi oni o tome obavestili nadležnog policijskog službenika (član 13. stav 2.); da su policijski službenici dužni da odmah obaveste nadležnog policijskog službenika o svakom nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega, bez obzira kako su za to saznali, i imaju pravo da, sami ili na zahtev nadležnog policijskog službenika, dovedu mogućeg učinioca u nadležnu organizacionu jedinicu policije, radi vođenja postupka (član 14. stav 1.); da ako mogući učinilac nije doveden u nadležnu organizacionu jedinicu policije, nadležni policijski službenik procenjuje rizik odmah kada primi od policijskih službenika obaveštenje o nasilju ili neposrednoj opasnosti od njega (član 15. stav 2.); da nadležni policijski službenik odmah dostavlja sva dostupna obaveštenja o nasilju u porodici ili neposrednoj opasnosti od njega i procenu rizika - ako ona ukazuje na neposrednu opasnost od nasilja - osnovnom javnom tužiocu na čijem području se nalazi prebivalište, odnosno boravište žrtve, centru za socijalni rad i grupi za koordinaciju i saradnju (član 16. stav 3.); da ako posle procene rizika ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, nadležni policijski službenik donosi naređenje kojim izriče hitnu meru učiniocu koji je doveden u nadležnu organizacionu jedinicu policije (član 17. stav 1).; da posle prijema obaveštenja, procene rizika i naređenja, osnovni javni tužilac proučava obaveštenja i vrednuje procenu rizika nadležnog policijskog službenika, a ako posle toga ustanovi neposrednu opasnost od nasilja u porodici, dužan je da sudu podnese predlog da se hitna mera produži, u roku od 24 časa od časa uručenja naređenja licu kome je izrečena hitna mera (član 18. st. 1. i 2.); da hitna mera koju izriče nadležni policijski službenik traje 48 časova od uručenja naređenja, a sud može hitnu meru produžiti za još 30 dana (član 21. st. 1. i 2.); U krivičnom postupku koji se vodi za krivična dela određena ovim zakonom, sud je dužan da u roku od 24 časa odluči o predlogu javnog tužioca za određivanje mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, mere zabrane napuštanja boravišta i mere zabrane napuštanja stana.

Odredbama člana 194. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispravka, 107/05-ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19) propisano je da ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine (stav 1.); da ako je pri izvršenju dela iz stava 1. ovog člana korišćeno oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 2.); da ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila teška telesna povreda ili teško narušavanje zdravlja ili su učinjena prema maloletnom licu, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina (stav 3.); da ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila smrt člana porodice, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina, a ako je član porodice maloletno lice učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina (stav 4.); da ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu zakona kojim se uređuju porodični odnosi, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom (stav 5.).

5. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje Ustavni sud najpre ukazuje na to da se odredbama čl. 16. i 18. Ustava utvrđuju osnovna načela ustavnog poretka u Republici Srbiji, te ove odredbe ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

Što se tiče odredbi člana 36. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepila istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a kako je podnositeljka ustavne žalbe imala i iskoristila pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke, a o osnovanosti njenog prigovora neposredno više javno tužilaštvo je odlučio, dajući ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje svih bitnih razloga zbog kojih je podneti prigovor ocenilo neosnovanim, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ni u ovom delu ne ispunjava pretpostavke za meritorno odlučivanje, s obzirom na to da se pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Razmatrajući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da bi se odredba člana 8. EKLjP, čiju povredu podnositeljka ističe, u konkretnom slučaju mogla dovesti u vezu sa pravom i dužnosti roditelja utvrđenih članom 65. Ustava iz čije sadržine proizlazi da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine).

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i predmet odlučivanja osporenim aktima, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe i osporeni akti ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 65. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedopuštenu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6.1. Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se zasnivaju na prevashodnoj tvrdnji da nadležno javno tužilaštvo nije sprovelo delotvornu istragu o navodima podnete krivične prijave podnositeljke ustavne žalbe za krivično delo nasilja u porodici, a koji bi se mogli dovesti i u vezu sa procesnim aspektom prava iz člana 25. Ustava, Ustavni sud konstatuje da Ustav članom 25. stav 1. jemči nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta svakog pojedinca, kako od proizvoljnih akata nosilaca javne vlasti, tako i od akata nasilja od strane drugih pojedinaca. Ustavni sud ukazuje na to da njegov zadatak nije da zameni nadležne državne organe u sprovođenju dokaznog postupka, niti u utvrđivanju odgovornosti i sankcionisanju pojedinaca u cilju zaštite fizičkih lica od napada na njihov lični integritet. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su nadležni državni organi ispunili svoju pozitivnu obavezu i da li su pravilnom primenom merodavnog prava obezbedili sprovođenje delotvorne, temeljne, brze i nezavisne istrage koja bi trebalo da osigura identifikovanje i kažnjavanje lica odgovornog za narušavanje ličnog integriteta konkretnog fizičkog lica, ukoliko je njegov fizički ili psihički integritet bio ugrožen.

Međutim, Ustavni sud ukazuje na to da obaveza sprovođenja delotvorne istrage ne znači da će ona obavezno dovesti do osude prijavljenih lica, već znači da su nadležni državni organi obavezni da preduzmu sve razumne korake koje su imali na raspolaganju da obezbede dokaze u vezi sa kritičnim događajem (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Milanović protiv Srbije, predstavka broj 44614/07 od 14. decembra 2010. godine, stav 86. i Mađer protiv Hrvatske, broj predstavke 56185/07, od 21. juna 2011. godine, stav 111.). Dakle, nadležni državni organi moraju istragu sprovesti temeljno, odnosno moraju uvek ozbiljno da pokušaju da otkriju šta se desilo i ne bi trebalo da se oslanjaju na ishitrene ili neosnovane zaključke da bi istragu završili, niti bi takve zaključke trebalo da koriste kao osnov za svoje odluke (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Habimi i drugi protiv Srbije, broj predstavke 19072/08 od 3. juna 2014. godine, stav 74.). Takođe, istraga mora biti sprovedena hitno od strane nezavisnih nadležnih organa koji nisu bili uključeni u navodno zlostavljanje.

Dakle, iako obaveza istrage nije obaveza postizanja rezultata, već obaveza sredstava, postoji nekoliko kriterijuma koje istraga treba da ispuni u svrhu procesne obaveze iz člana 25. Ustava, odnosno člana 3. Evropske konvencije.

Prvo, delotvorna istraga je ona koja je adekvatna, odnosno istraga koja može da omogući identifikaciju i kažnjavanje odgovornih (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Labita protiv Italije, broj predstavke 26772/95 od 6. aprila 2000. godine, stav 131.).

Drugo, da bi se istraga mogla smatrati delotvornom, generalno se može smatrati neophodnim da osobe nadležne za sprovođenje istrage i osobe koje je sprovode budu nezavisne od osoba koje su učestvovale u događajima, što znači ne samo nepostojanje hijerarhijske ili institucionalne veze, već i praktičnu nezavisnost (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ramsahai i drugi protiv Holandije, broj predstavke 52391/99 od 15. maja 2007. godine, stav 325.)

Treće, istraga mora biti temeljna, što znači da nadležni državni organi moraju uvek ozbiljno nastojati da utvrde šta se desilo i ne treba da se oslone na brze ili neosnovane zaključke radi završetka istrage ili kao osnovu za njihove odluke (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Assenov i drugi protiv Bugarske, broj predstavke 90/1997/874/1086 od 28. oktobra 1998. godine, stav 103.).

Četvrto, postoji obaveza da se odmah reaguje i preduzmu mere čim se podnese zvanična pritužba. Čak iako, striktno govoreći, nije podneta nikakva pritužba, istraga mora početi ako postoje dovoljno jasne indikacije da se dogodilo zlostavljanje (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanimirović protiv Srbije, broj predstavke 26088/06 od 18. oktobra 2011. godine, stav 39.). Naime, brz odgovor nadležnih vlasti suštinski je važan za održavanje poverenja javnosti u njihovo poštovanje vladavine prava, kao i za sprečavanje bilo kakvog utiska o postojanju nekog dogovora ili tolerancije prema nezakonitim radnjama (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Šilih protiv Slovenije, broj predstavke 71463/01 od 9. aprila 2009. godine, stav 195. )

Peto, delotvorna istraga je ona koja ima dovoljan element javnog ispitivanja da bi se osigurala odgovornost. Iako stepen javnog ispitivanja može varirati, podnosiocu pritužbe se mora omogućiti delotvoran pristup postupku istrage u svim slučajevima (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Đekić i drugi protiv Srbije, br. 32277/07 od 29. aprila 2014. godine, stav 33.).

6.2. Primenom navedenih opštih principa na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe prvi put iznela tvrdnje o nasilju u porodici od strane bivšeg vanbračnog partnera 1. aprila 2021. godine, tako što se obratila Policijskoj stanici Vrnjačka Banja navodeći da je bivši emotivni partner B.S. u periodu od 25. februara uznemirava, proganja i vređa. Postupajući po podnetoj prijavi ovlašćeni policijski službenik Policijske stanice Vrnjačka Banja, nakon obavljenog službenog razgovora sa prijavljenim izvršio je procenu rizika za B.S. i utvrdio da postoji rizik od neposredne opasnosti od nasilja u porodici, te je izdao naredbu o izricanju hitne mere privremene zabrane mogućem učiniocu da kontaktira žrtvu. Ustavni sud smatra da su tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe, praćene ovakvom procenom rizika od nasilja u porodici od strane policijskog službenika, bile dovoljno ozbiljne da su zahtevale efikasnu zvaničnu istragu.

Ustavni sud je potom utvrdio da je Osnovno javno tužilaštvo u Kraljevu, postupajući po krivičnoj prijavi podnositeljke ustavne žalbe, a nakon uvida u dokaze pribavljene od strane Policijske uprave Kraljevo, Policijska stanica Vrnjačka Banja Pu. 332/21 od 1. aprila 2021. godine, Pu. 527/21 od 25. maja 2021. godine, neposrednim ispitivanjem oštećene (11. maja 2021. godine) i saslušanjem osumnjičenog (29. juna 2021. godine), te uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P2. 101/21, naročito izveštaje Centra za socijalni rad Vrnjačka Banja, kao i rešenja Osnovnog suda u Kraljevu NP. 96/21 od 2. aprila 2021. godine i NP. 218/21 od 30. jula 2021. godine o produženju hitnih mera protiv mogućeg učinioca krivičnog dela, ocenilo da ne postoje dokazi koji potkrepljuju sumnju da je prijavljeni B.S. izvršio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret, niti bilo koje drugo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Naime, iz iskaza oštećene proizlazi da ona ne može da predloži nijednog svedoka koji bi potvrdio njene navode, osim maloletnog sina, koji, prema njenom iskazu, nije bio prisutan u situacijama kada se osumnjičeni prema njoj nepristojno ponašao. Pored navedenog, Ustavni sud je imao u vidu i da je nadležno javno tužilaštvo cenilo i iskaze dve komšinice podnositeljke ustavne žalbe M.B. i N.B. koje su tvrdile da je podnositeljka ustavne žalbe tražila od njih da lažno svedoče protiv osumnjičenog, kao i činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe u toku parničnog postupka koji je pokrenula radi vršenja roditeljskog prava dva puta izričito izjavila da je saglasna da se starateljstvo nad maloletnom ćerkom poveri tuženom B.S.

Ustavni sud, pored navedenih okolnosti, smatra naročito značajnim i izveštaje Centra za socijalni rad Vrnjačka Banja, koje je nadležno javno tužilaštvo u osporenim rešenjima cenilo, a iz kojih proizlazi da rad je tog centra sa podnositeljkom ustavne žalbe i osumnjičenim B.S. započeo zadovoljavajućim tokom, te da su jasno definisani problemi koji među njima postoje i da je započet proces rešavanja tih problema, a da konačno rešenje problema zavisi isključivo od spremnosti roditelja da se bave ličnim promenama. Iz navedenih izveštaja proizlazi da je proces uspostavljanja jasnih granica između partnerskog i roditeljskog funkcionisanja podnositeljke ustavne žalbe i njenog bivšeg vanbračnog partnera u toku, da se radi na prihvatanju završetka partnerskog i fokusiranja samo na roditeljsko funkcionisanje i najbolji interes deteta i da se mora nastaviti.

Polazeći od napred navedenog, a imajući u vidu da u periodu od druge izrečene hitne mere prema B.S. u julu 2021. godine do pravnosnažnog okončanja postupka po podnetoj krivičnoj prijavi podnositeljke ustavne žalbe 11. oktobra 2021. godine, pa ni naknadno u ustavnoj žalbi, nije ukazano na to da se ona obraćala policiji radi potrebe za izricanjem novih hitnih mera protiv osumnjičenog B.S, Ustavni sud je uverenja da su podnositeljka ustavne žalbe i njen bivši emotivni partner prihvatili proces koji je započet pred Centrom za socijalni rad Vrnjačka Banja i da i dalje, rade na rešavanju svojih nesuglasica i uspostavljanju harmoničnog ambijenta za nesmetan i kvalitetan razvoj oba maloletna deteta i pored činjenice da je njihov partnerski odnos završen.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka, u ustavnoj žalbi navela da je podneskom od 6. septembra 2021. godine tražila od Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu da se prema osumnjičenom B.S. izrekne mera iz člana 23. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici u kojem je navela da se tokom avgusta 2021. godine, u toku trajanja druge izrečene hitne mere prema osumnjičenom, iselila iz Vrnjačke Banje u selo, ne navodeći da je uznemiravanje od strane osumnjičenog B.S. nastavljeno i nakon tog preseljenja, već je navela da zbog medijskog nastupa osumnjičenog na televiziji 18. avgusta 2021. godine u kojem je on tvrdio da podnositeljka ustavne žalbe i njen otac vrše nasilje prema njemu, ona sada oseća strah od mogućih napada od strane trećih osoba koje podržavaju osumnjičenog, a koji navodi po oceni Ustavnog suda ne ukazuju na to da se ne može smatrati očigledno proizvoljan stav nadležnog javnog tužilaštva izražen u osporenim rešenjima.

Kako je Ustavni sud utvrdio da je povodom krivične prijave podnositeljke ustavne žalbe nadležno javno tužilaštvo detaljno razmotrilo sve navode krivične prijave, dajući ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje u osporenim rešenjima svih razloga zbog kojih nije pronašlo dokaze kojima bi bila potkrepljena sumnja da je prijavljeni izvršio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret, Ustavni sud zaključuje da su hitne mere iz člana 17. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici dale svoj rezultat i da su bile efikasne, te je njihovim izricanjem sprečeno izvršenje krivičnog dela koje je osumnjičenom B.S. bilo stavljeno na teret krivičnom prijavom podnositeljke ustavne žalbe, a što je po oceni Ustavnog suda, nasuprot tvrdnjama podnositeljke kao parnične stranke, moglo da bude razlog zbog kojeg se podnositeljka ustavne žalbe u toku parničnog postupka odlučila da bez straha za bezbednost maloletne ćerke predloži da starateljstvo nad njom bude povereno ocu. Naime, Ustavni sud smatra da ni navodima ustavne žalbe nije doveden u sumnju zaključak nadležnih javnih tužilaštava da nije logično da se majka deteta odrekne starateljstva nad detetom u korist nasilnika, kao što je ona učinila u parničnom postupku, a imajući u vidu da iz pribavljene dokumentacije proizlazi da dokazi koji su izvedeni u toku postupka nisu ukazivali na dovoljan stepen sumnje da su se u radnjama osumnjičenog B.S, za kojeg je postojala nesumnjiva doza rizika za izvršenje krivičnog dela, ostvarili elementi krivičnog dela nasilje u porodici, niti je nakon jula 2021. godine postojala potreba za izricanjem novih hitnih mera iz člana 17. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, Ustavni sud smatra da su organi krivičnog gonjenja, u kratkom roku od šest meseci, računajući od podnošenja krivične prijave 1. aprila do pravnosnažnog odbačaja iste 11. oktobra 2021. godine, preduzeli sve raspoložive mere iz svoje nadležnosti, kako bi se utvrdilo šta se u kritičnom periodu zaista dešavalo između podnositeljke ustavne žalbe i osumnjičenog B.S, te su o svojim razlozima za odbačaj krivične prijave dali dovoljno detaljna obrazloženja.

Ustavni sud stoga nalazi da je predmetna istraga bila temeljna i hitna, a kako iz pribavljenih dokaza proizlazi da nisu tačni navodi da je podnositeljki ustavne žalbe bilo onemogućeno da izvrši uvid u spise predmeta Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu Kt. 331/21, jer joj je omogućen i uvid i kopiranje spisa o čemu je obaveštena dopisom koji je lično primila 22. septembra 2021. godine, Sud ocenjuje da je predmetna istraga zadovoljila i zahtev transparentnosti.

Na temelju svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Osnovnog javnog tužilaštva u Kraljevu Kt. 331/21 od 8. septembra 2021. godine i Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu Ktpo. 63/21 od 11. oktobra 2021. godine podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 25. Ustava Republike Srbije, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Što se tiče istaknute povrede načela zabrane diskriminacije zajemčenog odredbom člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je zabrana diskriminacije jedno od Ustavom utvrđenih načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode, te je stoga povreda označenog ustavnog načela akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju takva povreda prava nije utvrđena, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za pozivanje podnositeljke ustavne žalbe na povredu načela zabrane diskriminacije.

Stoga je i u ovom delu Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao drugom delu izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti