Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko devet godina. Posebno je istaknut period potpune neaktivnosti suda od skoro četiri godine, što je dovelo do dosude naknade štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B. iz S. P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Smederevu u predmetu K. 56/02 (okončanim pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu K. 1080/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodna banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B. iz S. P. je 7. aprila 201 1. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred „Okružnim sudom u Smederevu, nastavljenim pred Opštinskim sudom u Smederevskoj Palanci, odnosno Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu završenim pod brojem K. 1080/10, okončanim presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 231/11 od 23. februara 2011. godine“. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i uskraćivanje slobode kretanja i povredu prava na rad, zajemčenih odredbama člana 39. stav 1. i člana 60. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 231/11 od 23. februara 2011. godine pravnosnažno okončan krivični postupak koji je protiv njega vođen pred Opštinskim sudom u Smederevu, ranije pred Okružnim sudom u Smederevu; da je krivični postupak trajao „devet godina, osam meseci i osam dana“; da u periodu od 19. juna 2002. godine „pa sve do 2006. godine Okružni sud u Smederevu u ovom predmetu nije radio apsolutno ništa“, te da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac dalje ističe da mu je povređena sloboda kretanja iz člana 39. stav 1. Ustava, jer mu je pasoš oduzet 8. avgusta 2001. godine, bez obzira na stav 2. istog člana kojim je predviđeno „da se ovo pravo može ograničiti ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka“, budući da smatra da „ova mera nije bila uopšte potrebna, naročito ne u postupku bez dokaza“. Takođe, podnosilac ističe i da mu je povređeno pravo na rad iz člana 60. st. 1. i 2. Ustava, jer je „od pokretanja postupka do dostavljanja konačne drugostepene odluke bilo više konkursa za izbor sudija i javnih tužilaca, da su svi ti konkursi sadržavali uslov da se protiv kandidata ne vodi krivični postupak“, te da on kao advokat, iako je „ispunjavao sve ostale uslove iz svih konkursa“ nije mogao „ni da razmišlja o konkurisanju“ zbog neprimereno dugog krivičnog postupka koji je protiv njega vođen.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Smederevu, koji je pravnosnažno okončan 23. februara 2011. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 231/11.

Krivični postupak je pokrenut pred tadašnjim Okružnim sudom u Smederevu donošenjem rešenja istražnog sudije da se protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga (rešenje K io. 65/01 od 25. januara 2002. godine), zbog dva krivična dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 4. (u vezi sa st. 3. i 1. i u vezi sa st. 1.) Krivičnog zakona Republike Srbije. Navedenim rešenjem o sprovođenju istrage bila su obuhvaćena još dva lica.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Smederevu je 19. juna 200 2. godine protiv podnosioca ustavne žalbe (i još dva lica) podiglo optužnicu pred Okružnim sudu u Smederevu (zbog ukupno tri krivična dela) i predmet je zaveden pod brojem K. 56/02 .

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Kv. 123/02 od 25. jula 2002. godine odbijeni su kao neosnovani prigovori izjavljeni protiv optužnice Okružnog javnog tužilaštva u Smederevu Kt. 87/01 od 19. juna 2002. godine.

Okružni sud u Smederevu je 11. januara 2006. godine doneo rešenje Kv. 15/06 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za dalje vođenje krivičnog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe (i još dva lica) i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci. Iz obrazloženja navedenog rešenja proizlazi da nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (25. jul 2002. godine) Okružni sud u Smederevu nije održao nijedno ročište za glavni pretres.

Opštinski sud u Smederevskoj Palanci je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 11 maja 200 9. godine doneo presudu K. 51/07 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim i izrekao mu uslovnu osudu, dok je drugookrivljenu oslobodio od optužbe (u odnosu na trećeokrivljenog je u toku postupka nadležno tužilaštvo odustalo od daljeg krivičnog gonjenja). Navedena presuda je u odnosu na drugookrivljenu postala pravnosnažna. Odlučujući o izjavljenim žalbama podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca, Okružni sud u Smederevu je 28. septembra 2009. godine doneo rešenje Kž. 881/09 kojim je žalbe uvažio, ukinuo prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na podnosioca i predmet vratio na ponovno suđenje prvostepenom sudu .

Nakon 1. januara 2010. godine, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Smederevu pod brojem K. 1080/10.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Osnovni sud u Smederevu je 12. avgusta 2010. godine doneo presudu K. 1080/10 kojom je podnosilac ustavne žalbe oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Odlučujući o žalbi Osnovnog javnog tužilaštva u Smederevu na navedenu sudsku odluku, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Kž1. 231/11 od 23. februara 201 1. godine odbio žalbu kao neosnovan u i potvrdio presudu Osnovnog suda u Smederevu K. 1080/10 od 12. avgusta 20 10. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (član 39. stav 1. ); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom i da svako ima pravo na slobodan izbor rada (član 60. st. 1. i 2.).

5. Ispitujući postojanje povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, na koju podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje, kao i navode i razloge na kojima svoje tvrdnje zasniva, a polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 25. januara 2002. godine, kada je istražni sudija Okružnog suda u Smederevu doneo rešenje o sprovođenju istrage po zahtevu Okružnog javnog tužilaštva u Smederevu, pa do 23. februara 201 1. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 231/11 kojom je potvrđena oslobađajuća presuda Osnovnog suda u Smederevu K. 1080/10 od 12. avgusta 20 10. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju, krivični postupak trajao devet godina i jedan mesec , što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da nijedan od činilaca koji objektivno može uticati na dužinu sudskog postupka ne može opravdati ovako dugo trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio uočljiv period potpune neaktivnosti Okružnog suda u Smederevu u trajanju od tri godin e i skoro sedam meseci (od 25. jula 200 2. godine do 11. januara 2006. godine), za koje vreme nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenog perioda u osporenom krivičnom postupku nadležni sud nije zakazao niti jedno ročište za glavn i pretres. Ovakvo postupanje se ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, niti značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca. Za nerazumno trajanje postupka, po oceni Ustavnog suda, odgovoran je isključivo nadležni prvostepeni sud, odnosno raniji Okružni sud u Smederevu, koji je bio dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnih i pravnih pitanja i donošenja odluke.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povred u iz člana 39. stav 1. Ustav, Ustavni sud konstatuje da se navodi o povredi označenog prava zasnivaju na subjektivnom shvatanju da ova mera nije bila neophodan, a što ne može predstavljati ustavnopravni razlog za tvrdnju o povredi prava, posebno imajući u vidu da se radilo o najblažoj meri za obezbeđenje nesmetanog vođenja krivičnog postupka. U odnosu na povredu prava na rad, Ustavni sud ukazuje da se Ustavom utvrđena sadržina označenog prava ne može dovesti u vezu sa osporenim postupkom.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.