Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku restitucije koji je trajao osam godina i devet meseci. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete. Žalba u delu o meritumu se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. O, R. O. i S. K, svih iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. O, R. O. i S. K. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Novi Sad u predmetu broj 46-032455/2014 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo N. O, R. O. i S. K. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. O, R. O. i S. K, svi iz Zrenjanina, preko punomoćnika K. R, advokata iz Zrenjanina, podneli su Ustavnom sudu, 16. decembra 2022. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u tački 1. izreke, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10796/19 od 10. novembra 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, izložen tok upravnog postupka koji je vođen pred Agencijom za restituciju po zahtevu podnosilaca za vraćanje oduzete imovine, za koji se navodi da je „ušao u devetu godinu suđenja“.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt. Takođe je istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, osporeni akt i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

3. Podnosioci ustavne žalbe su 28. februara 2014. godine podneli Agenciji za restituciju zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu oduzetu od V. O. – prodavnice „bakalsko-mešovite“ robe i preduzeća za proizvodnju kolomasti.

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-032455/2014 od 8. januara 2016. godine odbijen je kao neosnovan predmetni zahtev, budući da podnosioci nisu dostavili akt o podržavljenju predmetne imovine u smislu odredaba člana 3. st. 2. i 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnosioci ustavne žalbe su protiv predmetnog rešenja Agencije za restituciju 13. januara 2016. godine izjavili žalbu, koja je odbijena rešenjem Ministarstva finansija broj 46-00-00116/2016-13 od 7. februara 2017. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su 28. februara 2017. godine protiv navedenog rešenja Ministarstva finansija podneli tužbu u upravnom sporu, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 3093/17 od 7. decembra 2018. godine. Taj sud je navedenom presudom poništio pobijano rešenje i predmet vratio tuženom organu na ponovni postupak. U obrazloženju presude je navedeno da su se podnosioci ustavne žalbe obraćali nadležnim arhivima, ali da su dobili odgovor da oni ne poseduju odluku o podržavljenju predmetne imovine. Takođe je navedeno da su se podnosioci pozvali na to da je Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća bilo „propisano da se ne donose posebna rešenja“, već da sva nacionalizovana preduzeća po sili zakona prelaze u svojinu države, a da te navode tuženi organ nije ocenio.

Ministarstvo finansija je rešenjem broj 46-00-00116/2016-13 od 4. juna 2019. godine ponovo odbilo žalbu podnosilaca ustavne žalbe izjavljenu protiv rešenja Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-032455/2014 od 8. januara 2016. godine. Drugostepeni organ je odluku obrazložio time da iz odredaba Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća

proizlazi da nisu nacionalizovana sva privatna privredna preduzeća, već samo ona koja su ukazima nadležnih organa bila proglašena za preduzeća od opštedržavnog ili republičkog značaja. Takođe je navedeno da podnosioci nisu naveli kada je i u kom službenom glasilu objavljen ukaz koji se odnosi na predmetno preduzeće, niti su dostavili potvrdu o izvršenoj primopredaji predmetne imovine, u skladu sa odredbom člana 16. stav 1. navedenog zakona.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10796/19 od 10. novembra 2022. godine odbijena je kao neosnovana tužba podneta 4. jula 2019. godine, kojom su podnosioci ustavne žabe pobijali zakonitost novodonetog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je u svemu prihvatio razloge tuženog organa za odluku o odbijanju žalbe podnosilaca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalih, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da je osporeni postupak započeo 28. februara 2014. godine, podnošenjem zahteva podnosilaca za vraćanje oduzete imovine i da je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10796/19 od 10. novembra 2022. godine.

Činjenica da je osporeni postupak trajao osam godina i devet meseci, sama za sebe, može ukazivati na to da je izašao iz okvira koji se smatra razumnim za odlučivanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kom je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni upravni postupak nije bio složen u pogledu činjeničnih i pravnih pitanja.

Ocenjujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da su oni imali značajan materijalni interes da se u razumnom roku odluči o njihovom zahtevu za restituciju.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni organ doprineo dužem trajanju osporenog postupka, time što je odluku o predmetnom zahtevu doneo posle godinu dana i deset meseci. Drugostepeni organ je jedanaest meseci kasnio sa donošenjem odluke o žalbi izjavljenoj protiv predmetnog rešenja Agencije, a odluku u izvršenju presude Upravnog suda doneo je pet meseci po isteku roka propisanog zakonom. Po oceni ovog suda, postupanje Upravnog suda u upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom ne može se smatrati efikasnim, budući da je odluka o tužbi podnosilaca doneta posle tri godine i pet meseci.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni doprineli trajanju osporenog postupka, time što u periodu koji je ukupno trajao dve i po godine nisu koristili žalbu i, eventualno, tužbu zbog ćutanja administracije, kako bi ubrzali postupak odlučivanja prvostepenog i drugostepenog organa. Ustavni sud, takođe, ukazuje da stranke imaju pravo da koriste sva procesna sredstva, uključujući pravne lekove, pri čemu se vreme koje je objektivno potrebno za odlučivanje o njihovim zahtevima ne može računati ni kao radnja odlaganja od strane podnosioca, niti se može staviti državi na teret. Sud je, s tim u vezi, konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli upravni spor radi poništaja rešenja drugostepenog organa od 4. juna 2019. godine, iako je u tom rešenju detaljno obrazloženo zbog čega je pravilna odluka prvostepenog organa o odbijanju predmetnog zahteva za restituciju.

Ustavni sud je, međutim, imajući u vidu trajanje osporenog postupka, ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, uprkos njihovom doprinosu trajanju tog postupka.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede označenog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete. Ustavni sud je imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ustavnom žalbom je, takođe osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10796/19 od 10. novembra 2022. godine.

Ispitujući ustavnu žalbu u ovom delu, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje obrazlaže time da su predmet vraćanja, pored ostalog, pokretne stvari upisane u javni registar, da je „namerno i svesno pređeno“ preko dokaza priloženih uz zahtev, kao i da je Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća bilo „izričito propisano da se ne donose posebna rešenja“.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je odredbama Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća („Službeni list FNRJ“, br. 98/46 i 35/48) bilo propisano: da se danom stupanja na snagu tog zakona nacionalizuju i prelaze u državnu svojinu – sva privatna privredna preduzeća opštedržavnog i republičkog značaja, u granama privrede taksativno navedenim u tom zakonu, koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona proglašena kao takva ukazima Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, odnosno prezidijuma narodnih skupština narodnih republika (čl. 1. i 2.), preduzeća koja po svom karakteru ili po svom kapacitetu imaju opštu važnost za saveznu ili republičku privredu, za zaštitu narodnog zdravlja ili za kulturni razvoj narodnih masa, u oblastima navedenim u zakonu, kao i preduzeća (industrijska, trgovačka…i sl.), koja su ukazom narodne skupštine republike proglašena preduzećima od značaja za privredu narodne republike, a koja nisu zanatskog karaktera (član 2a), svi privatni komercijalni magacini i industrijski podrumi većeg kapaciteta, pri čemu je vlada narodne republike rešenjem određivala koji se magacini, odnosno podrumi smatraju nacionalizovanim (član 2b); da su ministarstva Vlade FNRJ, odnosno vlada narodnih republika neposredno, ili preko drugih organa koje oni odrede, privremeno preuzimala nacionalizovana preduzeća i njihovu imovinu (član 15.); da su ministarstva prilikom preuzimanja preduzeća vršila inventarisanje i primopredaju nacionalizovanog preduzeća i po preuzimanju izdavala sopstveniku odnosno njegovom zastupniku potvrdu o izvršenoj primopredaji (član 16. stav 1.); da je dosadašnji sopstvenik, ako je smatrao da imovina koja je nacionalizovana ne spada pod udar ovog zakona, mogao u roku od 15 dana od dana preuzimanja njegove imovine od strane organa iz člana 15. ovog zakona da uloži žalbu za preduzeća opštedržavnog značaja Vladi FNRJ, a za preduzeća republičkog značaja vladi narodne republike (član 17.).

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da se, saglasno odredbi člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, uz zahtev prilaže isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja.

Iz navedenih odredaba zakona, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da, pored ostalog, potvrda o izvršenoj primopredaji preduzeća nacionalizovanog po odredbama Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća predstavlja ispravu o podržavljenju imovine u smislu odredbe člana 3. stav 1. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i podržavljenju, budući da se ta potvrda izdavala po preuzimanju nacionalizovane imovine od strane nadležnog ministarstva i da je od tog datuma tekao rok za izjavljivanje žalbe u postupku nacionalizacije.

Polazeći od toga da podnosioci ustavne žalbe u postupku pred Agencijom za restituciju nisu dostavili ispravu o podržavljenju imovine koja je predmet njihovog zahteva, a da isprave na koje se pozivaju predstavljaju samo dokaz o postojanju radnje, odnosno preduzeća bivšeg vlasnika, a ne i o njihovom podržavljenju, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosilaca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na naknadu štete i prava na imovinu, jer je ocenio da se povreda označenih prava iz čl. 35. i 58. Ustava smatra posledicom istaknute povrede prava na pravično suđenje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti