Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne zastarelosti krivičnog gonjenja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu podnosioca osuđenog za nasilje u porodici. Sud je utvrdio da nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, jer je pokretanjem postupka prekinut tok relativne zastarelosti, a apsolutna zastarelost nije nastupila do donošenja pravnosnažne presude.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1552/2010
31.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Steve Mataruge iz Dobanovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Steve Mataruge izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Kž. 4143/09 od 15. decembra 200 9. godine i presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 142/09 od 24. avgusta 2009. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevo Mataruga iz Dobanovaca, preko punomoćnika Nikole Radosavovića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 13. marta 20 10. godine ustavnu žalbu, a 30. jula 2010. godine i 15. avgusta 2012. godine dopune ustavne žalbe protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava iz čl . 32 . i 33 . Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi:

- da je osporenom presudom neosnovano odbijena žalba podnosioca kao okrivljenog, izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 142/09 od 24. avgusta 2009. godine, kojom je podnosilac oglašen krivim za izvršenje dva krivična dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi sa stavom 1. i člana 194. stav 5. Krivičnog zakonika;

- da podnosiocu pre prvog saslušanja u istražnom postupku sprovedenom 14. januara 2009. godine, nije omogućeno adekvatno trajanje poverljivog razgovora s braniocem;

- da drugostepeni sud u osporenoj presudi izbegava razmatranje povreda Evropske konvencije na štetu okrivljenog , pogrešno smatra da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, pogrešno zaključuje da dokazi izvedeni u prvostepenom postupku ukazuju na postojanje krivičnih dela i krivične odgovornosti podnosioca , pogrešno prihvata stav prvostepenog suda da ne odlučuje o zakonitosti i svrsishodnosti produženja pritvora s obzirom na to da je Okružni sud u Beogradu o svakom pritvoru već odlučivao svojim rešenjima donetim po žalbama okrivljenog izjavljenim protiv rešenja o određivanju i produženju svakog pritvora ponaosob, nije cenio razloge o odlučnim činjenicama za produženje pritvora jer nije razmatrao lične okolnosti okrivljenog , nije cenio potrebu hitnosti u postupanju prvostepenog suda , s obzirom na to da se okrivljeni tokom postupka nalazio u pritvoru, nije ocenio povredu prava okrivljenog na suđenje u razumnom roku, pošto je prvostepeni sud ovo pravo povredio izvođenjem nepotrebnih dokaza tokom postupka;

- da je zastarelost krivičnog gonjenja za krivično del o iz člana 194. stav 5. Krivičnog zakonika, koj e je podnosiocu stavljen o na teret , nastupila 9. decembra 2009. godine, pa kako je osporena presuda doneta 15. decembra 2009. godine, drugostepeni sud je bio u obavezi da za ovo krivično delo optužbu odbije, što nije učinio, čime je povre dio Ustav i Krivični zakonik;

- da su osporenom presudom povređena prava ponosioca na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku, kao i posebna prava okrivljenog, zajemčena čl. 32. i 33. Ustava.

Podnosilac je predložio da se ustavna žalba usvoji, utvrde povrede označenih ustavnih prava, poništi osporena presuda i utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete, troškov a krivičnog postupka i troškov a postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene presude i ostalu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, i utvrdio činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu .

Osporenom presudom Četvrt og opštinsk og sud a u Beogradu K. 142/09 od 24. avgusta 2009. godine podnosilac je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194 . stav 2 . u vezi stava 1 . Krivičnog zakonika, za koje delo mu je sud prethodno utvrdio kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci , i zbog izvršenja krivičnog dela nasilj e u porodici iz člana 194 . stav 5 . Krivičnog zakonika za koje mu je utvrdio kaznu zatvora od trajanju od tri meseca, pa pošto mu je prethodno uzeo kao utvrđenu jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina , po presudi Okružnog suda u Beogradu K. 87/02 od 14. marta 2003. godine, koja je postala pravnosnažna 29. oktobra 2003.godine, zbog produženog krivičnog dela protivprirodni blud sa licem koje nije navršilo 14 godina iz člana 106 . stav 2 . u vezi stava 1 . Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 1 18a stav 1 . Krivičnog zakona Republike Srbije, to ga je osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od šest godina i sedam meseci .

Odlučujući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, Okružni sud u Beogradu je 15. decembra 2009. godine doneo osporenu presudu Kž. 4143/09, kojom je žalbe nadležnog javnog tužioca, okrivljenog i njegovog branioca odbio kao neosnovane i prvostepenu presudu potvrdio.

4. Prema odredbi člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava, na čiju povredu se, saglasno navodima ustavne žalbe, poziva njen podnosilac, utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.) ; da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.) .

Odredbama člana 194. Krivičnog zakonika ( „'Službeni glasnik RS“, 85/05, 88/05 i 107/05), važećim u vreme izvršenja krivičnih dela , bilo je propisano da će se za krivično delo nasilje u porodici novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine kazniti onaj ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, dok je stavom 2. ovog člana bilo predviđeno da će se učinilac koji je pri izvršenju dela iz stava 1. ovog člana koristio oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine, a odredbom stava 5. istog člana da će se, k o prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu zakona, kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.

Odredbama člana 103. oba navedena zakonika propisano je da se krivično gonjenje ne može preduzeti kad protekne tri godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko jedne godine (stav 1. tačka 6) ), odnosno dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna (stav 1. tačka 7) ).

Odredbama člana 104. Krivičnog zakonika je propisano: da zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kad je krivično delo izvršeno, a ukoliko posledica krivičnog dela nastupi kasnije, zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kada je posledica nastupila (stav 1.); da zastarelost ne teče za vreme za koje se po zakonu gonjenje ne može otpočeti ili nastaviti (stav 2.); da se z astarelost prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela (stav 3.); da se z astarelost prekida i kad učinilac u vreme dok teče rok zastarelosti učini isto tako teško ili teže krivično delo (stav 4.); da s vakim prekidom zastarelost počinje ponovo da teče (stav 5.); da z astarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja (stav 6.) .

5. Ustavni sud konstatuje da je svojom Odlukom u predmetu Už-1753/2009 odlučivao o ustavnoj žalbi istog podnosioca, izjavljenoj protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu o produženju pritvora Kž. 2910/09 od 19. avgusta 2009. godine, donetog u krivičnom postupku protiv podnosioca koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 142/09. Tom odlukom ocenjivano je, pored ostalog, postojanje povrede prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i prava da mu se sudi bez odugovlačenja, iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava. Pri tome, Ustavni sud je razmatrao period od 9. januara 2009. godine, kada je podnosilac lišen slobode po rešenju istražnog sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ki. 2188/07 od 30. decembra 2008. godine do 24. avgusta 2009. godine, kada je doneta prvostepena osporena presuda.

U navedenoj odluci Ustavni sud je takođe ocenjivao i postojanje povrede prava podnosioca iz člana 33. stav 2. Ustava, time što mu 14. januara 2009. godine, pre prvog saslušanja u istražnom postupku, nije omogućeno adekvatno trajanje poverljivog razgovora s braniocem.

6. U pogledu dela ustavne žalbe kojim se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da razloge za povredu označenog ustavnog prava podnosilac ustavne žalbe nalazi u tome što drugostepeni sud nije utvrdio da je za krivično delo iz člana 194. stav 5. Krivičnog zakonika nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, kao i u tome što je drugostepeni sud pogrešno prihvatio stav prvostepenog suda da ne odlučuje ponovo o zakonitosti i svrsishodnosti produženja pritvora, o čemu je posebnim rešenjima već odlučivano u toku krivičnog postupka.

Odredbom člana 103. stav 1. tačka 7) Krivičnog zakonika je propisano da se krivično gonjenje ne može preduzeti kad protekne dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna, dok je odredbom člana 104. stav 6. ovog zakonika propisano da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja, odnosno da relativna zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo iz člana 194. stav 5. Krivičnog zakonika nastupa kad protekne dve godine, a apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za to delo nastupa kad protekne četiri godine od izvršenja krivičnog dela.

Prema citiranim odredbama čl. 103. i 104. Krivičnog zakonika, relativna zastarelost krivičnog gonjenja je ona zastarelost čijim nastupanjem nije moguće preduzeti krivično gonjenje i koja se prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela, i taj rok zastarelosti počinje teći iz početka, dok je apsolutna zastarelost ona zastarelost krivičnog gonjenja koja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja i taj rok se ne može prekinuti nijednom procesnom radnjom.

U konkretnom slučaju, krivično delo iz člana 194. stav 5. krivičnog zakonika je izvršeno 9. decembra 2007. godine, pa bi relativna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila 9. decembra 2009. godine, dok bi apsolutna zastarelost nastupila 9. decembra 2011. godine. Međutim, Četvrto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 15. januara 2009. godine podnelo optužni predlog Kt. 1937/07, kojim je obuhvatilo i navedeno krivično delo, pa je time prekinulo tok relativne zastarelosti, koja u daljem toku krivičnog postupka više i nije mogla da nastupi. Kako je drugostepena presuda doneta 15. decembra 2009. godine, dakle skoro dve godine pre nastupanja apsolutne zastarelosti, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje propuštanjem Okružnog suda u Beogradu da optužbu odbije zbog nast upanja zastarelosti krivičnog gonjenja neosnovani.

Ustavnom žalbom se ističe povreda prava na pravično suđenje time što Okružni sud u Beogradu pogrešno prihvata stav prvostepenog suda da ne odlučuje o zakonitosti i svrsishodnosti produženja pritvora s obzirom na to da je o svakom pritvoru već odlučivao svojim rešenjima donetim po žalbama okrivljenog izjavljenim protiv rešenja o određivanju i produženju svakog pritvora ponaosob, nije cenio razloge o odlučnim činjenicama za produženje pritvora jer nije razmatrao lične okolnosti okrivljenog i nije cenio potrebu hitnosti u postupanju prvostepenog suda, s obzirom na to da se okrivljeni tokom postupka nalazio u pritvoru.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac kao okrivljeni protiv svih rešenja o produženju pritvora donetih u krivičnom postupku (Kv. 1007/09 od 13. maja 209. godine, Kv. 1301/09 od 12. juna 2009. godine, Kv. 1578/09 od 10. jula 2009. godine i Kv. 1652/09 od 10. avgusta 2009. godine) izjavljivao žalb e, o koj ima je odlučivao Okružni sud, kao drugostepeni, te da se izjašnjavao na navode i razloge iz žalbi. Stoga, po oceni Ustavnog sud a, nije postojao pravn i osnov za ponovno odlučivanje nadležnog suda o zakonitosti pritvora , bez obzira što je u žalbi protiv prvostepene presude podnosilac tražio da mu se pritvor ukine. O takvom predlogu podnosioca drugostepeni sud nije bio dužan da izrekom odluči, s obzirom na to da je prethodno već posebnim rešenjem odbio žalbu podnosioca protiv rešenja prvostepenog suda kojim mu je pritvor produžen nakon izricanja presude. Sledstveno tome, Ustavni sud je utvrdio da su i ovi navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje neosnovani.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je Odlukom Už-1753/2009 od 3. decembra 2009. godine već odlučivao o povredi označenih prava u razmatranom periodu od 9. januara 2009. godine do 24. avgusta 2009. godine.

Kako se ustavna žalba odnosi na period koji je nepuna četiri meseca duži od ocenjivanjog perioda, Ustavni sud smatra da razlika od četiri meseca dužeg trajanja postupka, koji je sveukupno trajao oko 11 meseci, nije od uticaja na drugačiju odluku od odluke donete u predmetu Už- 1753/2009 od 3. decembra 2009. godine.

Ustavni sud je konstatovao i da je Odlukom Už-1753/2009 od 3. decembra 2009. godine već ocenjivao postojanje povrede prava podnosioca iz člana 33. stav 2. Ustava, zbog toga što mu 14. januara 2009. godine, pre prvog saslušanja u istražnom postupku, navodno nije omogućeno adekvatno trajanje poverljivog razgovora s braniocem.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenim presudama povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava jer je „neosnovano odbijena njegova žalba izjavljena protiv prvostepene presude“, jer prvostepeni sud „nije potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje“, jer sudovi „pogrešno zaključuju da dokazi izvedeni u prvostepenom postupku ukazuju na postojanje krivičnih dela i krivične odgovornosti podnosioca“, jer se „dovodi u sumnju zaključak prvostepenog suda“ u pogledu iskaza saslušanih svedoka, jer „prvostepeni sud nije u potpunosti preneo iskaz oštećene“, jer „nema dovoljno dokaza ni razloga da se krivični događaj odvijao na način na koji ga opisuje oštećena“, jer „ocene prvostepenog suda nisu objašnjene“ i jer „nije bilo uslova za utvrđivanje krivične odgovornosti“.

Ustavni sud ocenjuje da se ovim navodima podnosilac ustavne žalbe samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, dok iz njihove sadržine proizlazi da se osporavaju dokaz i izveden i tokom krivičnog postupka i ocene nadležnog suda o postojanju krivičnog dela i krivice podnosioca kao okrivljenog .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se ovi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje pogrešno utvrđenim činjeničn im stanj em, na suđenje u razumnom roku i suđenje bez odugovlačenja, kao i na primereno vreme za pripremu odbrane, iz člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2. i 6. Ustava, odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, i odlučio kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (" Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne zastarelosti krivičnog gonjenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti