Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu M. Đ. utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u ostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. februara 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2784/15 (inicijalno predmet P1. 5868/10) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. Đ . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 18. februara 2019. godine, preko punomoćnika M . S . Ć, advokata iz Obrenovca kod Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 18. decembra 2019. godine, protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2784/15 od 24. aprila 2017. godine, ispravljene rešenjem istog suda od 17. januara 2018. godine, i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 765/18 od 30. novembra 2018. godine , zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo i prava na pravično suđenje, zajemčenih članom 23. stav 1. i članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2784/15.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je u žalbi koju je izjavila protiv prvostepene presude, između ostalog, istakla da prvostepeni sud nije savesno i brižljivo ocenio izvedene dokaze, da nije postupio po nalozima iz ukidajućeg drugostepenog rešenja, da taj sud nije imao u vidu da je sporni aneks potpisala da ne bi dobila otkaz ugovora o radu, kao i da prvostepeni sud nije cenio okolnost da ona ranije nije radila na poslovima novog radnog mesta niti na sličnim poslovima, usled čega nisu bili ispunjeni uslovi za njen premeštaj u pogledu iskustva, ali da je Apelacioni sud u Beogradu, kao i prvostepeni sud, na krajnje paušalan način pristupio rešavanju ove pravne stvari. Takođe je navedeno da je u podnositeljka u žalbi istakla da joj je ponuda učinjena rešenjem od 26. oktobra 2009. godine, odnosno pre izmena Pravilnika od 22. oktobra 2009. godine, ali da je drugostepeni sud ocenio da su ovi navodi bez uticaja jer je sporni aneks počeo da se primenjuje posle Pravilnika. Podnositeljka je naglasila da je više nego jasno da su učinjene povrede odredaba parničnog postupka i materijalnog prava rezultirale donošenjem presuda koje se ne mogu smatrati zakonito donetim, kao i da osporene presude nisu obrazložene na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava. U ustavnoj žalbi je navedeno i da su sudovi doveli u pitanje svoju nepristrasnost prilikom rešavanja predmetne pravne stvari. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je navela da je predmetni postupak, koji zahteva hitno postupanje suda, trajao od januara 2010. godine, a da ona ni u najmanjoj meri nije doprinela dugom trajanju radnog spora. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnih prava, te na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, sve u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2784/15, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, je 19. januara 2010. godine podnela tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu, uređenu po nalogu suda podneskom od 3. marta 2010. godine, protiv tuženog, njenog poslodavca. Tužbom je traženo da se poništi rešenje tuženog kojim je tužilji ponuđeno da zaključi aneks ugovora o radu zbog ukidanja radnog mesta na kojem je do tad radila, da se utvrdi da je ništav aneks ugovora o radu kojim je tužilja raspoređena na drugo radno mesto , da se obaveže tuženi da je raspored na odgovarajuće radno mesto, kao i da joj naknadi štetu u visini razlike između zarada koje je ostvarivala na ranijem i one koju ostvaruje na novom radnom mestu. Tužilja je zahtev za raspoređivanje na odgovarajuće radno mesto povukla u toku postupka (18. marta 2011. godine). Povodom ove tužbe formiran je predmet P1.5868/10.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 14. septembar 2010. godine. Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još devet ročišta (za 18. mart, 14. septembar i 30. novembar 2011. godine, 20. mart, 10. jul i 2. novembar 2012. godine, 28. februar, 4. april i 20. maj 2013. godine), od kojih je šest održano. Od tri neodržana ročišta, dva ročišta (zakazana za 30. novembar 2011. godine i 4. april 2013. godine) nisu održana na zahtev tužilje, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U toku dokaznog postupka izvršen je uvid u više dokumenata tuženog i izveden dokaz saslušanjem tužilje.

Presudom P1. 5868/2010 od 20. maja 2013. godine odbačen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje tužene, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Protiv označene presude tužilja je izjavila žalbu 11. jula 2013. godine, te su spisi dostavljeni drugostepenom sudu 16. avgusta 2013. godine.

Apelacionu sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 5255/13 od 3. jula 2014. godine, vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, ukazujući, između ostalog, da se ne odbacuje tužbeni zahtev, već tužba.

Prvostepena presuda je ispravljena rešenje od 10. septembra 2014. godine, nakon čega su spisi predmeta ponovo dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3495/14 od 9. oktobra 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje izjavljena protiv rešenja kojim je delimično odbačena tužba, dok je u preostalom delu presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 5868/10 od 20. maja 2013. godine, ispravljena rešenjem istog suda, od 10. septembra 2014. godine, ukinuta, a predmet vraćen istom sudu radi ponovnog suđenja. U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, navedeno je da je, imajući u vidu da je sporni aneks zaključen istog dana kad je učinjena ponuda spornim rešenjem, a da je prvostepeni sud samo naveo da je taj aneks potpisan u roku od osam dana od prijema ponude, ostalo nerazjašnjeno da li je poslodavac postupio u skladu sa odredbom člana 172. stav 2. Zakona o radu, kojom je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi razloge za ponudu, rok u kome treba da se izjasni o ponudi pra vne posledice odbijanja ponude.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 2784/15, Prvi osnovni sud u Beogradu je zakazao pet ročišta, od kojih je tri održano, a dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno jer na ročište nije došla tužilja, a nije bilo dokaza da je uredno pozvana. U ovoj fazi izvršen je uvid u nekoliko dokumenata tuženog i ponovo izveden dokaz saslušanjem tužilje.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2784/15 od 24. aprila 2017. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Označena presuda je ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu od 17. januara 2018. godine, u delu koji se odnosi na datum (godinu) kada je zaključena glavna rasprava, nakon čega su spisi predmeta 2. marta 2018. godine upućeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 765/18 od 30. novembra 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2784/15 od 24. aprila 2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 17. januara 2018. godine.

Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tužilja radila na radom mestu koje je ukinuto Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 22. oktobra 2009. godine, da joj je 26. oktobra 2009. godine izvršena ponuda (iako je ista nazvana rešenjem) da zaključi aneks ugovora o radu kojim bi bila premeštena na drugo radno mesto, u kojoj je navedeno da je ponuda učinjena s obzirom na to da je navedenim pravilnikom radno mesto na kojem je radila ukinuto, da je tužilja prihvatila ponudu i istog dana, 26. oktobra 2009. godine, potpisala sporni aneks, kao i da je tim aneksom tužilja raspoređena na radno mesto u skladu s njenom stručnom spremom i iskustvom. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u obrazloženju osporene presude, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, poštujući odredbe čl. 171. i 172. Zakona o radu, pravilno odbio tužbeni zahtev tužilje. Takođe, navedeno je da su navodi žalbe tužilje da u trenutku zaključenja aneksa ugovora o radu Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova još nije bio objavljen, bez uticaja, imajući u vidu da se taj pravilnik primenjuje od 1. novembra 2009. godine, a predmetni aneks od 10. novembra 2009. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 19. januara 2010. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu , pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 765/18 od 30. novembra 2018. godine, trajao osam godina i skoro deset i po meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi, ukazuje na to da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, što potvrđuje i činjenica da je više ročišta zakazano pet, odnosno šest meseci u odnosu na prethodno, kao i da su usled propusta prvostepenog suda vođeni dodatni postupci (za ispravku presuda) što je uticalo da postupak duže traje godinu i po dana. Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni parnični postupak bio hitne prirode (radni spor). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj je zahtev marljivosti vlasti naročito važan kada je zakonom propisano da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Borgese protiv Italije, broj 29/1991/281/352, od 26. februara 1992. godine, stav 18.).

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da predmetni postupak nije bio posebno ni činjenično ni pravno složen, na šta ukazuje i to što je u toku postupka izvedeni samo dokaz saslušanjem podnositeljke i uvid u dokumenta koja je, po nalogu suda, dostavio tuženi.

Ustavni sud je ocenio i da je podnositeljka imala interes da se predmetni postupak efikasno okonča, ali i da je ona u manjoj meri doprinela navedenoj dužini trajanja postupka, podnošenjem neuredne tužbe i jer dva ročišta nisu održana na njen zahtev, što je uticalo da postupak traje duže skoro sedam meseci.

Imajući u vidu sve navedeno, te zakonsku obavezu parničnog suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku, podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), isplaćuje se na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, opisani doprinos podnositeljke trajanju postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju označene presud e Prvog osnovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ponovo naglašava da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrarno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije dala prihvatljive ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Stoga je Ustavni sud ocenio da ovi navodi podnositeljke ne mogu da predstavljaju argumentovane razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već podnositeljka od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud više instance ispita zakonitost osporenih presuda. Navedeno potvrđuje i okolnost da podnositeljka svoje navode, kako sama ističe, zasniva na navodima koje je isticala u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude. Vezano za tvrdnje o propustu drugostepenog suda da se izjasni o svim žalbenim navodima, Ustavni sud je, na osnovu uvida u osporenu drugostepenu presudu, ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu razmotrio pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju, dajući za iznete stavove dovoljne i jasne razloge.

U pogledu isticanja povrede prava na nepristrasni sud, kao elementa prava na pravično suđenje, kojima se ukazuje na pristrasnost u postupanja parničnog suda, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da pravo na nepristrasno suđenje podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u postupku, kao i da je Zakonom o parničnom postupku koji se primenjivo u konkretnom slučaju, bio propisan mehanizam za zaštitu ovog prava, a to su isključenje (iz razloga koji objektivno mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudije nezavisno od njegovog ponašanja) i izuzeće (iz razloga kada konkretno postupanje sudije i njegovo ponašanje ukazuju da nije nepristrasan).

Budući da se subjektivna nepristrasnost sudije podrazumeva dok se ne dokaže da njegovo ponašanje ili njegova lična ubeđenja dovode u sumnju njegovu nepristrasnost u konkretnom sudskom predmetu, što je, saglasno odredbama Zakona, razlog za izuzeće, Ustavni sud ukazuje da se iz sadržine ustavne žalbe, ali ni iz spisa parničnog predmeta ne može zaključiti da je podnositeljka tokom postupka koristila Zakonom predviđenu mogućnost da traži izuzeće postupajućeg sudije. Imajući u vidu izneto, te prethodnu ocenu da su za zauzete stavove parnični sudovi dali jasna, dovoljna i ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja, uz primenu merodavnih materijalnopravnih propisa, Ustavni sud je našao da se ove tvrdnje, u odsustvu bilo kakvih navoda kojima se ukazuje na unapred formiran stav suda prema strankama, ne mogu smatrati argumentovanim razlozima za tvrdnju o povredi prava na nepristrasan sud.

Ustavni sud je ocenio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na ljudsko dostojanstvo zajemčenog članom 23. stav 1. Ustava ratione materiae nespojivi sa sadržinom osporen ih presud a.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim su osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2784/15 od 24. aprila 2017. godine, ispravljene rešenjem istog suda od 17. januara 2018. godine, i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 765/18 od 30. novembra 2018. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete u dugotrajnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti