Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog odricanja od zarade

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava drugostepenu presudu. Redovni sudovi su pogrešno tumačili sporazum kao odricanje od naknade zarade, zanemarujući ustavnu odredbu da se tog prava niko ne može odreći.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Rose Nikić iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Rose Nikić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 908/07 od 7. jula 2008. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1410/08 od 27. novembra 2008. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1410/08 od 27. novembra 2008. godine i nalaže Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 908/07 od 7. jula 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Rosa Nikić iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, 29. decembra 2008. godine Ustavnom sudu podnela dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se osporavaju navedene presude iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnositeljki nema dugovanja, pa su stoga odbili njen tužbeni zahtev na naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 16. novembra 2004. do 8. novembra 2006. godine. Podnositeljka smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade, po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju "različite kategorije prava". Naime, po prihvatanju socijalnog programa, podnositeljka ustavne žalbe nije prihvatila da poslodavac prema njoj nema nikakva dugovanja, već samo da nema dugovanja po osnovu zarade (član 2. stav 1.). To znači da se dugovanje - isplata naknada zarada po osnovu plaćenog odsustva, koje je tražila tužbom ne odnosi na zaradu, s obzirom na to da se podnositeljka žalbe sve vreme nalazila na plaćenom odsustvu, odnosno poslodavac-tuženik joj zaista i ne duguje neisplaćene zarade, pošto nije ni bila radno angažovana. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena navedena Ustavom garantovana prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i drugu dostavljenu i pribavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe nalazila se u radnom odnosu u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija "Raška" Novi Pazar do 8. novembra 2006. godine, kada joj je prestao radni odnos jer je proglašena tehnološkim viškom.

Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija "Raška" Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe, 8. novembra 2006. godine. Odredbom člana 1. sporazuma utvrđeno je konačno dugovanje preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe, kao zaposlenoj, na dan prestanka radnog odnosa u preduzeću i regulisana su međusobna prava i obaveze povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlene prema preduzeću. U članu 2. sporazuma utvrđeno je da ne postoji dug preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i preduzeće se obavezalo da uplati fondu PIO doprinose prema propisima u celini, u roku od 6 meseci od dana zaključenja sporazuma. Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedenog poslodavca podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru, radi isplate naknade na ime minimalne zarade.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 908/07 od 7. jula 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje - ovde podnositeljke ustavne žalbe radi isplate naknade na ime minimalne zarade za period od 16. novembra 2004. do 8. novembra 2006. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za svaki mesečni iznos. Tuženi je obavezan da tužilji kod nadležnog fonda uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. januara 2004. godine do 8. novembra 2006. godine. U obrazloženju presude istaknuto je da je među strankama nesporno da se tužilja nalazila u radnom odnosu kod tuženog Društvenog preduzeća Savremena konfekcija "Raška" Novi Pazar i na plaćenom odsustvu, a da joj je radni odnos prestao na osnovu rešenja tuženog br. 510-161/360 od 7. novembra 2006. godine usled proglašenja tehnološkim viškom. Takođe je nesporno utvrđeno da je istog dana tužilja sa tuženim zaključila Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada i da je članom 2. istog sporazuma utvrđeno da tuženi nema duga prema tužilji na ime neisplaćenih zarada i da se tuženi obavezao da za tužilju uplati doprinose za PIO prema propisima u celini u roku od 6 meseci od dana zaključenja sporazuma. Kod takvog stanja stvari, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade minimalne zarade po osnovu plaćenog odsustva neosnovan, jer je potpisanim sporazumom sa tuženim utvrđen konačni dug tuženog prema tužilji kao zaposlenom na dan prestanka radnog odnosa i nije utvrđen dug tuženog po osnovu naknade minimalne zarade, pa je stoga sud odbio tužbeni zahtev.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1410/08 od 27. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 908/07 od 7. jula 2008. godine. U obrazloženju presude se navodi da pobijana presuda nije zahvaćena nijednom bitnom povredom parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje okružni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je tužilja sa svojim poslodavcem, a prema zaključenom sporazumu, regulisala međusobna prava i obaveze po osnovu rada, te da poslodavac nema dugovanja po osnovu neisplaćenih zarada.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ukazuje utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javnoj raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Ustavni sud nalazi da je za ocenu postojanja istaknute povrede prava na pravično suđenje od značaja i odredba člana 60. stav 4. Ustava, kojom je, u okviru zajemčenog prava na rad, između ostalog, utvrđeno i da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se ovih prava niko ne može odreći.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade i da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno navedeno pravo podnositeljke ustavne žalbe, jer su prvostepeni i drugostepeni sud prilikom odlučivanja o osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva propustili da primene izričitu ustavnu normu po kojoj se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad, utvrđenu odredbom člana 60. stav 4. Ustava.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između, sa jedne strane, naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koja se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i, sa druge strane, zarade , kao i od činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na zaradu (tačka 2. Sporazuma) nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Imajući u vidu navedeno, a naročito obavezu poslodavca da u slučaju prestanka radnog odnosa isplati i sve neisplaćene naknade zarade, Ustavni sud je ocenio da je time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu uzeli u obzir da podnositeljka ustavne žalbe, saglasno Ustavu, nije ni mogla da se odrekne prava na pravičnu naknadu za rad, a neisplaćena naknada zarade predstavlja takođe naknadu za rad, povređeno njeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, te utvrdio da je osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 908/07 od 7. jula 2008. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1410/08 od 27. novembra 2008. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je na isti način već odlučivao u većem broju ustavnosudskih predmeta (videti Už - 142/2007, Už - 143/2007, Už - 149/2007, Už - 197/2007, Už - 1862/2009, Už 1863/2009 i dr.).

7. Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi nadležni žalbeni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen, te je u tom delu ustavnu žalbu odbio.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud, je na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić